Ne vidim ništa osim primitivne sebičnosti

Mađarski filozof i publicista Gašpar Mikloš Tamaš postao je poznat još 1990-ih kao jedan od najznačajnijih levičarskih intelektualaca Evrope. Glasni protivnik mađarskog socrealizma, danas je poznat kao snažan kritičar Viktora Orbana. Angažovao se i politički kao predsednik Zelene levice u Mađarskoj. Predavao je u Budimpešti (ELTE, CEU) i mnogim univerzitetima na Zapadu (Oksford, Čikago, DŽordžtaun, Jejl, Kolumbija, itd.). Bio je direktor Instituta za filozofiju Mađarske akademije nauka. Već godinama postoji intenzivna saradnja između Aleksandra Vučića i Viktora Orbana. Šta mislite o ovoj saradnji i zajedničkim karakteristikama ovih režima? Istočnoevropski sistemi, uprkos njihovim razlikama, slični su u tome da je „realno postojeći socijalizam“ bio poslednje racionalno stanje kojeg se mogu setiti. Planska privreda, redistributivna država koja pokreće sve segmente društva, partija koja čuva i ograničava jednakost i mobilnost, paternalizujuća javna uprava koja vodi brigu o građanima, razvoj putem industrijalizacije, urbanizacije i obrazovanja naroda, odnosno civilizacijska struktura koja daje prednost visokoj kulturi – nije zadovoljila modernizacijske želje kojima je sistem težio, ali je ipak imala jasne konture, i – naravno, autoritarne – argumente u prilog discipline i stabilnosti. Taj proces su u Jugoslaviji ojačali antifašistička mitologija, antistaljinizam i federalističko-antinacionalistička državna ideologija, kojih nije bilo u drugim zemljama. Ukidanje poslednjeg poznatog poretka je u očima istočnoevropskih naroda jedan pad, dekadencija. Od državnih praksi nakon 1989. jedino je etnicizam uspešan, a tržišno-kompetitivni kapitalizam, koji se zasniva na privatnoj svojini, takođe nije popularan, kao što nije popularan ni pogled na svet koji nosi sa sobom poštovanje ljudskih prava, različite slobode, civilno društvo, pluralizam, itd. Čini se da su jedina stvarnost ekonomski interes i viša klasa koja se spojila sa politikom. Doduše, i oni su okruženi mržnjom. Nema ničeg što bi držalo zajedno društva osim sumnje spram ovakve ili onakve „spoljašnjosti“: nisu samo muslimani ili Rusi (u Poljskoj ili Rumuniji) ili Evropska unija (u Češkoj ili na mađarskoj desnici) neprijatelji, već je takva spoljašnjost i domaći politički protivnik. U pitanju su društva bez veziva u kojima pozadina diktatorskih pretenzija nije tiha poslušnost, već haos, raspadanje, i naročito krah državne uprave – i infrastrukture i socijalne politike u njoj. Pridružili ste se međunarodnom pozivu na solidarnost sa Institutom za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. S druge strane, već godinama se oglašavate zbog represije nad različitim obrazovnim i naučnim institucijama u Mađarskoj (npr. Centralnoevropski univerzitet, Mađarska akademija nauka). Dok je u IFDT-u promenjen sastav Upravnog odbora i izabran je novi direktor, mađarske institucije su iz njihovih borbi uglavnom izašle kao gubitnici. Da li je moguće da je to zbog toga što Srbija još nije članica Evropske unije? Pitam to i zbog toga što ste nedavno objavili članak o tome da je EU zapravo prilično indiferentna prema Orbanovim političkim potezima. Evropska unija nije federacija koja bi mogla da vrši pritisak u pogledu zajedničkog ustavnog poretka. Hipoteza prema kojoj se u njoj ujedinjuju države sa sličnim ustavnim sistemima pokazala se pogrešnom: centralnoistočne evropske zemlje nisu liberalne demokratije ili uređene države, a to se ne može reći ni o Višegradskoj četvorci, niti o Sloveniji, Bugarskoj ili