Kad koroni dosadi Vučić

Nakon nedelju dana ne baš napetog ali jako reklamiranog trilera – Vučić dolazi na konferenciju Kriznog štaba i ponovo će nas spasiti iz kandži korone, obožavatelji te vrste zabave su dobili ćorak. Preciznije – nekoliko ćoraka. Prvo je 5. avgusta podmetnuo Anu Brnabić da se izvinjava jer nije mogao da dođe zbog „obaveza i sastanaka sa stranim partnerima“ ali i da nestrpljivim masama udahne nadu kroz obećanje da će „predsednik Republike biti na pres konferenciji u 15 časova u petak“, a onda se u petak nije ni pojavio, ni izvinio. Građanima je tom prilikom samo bezlično saopšteno da konferencije za štampu više neće biti svakodnevne iz čega smo mogli da zaključimo da je i najvernijim poslušnicima iz Kriznog štaba ponestalo ideja na temu kako da nas svakodnevno zamlaćuju fingiranim ili nepostojećim brojkama, a da bar deo biračkog tela ostane u uverenju da se Vučić lavovski borio i bolje od svih izborio sa virusom. Realno gledano – a šta bi Vučić više i mogao da kaže o svojoj veličanstvenoj pobedi nad koronom koja se, kako je najavio, odigrala 2. avgusta, kada je istekao rok od 20 dana koji je sam sebi dao. Ne ide da dođe na konferenciju i saopšti ono što je morao da saopšti dr Predrag Kon, da brojevi padaju ali da je „situacija nesigurna i da časkom može da se ponovo prevali na drugu stranu“, a još manje ide da na Konovo upozorenje da nas čuvaju „samo maske i ne više od 10 osoba u istom prostoru“ zasedne bez maske, i to sa svojom pokretnom mnogobrojnom svitom. I zašto bi se on izlagao blamu da se brani tvrdeći da nije rekao to što je rekao, kada je tu pretendentkinja na još jedan premijerski mandat da nas ne trepnuvši slaže: „Svi se sećate da je predsednik rekao i preporučio da je najbolji i najefikasniji način borbe protiv kovida-19 ponovno uvođenje vanrednog stanja i zabrana kretanja, što smo se svi uverili da jeste“. Da, predsednik je zavapio za još jednom turom vanrednog stanja i sa žalom se prisetio vremena kada je mogao da udara rukom o sto i preti grobljima na ideju da penzioneri prošetaju sat vremena, ali je njegova izjava bila: „Ja nisam hteo da insistiram na policijskom času, a video sam da su svi protiv. Moram da pokažem poverenje i u saradnike, jer su lekari pre svega rekli meni i Ani da postoji drugi način. Za 20 dana ćemo pobediti virus, makar morali da donosimo strože mere. Mi sedam ili 10 dana da ne izađemo na ulicu nemamo više virus“. Jasno je šta je hteo da kaže, ali je netačno u svakom pogledu. Niti je pronađen drugi način, niti je taj sa zatvaranjem bio tako delotvoran. Ako se prisetimo kako se epidemija kretala u prvom talasu (ili prvom piku prvog talasa, ukoliko ta formulacija naše epidemiologe čini srećnima), bilo je potrebno mnogo više od 10 dana zatvaranja: 22 dana nakon uvođenja policijskog časa i zabrane kretanja stigli smo do vrhunca broja ljudi na respiratorima, 26 dana kasnije do vrhunca broja pozitivnih u danu – 445, a 44 dana kasnije je zabeležen najveći broj aktivnih slučajeva – 7.786. Dakle, manevarski prostor za samohvaljenje je i sa restriktivnim merama i bez njih ostao prilično bedan, a priča o najvećem broju testiranih se u međuvremenu baš ofucala. Vučićevu nedavnu tvrdnju da smo prestigli Nemačku po broju PCR testova i da smo četvrti u Evropi, oduvala je okom vidljiva stvarnost – beskrajni red ispred Torlaka jer je to jedino mesto gde se rezultati testova mogu dobiti za 24 časa (testiranje je dijagnostička metoda koja samo u tom roku ima smisao, kada testovi stignu nedelju dana kasnije više nemaju svrhu ni za pacijenta, ni za praćenje kontakata) i isto tako veliki redovi u Segedinu, gde naši građani putuju da bi se civilizovano testirali za 130 evra. Uz to, svima je jasno da u Srbiji ne postoji dovoljno kapaciteta da se obavi 12.000 testova, što je na dosta jednostavan način ilustrovao profesor Medicinskog fakulteta u Nišu Saša. R. Živić: „Ako pretpostavimo da je za uzimanje uzorka i obradu potrebno prosečno 10 minuta, onda znači da Srbija dnevno utroši 100.000 minuta za testiranje. To je 1.666 sati ili 69 dana. Neka 10 institucija testiraju PCR. Znači, svakoj treba 6,9 dana da urade posao.“ Ne obazirući se na tu tvrdnju, Ana Brnabić je saopštila da postoje 22 laboratorije u kojima se rade PCR testovi (ako je to tačno, onda su potrebna samo tri dana da bi se obavilo zvanično prijavljeno dnevno testiranje), ali da se radi na tome da se kapaciteti prošire sa još 11. Na primedbu da je opet zaobišla privatnike, uzvratila je „da država ne odugovlači sa davanjem dozvole za PCR testiranje u privatnim laboratorijama, ali da se to ne sme učiniti po svaku cenu, jer bismo onda imali mnogo više štete nego koristi“. A „šteta“ bi bila to što većina privatnika ima laboratorije smeštene u privatnim zgradama, pa se postavlja pitanje da li bi stanari voleli da žive u zgradi gde se PCR metodom obrađuju uzorci. Ne znamo da li bi stanari voleli, baš kao što ne znamo da li vole to što je