Vlada odlučila, a ne zna ni o kakvoj „pozajmici“ je reč

Ceo slučaj sa zbirkom Nikolaja Reriha počeo je vešću TASS-a da je dopisnik „pronašao“ slike u Narodnom muzeju. Kako se to slike slučajno otkrivaju po muzejima, nikad nismo saznali. Nastavljeno je pogrešnim informacijama da je reč o delima stiglim iz SSSR, koje je tu zatekao rat, a koja nikada nisu bila izlagana. Nije tačna ni tvrdnja Nenada Makuljevića da je reč o Rerihovom poklonu kom se ne znaju uslovi. Naposletku, godinu i po otkako se počelo govoriti o razmeni, u saopštenju Pres službe Ministarstva kulture kazano je prvi put da je reč o pozajmici, što bi trebalo da predstavlja osnovu za predaju zbirke. Treba obratiti pažnju na to da u obrazloženju zakona o razmeni Rerihovih dela za list Miroslavljevog jevanđelja nijednom nije pomenuta pozajmica, kao ni dokumenti koji se sad prilažu. Tad je, naprotiv, rečeno da se ne zna pravna osnova po kom su dela u zemlji, za šta se zakon poziva samo na Arhiv Narodnog muzeja. Drugi izvori i radovi zasnovani na njima nisu navođeni. Čak ni broj slika pomenut u zakonu nije ispravan - u Beogradu ih je bilo 30, a ne 14 kako se tamo navodi. Tačno je da je reč o pozajmici. Međutim, o kakvoj pozajmici i pod kakvim uslovima je stigla u saopštenju se ne pominje, tako da je to neophodno razjasniti, jer je taj podatak ključan za pitanje vlasništva. Dela su, kako sam dosad nekoliko puta pisao, stigla kao pošiljka Rerihovog muzeja iz NJujorka. Opšti uslovi su bili da Muzej šalje Rerihove slike drugim institucijama u svetu gde su mogle da ostanu neograničeno, sve dok su izložene, obično u zasebnoj „Sali Reriha“, a pravno su ostajale vlasništvo njujorške institucije. Ovi opšti uslovi primenjeni su i u srpskom slučaju. Pismo Reriha kralju Aleksandru (1932) govori o „trajnoj izložbi“ (permanent exhibition) u beogradskom muzeju po monarhovoj volji, koja bi se vodila kao ogranak njujorškog muzeja. Kad je deset slika iz Beograda stiglo za Zagreb, na sednici Akademije od 23. februara 1933. postavilo se pitanje njihovog statusa. Uskoro, 14. aprila, Rerihov sekretar Šibajev odgovara da je reč o trajnoj pozajmnoj izložbi (permanent loan exhibition) i da se s tim saglasio kralj Aleksandar telegramom od 25. aprila 1932. Gavro Manojlović, istoričar na čiji je predlog ruski umetnik postao počasni član JAZU, o ovome je pisao 1933. u časopisu Liga naroda tako da su podaci bili i javno poznati. Pod tim uslovima slike su iz NJujorka stigle u Dvor jula 1932. i komisijski su popisane u septembru, kako pokazuju dokumenti u Fondu Dvora (Arhiv Jugoslavije). Neke su stigle i iz Rerihovog centra u Parizu, neke iz Kulua (Indija), ali su sve bile deo njujorškog „paketa“. Dovde govorimo o nedvosmislenim podacima. Da je pozajmica - jeste. Ali trajna, pod jasnim uslovima. Dokumenti koji su priloženi uz saopštenje Pres službe Ministarstva upravo potvrđuju ovo o čemu govorim: sedam beogradskih dela vode se kao vlasništvo Rerihovog muzeja u NJujorku. Dokumenti su inače deo građe porodice Rerih, odavno skenirane i dostupne na internetu. Odavde počinje pitanje kakvo se tumačenje vlasništva izvodi iz podataka. Naime, da i to ponovimo, prvo je Rerih, 1938. izgubio vlasništvo nad njujorškim muzejom, a kasnije je i sam muzej zatvoren. Nakon što je američki biznismen koji je uložio u muzej, preuzeo vlasništvo nad zgradom i nad delima, došlo je do spora pred američkim sudom koji je Rerih izgubio. Muzej se održavao pod drugim imenom i s drugom postavkom do ukidanja sedamdesetih. Današnji Rerihov muzej u NJujorku nova je institucija, koju su osnovali njegovi sledbenici 1949. Pitanje vlasništva