Vlast svuda tretira svoje podanike kao glupe

M auricio Feraris je prominentni italijanski filozof i profesor na Univerzitetu u Torinu. Kao italijanska filozofska zvezda, koja ima svoju emisiju na TV RAI5 i kolumnista je lista Republika, uspeo je da filozofiji napravi mesta u svakodnevici, na televiziji, u novinama i na radiju i tako uvede sofisticiranu argumentaciju o banalnim stvarima. Intenzivno se bavi pitanjem tragova, odnosno dokumentima i arhivama u vreme internet tehnologija. NJegova kratka knjiga Glupost je ozbiljna stvar je izazvala veliku pažnju široke javnosti zbog izazovne tvrdnje da je čovek generalno glup. Kovid 19 je promenio značenje prisustva. Brzo smo se prebacili na zum-sastanke, čak su i škole reorganizovale svoja predavanja putem televizije ili interneta. Kako vi posmatrate ovu novu realnost? U određenom smislu, virus odgovara na već postojeću krizu, na jedno ubrzanje koje je obuzelo čitavo čovečanstvo, a da ono to nije ni primetilo. Polazim od svog ličnog iskustva: dešavalo mi se da imam četiri leta nedeljno, dok od kraja februara nisam imao nijedan, već samo nekoliko putovanja vozom. Da li sam radio lošije? Da li sam razmišljao lošije? Ne bih rekao. Ideja da filozof piše svoje knjige u avionu je očigledno skorašnja i može nestati isto tako kao što se i pojavila. Mnogo komuniciranja se može obaviti putem interneta, štedeći tako novac i vreme. U ovom trenutku prepoznajem dva velika problema u vezi sa internetom. Prvi je činjenica da su ovi instrumenti komunikacije i dalje ekstremno rudimentarni (verovatno jer je njihovo korišćenje bilo sporadično), a drugi je što ako naučno i filozofsko istraživanje može dobrim delom da se obavlja na daljinu (na kraju krajeva, niko od nas nikada nije upoznao Platona), oblast obrazovanja se potpuno menja. Školovanje je period formiranja i socijalizacije koji ne mogu da se obavljaju nikako osim lično, prisustvom i ovo dobrim delom važi i za univerzitete. Upravo zbog ovoga, rešenje da se komunicira na daljinu nije dovoljno i mora se razviti način da se održe fizička i društvena prisutnost, nadajući se da će virus nestati u dogledno vreme. Pisali ste o stvarnosti i kako ona utiče na naše ideje. Međutim, u poslednje vreme smo videli značajan porast nepoverenja prema nauci i promociji takozvanih alternativnih činjenica. Kako ovo objašnjavate? Da li su alternativne činjenice suštinski povezane sa internetom, kao sa prostorom koji nudi slobodan pristup idejama, mišljenjima i verovanjima? Da li ste sigurni da je tako? Prema situaciji koja se dešava u Italiji, postoje dva fenomena iz prethodnih godina koji su radikalno predimenzionisani tokom kovid krize. Prvi je bio upravo zavera, poziv na alternativne istine, nepoverenje prema nauci. Zapravo, jedno protivljenje vakcini (antivakcinaški pokret) u eri u kojoj je glavna preokupacija čovečanstva naći vakcinu protiv kovida je patetično i zastarelo. Upravo kao što su se pokazali patetični i zastareli oni suverenisti, kada je postalo jasno da nijedna zemlja ne može sama. A ličnosti koje su tvrdile da su harizmatične i koje su verovale da se snagom volje i tvrdoglavošću može promeniti stvarnost činjenica, ponižene su i ismevane: pomislite samo na Trampa, Borisa DŽonsona, Bolsonara. Iluziju koju su pružili svojim biračima, jednu vrstu trijumfa volje i odlučnosti, virus je razbio. Sve u svemu, dobro je prošlo, jer se takve iluzije obično prelome u ratovima. Tvrdite da se naša sposobnost da se fokusiramo smanjila. Prepuštamo se kratkim formama – sitkomima, video-klipovima – koji nam pružaju „istinsku realnost”. Jezik se promenio, pojednostavljen je i sve se mora reći u nekoliko rečenica. U biznisu postoji termin „elevator’s pitch“, što znači da morate reći sve što imate, da prodate svoj proizvod, ideju, za manje od dva minuta. Kako vidite dalji razvoj čovečanstva u ovakvim okolnostima? I kako vidite nejednakosti i jaz sa onima bez pristupa tehnologiji? Da li smo sigurni da smo nekada imali tako veliku mogućnost da se koncentrišemo? Lično, puno puta sam bio dekoncentrisan tokom predavanja i konferencija, dešavalo mi se da zaspim i verujem da sam, kao i svaki čitalac na planeti Zemlji, u nekom trenutku preskočio stranice u kojima se Balzak gubi u opisivanju nameštaja u sobi. Tvrdim da mogućnost koncentracije ima suštinsku vrednost, nažalost zahtevnu, koju sam dostigao sa mukom i za koju mislim da se može dostići u bilo kojoj epohi, dokle god postoji volja za tim. Ona ima ogromne prednosti, ali me tome nisu naučili mediji moje mladosti, koji su takođe imali za cilj odvraćanje pažnje i kratkoću, nego dobri nastavnici i zahtevne škole. Umesto da se ljutimo na Tviter, koji radi svoj posao (i doseže do onih grupa ljudi koji su nekada bili nepismeni, ne zaboravimo to) moramo više da mislimo i ulažemo u obrazovanje. Napisali ste briljantan pamflet o gluposti. Tuđa glupost nas