tim istim privatnim laboratorijama data dozvola da rade serološke testove, koji se kod nas takođe (medicinski neopravdano) koriste kao dijagnostička metoda, ali ono što pouzdano znamo jeste da – vlast ni po koju cenu ne želi da neko mimo njihovog pouzdanog kruga bude upoznat sa pravim brojevima testiranih i obolelih, a privatnici bi u slučaju da imaju dozvolu za PCR test imali i deo informacija. I Vučićevo upadljivo izbegavanje da se pojavi u vezi sa pitanjem korone i uradi ono što najviše voli – da se dugo slika i dugo hvali pred novinarima, ali i ponovno proređivanje konferencija Kriznog štaba, baš kao i odbijanje da se nakon narušenog poveranja u naše stručnjake pozovu u pomoć stručnjaci SZO, jasno govore o činjenici da se režim potpuno izgubio u lažiranju podataka i da više ne sme ni sa jednim da istupi u javnost a da ne ispadne smešan. Ne može se u beskraj ponavljati da je Beograd epicentar zaraze a da se pritom ni jednom ne iznese broj obolelih. I ne može se objaviti poboljšanje epidemiološke situacije tako što će Kon izjaviti da je prošlog ponedeljka bilo 600 pregleda sa sumnjom na kovid 19, a da je sledećeg palo na 500, bez da nam ijednom udeli podatak koliko je bilo pozitivnih bar jednog od ta dva ponedeljka. I ne pomaže ni to što odlazeća ili dolazeća premijerka tvrdi da podaci nisu 100 posto ispravni ni kod nas ni u jednoj zemlji na svetu, ali da se radi na novom „informacionom sistemu koji će biti daleko precizniji“ od trenutnog, jer nam je trenutni u martu i aprilu bez ikakvih problema očitavao broj zaraženih u svakom gradu, selu i zaseoku i razvrstavao po godinama, polu, pridruženim bolestima... I naprasno je zakazao tek kada aktuelnoj vlasti više nije davao rezultate koji su im po volji. N aprednjaci, naravno, nisu jedini kojima ne odgovaraju aktuelne brojke – čitav Balkan beleži nagli rast broja novoobolelih, a među 10 najugroženijih evropskih zemalja se našla i Severna Makedonija. I ne, nije kao što je Vučić optuživao susedne zemlje malo testirala i lagala o stvarnom stanju, već je obelodanila činjenicu da na 100.000 stanovnika ima 569 inficiranih i 253 mrtva, a nakon toga potražila pomoć od SZO. I dobila je – zajednički su napravili „Koordinacioni centar za delovanje u uslovima epidemije i drugih vanrednih stanja u javnom zdravstvu“, a SZO im je ustupio svog eksperta da bude deo nacionalnog tima i pomogao u operacionalizaciji centra i pružanju tehničkih uputstava. Ideja je da se radi na koordinaciji centara za javno zdravlje i drugih ustanova, kao i epidemiologa, laboratorija i drugih zdravstvenih eksperata, da bi se što brže dolazilo do svih statističkih podataka i na osnovu njih donosile mere i informisala javnost. Regionalni direktor SZO Hans Kluge je tim povodom izjavio: „Ovaj centar je pionirski primer kako SZO može da se udruži sa nacionalnim vlastima u uspostavljanju zdravstvene sigurnosti i unapređenju informacija o javnom zdravstvu, kako zbog tekuće pandemije tako i zbog budućih kriza u godinama koje dolaze“. Kada je prof. dr. Zoran Radovanović predložio da se i u Srbiju pozovu eksperti SZO, dobili smo više nego interesantnu reakciju. Ne od naše „nacionalne vlasti“, za nju je svima jasno da joj deljenje informacija nije na dnevnom redu (čim je dr Goran Belojević predložio da se broj umrlih izračuna tako što će se od uprava groblja uzeti podaci o sahranama obavljenim u limenom sanduku, zabranjeno je davanje te informacije), već od stručnog dela Kriznog štaba. Pojednostavljeno, njihov odgovor je zvučao – pa mi smo završili SZO školicu i sve to znamo. Ali, da ne pojednostavljujemo. Dr Predrag Kon je izjavio da su „dobrodošli“ i dodao: „Uostalom sve ’škole’ i kurseve SZO u vezi sa pripremama za pandemijske situacije sam prošao. Na mnogima sam vrlo aktivno učestvovao i davao doprinos svojim prezentacijama“. I za dr Dariju Kisić Tepavčević je to nešto što se podrazumeva, a ima i čime da se pohvali: „Mnoge moje kolege i ja poslednjih 4-5 godina imamo sve njihove diplome kada je reč o spremnosti na reagovanje u pandemijskim situacijama“. I tamo su ih naučili da se epidemiološke mere mogu propisivati bez baze podataka? Ili, ako ipak imaju bazu podataka, tamo su ih naučili da tvrde da je nemaju i da rade po onim brojkama koje dobijaju građani i za koje smo se uverili da su lažni (recimo, 27. jula su sakrili najmanje 317 novozaraženih). Ili da ignorišu svoje kolege kada traže tačne podatke, poput hirurga dr Enesa Zogića koji u otvorenom pismu Vučiću između ostalog kaže: „Pošto Vi, predsedniče, dobro znate matematiku, neće vam biti teško da je shvatite: ’U protekla 24 sata u Srbiji je od korone preminulo četvoro obolelih, od toga 12 u Novom Pazaru!’ Ja, priznajem, ne razumem“. Ne razumemo ni mi. Ne brojke, one su već dugo svima jasne, već stručnjake koji zbilja jesu izučili i ozbiljne škole i pomenute SZO kurseve i koji bez problema okreću leđa i građanima i svojim kolegama koji od njih traže samo jedno – istinu.