slika koje su otišle kao trajna pozajmna izložba pre ovih zbivanja daleko je od jasnog. Recimo, one koje su stigle u Rigu, Alahabad i Zagreb tamo su i danas. Pitanje je da li se američka presuda odnosi i na beogradske slike, da li je ona međunarodno važeća, u čiju korist bi se tumačila danas... Nikolaj i Jelena Rerih imali su dva sina, Jurija i Svjatoslava koji nisu imali dece, tako da danas nema neposrednih potomaka porodice. Jurij je umro 1960. Svjatoslav, koji je živeo u Indiji, 1989. dogovorio se sa sovjetskom vlašću o osnivanju Sovjetskog fonda Reriha kom je ostavio dela i dokumente koji su mu pripadali. Svjatoslav i njegova supruga umrli su 1993. Dve moskovske institucije sporile su se oko nasleđa Sovjetskog fonda Reriha. Jedna je Muzej Istoka, u kom je nešto manje od 300 slika Reriha. Druga je Međunarodni centar Reriha u čijem sklopu je delovao i Muzej Reriha (imao sam prilike da ga posetim 2013. i mogu reći da je bio zaista neobičan). Ovaj spor je otvarao šire pitanje nadležnosti: da li Rerihova dela iz fondacije koju je osnovao Svjatoslav pripadaju nadležnosti države (Muzej Istoka) ili društveno-nevladinom sektoru (MCR). Kontroverzi i raspravama u javnosti doprinela je i aktivnost MCR, koja nije bila samo muzeološka, već i širenje ezoteričnog učenja Reriha. Spor o vlasništvu rešen je tako što je sud presudio u korist Muzeja Istoka. Kako se moglo videti iz ruskih i svetskih medija, u spektakularnoj akciji 7. marta 2017. specijalci su uzeli slike iz Muzeja Reriha i odneli ih u Muzej Istoka. Novi Muzej Reriha sada je deo Muzeja Istoka, što znači pod nadležnošću Ministarstva kulture Rusije. MCR u ovome vidi zahvat države u društvenu fondaciju, dok Ministarstvo navodi kako ne samo da MCR nije naslednik Sovjetskog fonda, već i da je mecena muzeja, bankar Boris Buločnik (trenutno se krije od vlasti) kupovinom nekih slika za Muzej prao novac. Ukratko, jasno je da je pitanje vlasništva pravna glavolomka koja bi mogla godinama da hrani advokatske kancelarije po međunarodnim sudovima. Posmatrano sa strane, jedini zaključak koji možemo izvesti jeste da je vlasnički status daleko od jasnog. Ono što nije jasno jeste po kom osnovu je kod nas prelomljeno kome pripada zbirka iz Beograda, poreklom iz ugašene institucije. Dokumenti koji su nam priloženi u saopštenju ništa ne govore u prilog tome. Mada je moskovski Muzej Istoka bio strana u parnici, nedavna vest govori o drugoj instituciji koja će primiti beogradsku kolekciju. Prema Peterburškom dnevniku (zvaničnom glasilu gradske vlade) od 14. jula, rusko Ministarstvo kulture odlučilo je da pet slika ode u Muzej-institut porodice Rerih u Sankt Peterburgu, a dve u Spomen-dom Reriha u Izvari (Lenjingradska oblast). Pažnje je vredna izjava direktora peterburškog muzeja Alekseja Bondarenka kako se raduje prijemu beogradskih slika, dok sa zagrebačkom Modernom galerijom dogovara izložbu njihove zbirke Reriha. Vidimo da se slike stigle pod potpuno istim uslovima u jednom slučaju predaju, dok se u drugom pominju kao gostujuća izložba. Moguće je zamisliti i alternativnu situaciju u kojoj muzeji iz Moskve ili NJujorka traže beogradsku zbirku Reriha, a Narodni muzej i država ih odbijaju navodeći upravo ove podatke o poreklu i pozajmici. Ako je osnovni uslov pod kojima je Rerih slao svoje slike bio da budu izložene, to je ovde zaista dugo poštovano. Problem je što rasprave zasnovane na ovim podacima nije ni bilo pre donošenja odluke i zakona. A to nije ni bilo moguće jer tačni podaci nisu ni pominjani. Dakle, za bilo kakvu raspravu neophodno je navoditi tačne podatke, u ovom slučaju o kakvoj je pozajmici reč.