Rumuniji (iako ima značajnih razlika), kao što se inače ne može reći ni o Srbiji, Albaniji, Makedoniji ili Kosovu. Nijedna od bivših socijalističkih zemalja nije konsolidovana, svuda nedostaju bitne slobode i garancije, svuda je neverovatan stepen društvene nepravde, te iz svih zemalja ljudi beže ka Zapadu. Bez obzira na to da li su dotične zemlje članice Evropske unije ili nisu. Čak i u zapadnoevropskim zemljama nestaje labav kompromis napravljen između 1945. i 1989. I donedavno važne i snažne zemlje se nalaze u haosu, kao Velika Britanija, Francuska ili Italija. Više nema solidarnosti – ako je ona uopšte ikada postojala – između članica EU. Ne vidimo ništa osim primitivne sebičnosti. Nestao je balans koji je postojao tokom Hladnog rata, a Evropa ga ničim nije zamenila. Podržali ste proteste mađarskog studentskog pokreta 2012. Sećam se vaše primedbe u jednom članku gde tvrdite da je i pojam autonomija univerziteta zapravo veoma problematičan. Da li biste nam to objasnili? Autonomija univerziteta – ili drugih kulturnih institucija – (kao i ostalih neizabranih institucija poput ustavnog suda ili centralne banke) naravno nije demokratska i egalitarna, već predstavlja privilegiju. To važi i za autonomiju tržišta gde je takmičenje regulisano, ali je u pitanju regulisana anarhija koja ne daje obeštećenje gubitnicima. Nisam pristalica elitizma. Međutim, nažalost, u sadašnjim okolnostima, kada su sve vrste sloboda i prava ugrožene, moramo biti oprezniji. Štaviše, moramo braniti autonomiju naših elitnih institucija od dvostruke opasnosti, naime, diktature i haosa. Ukoliko su privilegije kulturne elite poslednje preostale sfere slobodnog govora, onda naš levičarski prezir prema elitizmu nije aktuelan, jer bismo na taj način samo podržali diktatorske pretenzije. Tako da bi trebalo eksperimentisati sa produživanjem i širenjem privilegija, te stvaranjem samoupravnih institucija (pre svega sindikata) i u drugim sferama, što se u sadašnjoj situaciji čini utopijom bez ikakvih šansi. Koronavirus u mnogim zemljama nosi sa sobom različite fenomene autoritarizma i sekuritizacije. Da li se nešto slično dogodilo u Mađarskoj? Nimalo nije reč o tome. Mere protiv koronavirusa – osim opravdanih tehničkih rešenja – donete su konsenzusom. Orbanova vlada je uvela autoritarne mere pozivajući se upravo na to, a kasnije ih je delimično ukinula (iako ih inače ipak neprestano, s vremena na vreme, uvodi), sa više ili manje efikasnosti. Podela javnih dobara nastavlja se između različitih snaga „duboke države“, a underclass i prekarijat su još više osiromašeni. Rasizam i fašistoidna ideološka propaganda su i dalje dominantni u centralnim medijima – bez obzira na to da li ima epidemije ili je nema. Napisali ste mnogo tekstova o onome što ste nazvali postfašizmom, upoređujući različite pojavne oblike te političke ideologije. Kako gledate na sadašnje proteste u Americi, sa posebnim osvrtom na Black Life Matters (BLM)? Može li se povući neka paralela sa dešavanjima u Evropi proteklih godina? Antirasistički talasi su se pojavili i s ove strane Atlantskog okeana. Iako emancipatorski pokret – poput antiglobalizma i ekološkog pokreta – ne cilja na državu (te nije revolucionarni pokret), on je i te kako intenzivan i strastven, pokreće ga moralno negodovanje. Veoma je lepo to što je jednom od represivnih društava (jer je svako od njih takvo!) sramota zbog svoje strašne prošlosti i sadašnjosti, te pokušava da ispravi nešto. Mislim da je licemerna žalba u pogledu prekomernih postupaka ili nasilnih dešavanja – jer zaboravlja moralnu