zasmejava, ali to nije tako bezazleno i bez opasnih posledica. Vi tvrdite da muškarci/žene zaista jesu imbecili i da nam tehnologija samo otkriva tu činjenicu. Kako možemo da uspostavimo poredak u svetu ili u državi, da bismo ograničili posledice gluposti danas? Onako kako se to oduvek radilo: suzbijanjem, ograničavanjem, podržavanjem. Suprotno raširenom verovanju, nije tačno da je danas više glupih nego što je to ranije bio slučaj (proporcionalno, podrazumeva se). Siguran sam da je u paleolitskim pećinama bilo skoro toliko glupih kao na savremenom univerzitetu ili u parlamentu. Jedina razlika je u činjenici što glupi u paleolitu nisu ostavljali trag, dok postmoderna glupost ispunjava stranice i stranice socijalnih mreža. Takođe je tačno da su praistorijski glupi ljudi trpeli veće rizike da ih ne pojede sabljasti tigar, nego što trpe savremeni profesori ili poslanici. Vrlo je jasno da civilizacija smanjuje okrutnost selekcije, ali ja bih se poslednji žalio zbog toga, s obzirom na to da ne znam kako da komuniciram sa sabljastim tigrom. Politički teoretičari prijavljuju veliki porast populizma, posebno autoritarnog populizma. Da li možete kratko da uporedite stanje u Italiji i Srbiji? Poslednji talas protesta u Srbiji je bio otvoreno protiv promocije gluposti, jer su demonstranti tvrdili da ih njihova vlada laže i pravi glupim. Nedovoljno poznajem situaciju u Srbiji, ali ovu u Italiji poznajem i previše i čini mi se da liče. Želeo bih da naglasim aspekt koji predstavlja tračak nade. Teško je naći trenutak u istoriji sveta u kojem vlast nije tretirala svoje podanike kao glupe. Staljin kao ekspert za lingvistiku, Elena Čaušesku kao velika naučnica, papina dogma o nepogrešivosti, ideja da kraljevski autoritet dolazi od Boga. I tretirali su ih kao glupe, jer su bili glupi, ili tačnije, uglavnom su bili neobrazovani i ponašali su se poslušno i tradicionalno. Činjenica da danas nije više tako, činjenica da ljudi teže tome da razmišljaju svojom glavom, drastično su promenile scenu, koliko loše (populizam je ostvarenje diktature proletarijata, vladari troše svoje vreme na slanje tvita i posmatranje efekta koji proizvodi), toliko i dobro, upravo u revoltu, nekada nezamislivog, jednog naroda koji ne traži hleb, već intelektualno poštovanje. Koja je uloga intelektualaca u tom smislu? Vi svesrdno zagovarate da nauka i filozofija treba da budu dostupne i korisne van škole. Međutim, stručnjaci i intelektualci, makar u Srbiji, osećaju se preplavljeni poplavom nekompetentnosti. Kako prići ovome na pravi način? Pre svega, treba da se uzme u obzir istorijska veličina problema. Moć je oduvek imala konfliktni odnos sa znanjem: Platon je bio proteran iz Sirakuze, Fridrih Veliki je otpustio Voltera… na drugom mestu treba uzeti u obzir da stručnjaci i intelektualci savršeno mogu da pogreše, ništa manje od političara. Očigledno kao klasi nam je teško da priznamo nešto takvo, ali ako tokom jedne večere čujemo kolegu koji priča o drugom kolegi, shvatićemo koliko je malo konsenzusa u intelektualnoj sferi. Na trećem mestu, specifičnost ovog trenutka je u činjenici da su nauka i filozofija kritikovane ne samo od strane tirana, već i od običnih građana. Ovde ću se nadovezati na prethodni odgovor. Koliko god delovalo čudno i koliko god bilo žalosno, ovo je jedna posledica prosvetiteljstva, odnosno sprovođenja principa „Odvažite se da mislite sami”. Nažalost, ostala dva principa prosvetiteljstva „Naučite da razmišljate u dogovoru sa sobom, odnosno na konsekventan način” i „Naučite da razmišljate stavljajući se u poziciju drugih”, nisu dostignuti, jer su mnogo teže izvodljivi za sprovođenje. Ali koliko god bilo tužno videti čoveka koji govori i piše osrednji engleski, koji veruje da Portoriko nije deo Sjedinjenih Američkih Država, koji savetuje da se borimo protiv virusa injekcijama za dezinfekciju, koji tretira jednog velikog virusologa kao da je jedan od mnogih, svakako ne autoritativniji od njega, jedna je ogromna posledica demokratije koja pokazuje da bilo ko, bukvalno bilo ko, može da postane predsednik Sjedinjenih Američkih Država i da može izraziti svoje mišljenje o bilo kojoj temi. Ne zaboravimo da kada su fabrički saveti tražili mišljenje druga radnika, on nije imao isti autoritet kao drug Tramp, ali mogao je da izgovori gluposti ne manje od njegovih. Razumem da ovo nije velika uteha za one koji su pod populističkom vlasti, jer najopresivniji efekat nije toliko u odlukama šefa, koliko u činjenici da mnogi sunarodnici stoje iza njega. Iz iskustva, kao Italijan, mogu vam dati jednu dobru vest: populizmi u doba interneta traju nešto duže od tvitova koji su ih doveli na vlast. Pre godinu dana, upravo ovih dana, Salvini se šetao italijanskim plažama, najavljujući svoju nameru da zatraži puna ovlašćenja, mašući brojanicama i mohito koktelima. Danas više nema nikakav značaj. prevela Sanja Iguman