suštinu stvari. Nažalost, evropske kritike spram BLM smrde na rasizam. Svaka moralna revolucija je uvek i destruktivna, a ne samo konstruktivna – onaj ko to ne vidi, naprosto je slep. Kada je crnački egalitarni pokret stigao u Evropu, mi smo već živeli period nakon rasističkog preokreta povodom migrantske krize. Taj preokret je postao otrov za javnost svih evropskih država. Mračna evropska stvarnost koja se prvi put pokazala tokom jugoslovenskih ratova, nije samo na Balkanu odredila prirodu politike, već u celoj Evropi. Od Francuske revolucije je prošlo dva veka, a ideja jednakosti je otprilike istog značaja kao i tada, štaviše, možda sada ima više otpora u odnosu na nju nego u feudalnim društvima 18. veka. Nisu samo socijalistička dostignuća u opasnosti, već i rezultati građanskog društva. Ništa ne znače naše simpatije za američke crnce ako proganjamo muslimane ili Rome, odnosno ako pravoslavci mrze katolike ili obrnuto, ako našu etničku grupu lišavamo odgovornosti zbog masovnih ubistava, a pritom druge osuđujemo. U tom pogledu se naš zadatak ne menja ni ako vekovi prolaze – i naši ciljevi se ne ostvaruju. Poznati ste kao jedan od vodećih levičarskih intelektualaca. Kako trenutno gledate na ulogu levičarskih partija i da li mislite da postoji mogućnost da će posle krize socijaldemokratije neke druge levičarske (i radikalnije) partije imati veću ulogu? U čemu se tačno sastoji kriza savremene levice - ako ona uopšte postoji? Kriza socijaldemokratije je samo poslednji u nizu levičarskih poraza. Pre svega 1914, 1933. i 1989. godine su šovinizam, rasizam, antisemitizam i etnicizam odneli pobedu nad socijalističkim radničkim pokretom. Između ostalog, zbog transformacije ekonomije i tehnike, radnički pokret (kao politički subjekt) izgubio je inicijativu, te ili je politički pasivan ili prilazi diskriminativnoj desnici koja smatra da su suparnici tradicionalnog radništva (žene, obojeni i imigranti) neprijatelji. Često se sugeriše da levica mora prestati da brani manjine, te da bi trebalo da zastupa interese koji su svojstveni većini radništva. To je elitizam. Radnički pokret nije bio ovakav ili onakav zato što mu je jedna prethodno postojeća „levica“ rekla šta treba da uradi. Već zbog toga što je radnički pokret bio pokret samih radnika, te su sami odbacili nacionalne okvire (kao pre njih stoici ili hrišćani), a njihovi saveznici su bili levi intelektualci – radnički pokret nije kreatura levih intelektualaca, već je posledica samostalnog kretanja proletarijata koja je stvorila svoju verziju visoke kulture – čiji smo mi naslednici. Trenutno se suočavamo sa biopolitičkim pokretima (rasa/etnicitet, rod, okolina), a umesto Marksovog modela emancipacije radikalno građanski pojam jednakosti je organizujući princip. Najznačajniji moderni teoretičar jednakosti, DŽon Rols, bio je liberal, a ne socijalista. Tradicionalni socijalizam je mrtav. Manje levičarske, radikalne partije (kao Levica u Sloveniji, Možemo u Hrvatskoj, Razem u Poljskoj ili Bloko de Eskverda u Portugaliji, itd.) nesumnjivo su prijatelji radnika, ali se njihova glasačka baza uglavnom sastoji od supkultura i populacija mladih ljudi, administrativnih radnika, intelektualaca, lokalnih saveta, predstavnika socijalnih usluga i studenata. Te supkulture su ponekad više udaljene od mejnstrima, a ponekad manje, ali alternativu „novog sveta“ niko i ništa ne otelovljuje, kao ni 1917-1919. ili 1945. Istorijska konfiguracija zajedništva utopije i miliona radnika – ili, kako je još davno nazvana: fuzija proletarijata i filozofije – nestala je.