Zbogom oružje

Grupacija Odbrambena industrija Srbije (OIS) nedavno je saopštila da trpi „neprekidne napade za svaki posao koji zaključi i svaki dinar koji zaradi“. Pošto sam radni vek proveo u Industriji naoružanja i vojne opreme Jugoslavije, smatram svojom obavezom da ukažem na neke činjenice. Niko, naime, ne napada OIS zbog poslova zaključenih u skladu sa zakonom, već zbog dilova na štetu namenske industrije i države Srbije. Neke fabrike su naoružanje i vojnu opremu davali privatnim trgovcima na veresiju ili jeftinije nego državnom Jugoimportu SDPR. Na taj način oštećena je i država, koja je uskraćena za ozbiljan devizni priliv, prihod od poreza… Za celu ovu priču veoma su bitne dve činjenice. Prvo, Jugoimport SDPR je osnovan davne 1949. kao firma koja je zadužena i za uvoz i izvoz naoružanja i vojne opreme. Taj posao je radila veoma uspešno, uvozila je i izvozila - bez posrednika, iako se tokom 80-ih iz SFRJ izvoz naoružanja i vojne opreme kretao između 2,5 i pet milijardi dolara godišnje. Okvirno, bili smo među pet zemalja sveta po izvozu NVO. U taj izvoz je bilo uključeno oko 50 firmi i 50.000 do 70.000 radnika, plus njihovi kooperanti. Po tehnološkom nivou, ta industrija je bila ravna vrhunskim zapadnim, o čemu svedoči i Memorandum o saradnji iz februara 1991, u predvečerje raspada zajedničke države, sa kompanijom DŽeneral dinamiks o plasmanu domaćeg aviona galeb G-4 na tržište SAD. Radilo se o poslu okvirno vrednom 10 milijardi dolara, „bez da se pogađamo“, a u izgledu su bili i drugi poslovi – isporuka tenkova M84A za sve članice NATO-a, revolvera CZ99 za američku policiju i armiju, remont brodova američke mornarice u brodogradilištu u Rijeci… Drugo, u to vreme svi poslovi su rađeni po normalnim tržišnim, ekonomskim i pravnim uzansama. To znači da je svaki kupac, domaći ili strani, morao pri zaključenju ugovora da uplati avans od bar 30 odsto, jer se u suprotnom ne bi ni išlo u realizaciju ugovora, s tim što su privatni trgovci, po pravilu, bili dužni da plate i veći avans! Cenu proizvoda nisu određivali trgovci, već fabrike, finalni proizvođači, zajedno sa kooperantima, a u tu cenu je bila uračunata i provizija Jugoimporta od 2,16 odsto. Da, da, samo 2,16 odsto! Pri svemu tome, bez obzira na to što je Jugoimport bio državna firma, za svaki ugovor o izvozu bila je neophodna saglasnost Savezne vlade! Zbog toga se nije moglo desiti da se naoružanje proda zemlji pod embargom Saveta bezbednosti UN ili jednoj od zaraćenih strana koja ga upotrebljava u ratu protiv našeg „strateškog partnera“ ili zemlje sa kojom imamo odlične bilateralne odnose. Tokom 60-ih, 70-ih i 80-ih godina konkurencija u svetu je bila još žešća, opasnija i složenija nego sada, jer je svet bio podeljen na dva bloka, a to dovoljno govori koga smo tada imali za konkurente na tržištu. Tada su na svetskoj „pijaci“ ove robe pravila bila utvrđena, a tržište striktno podeljeno između istočnog i zapadnog bloka. Međutim, naše fabrike su se uspešno nosile sa konkurencijom, jer su domaći proizvodi bili vrhunskog kvaliteta, a mnogi su bili produkt našeg vlastitog znanja i primene vrhunskih tehnoloških rešenja tog vremena. Danas Grupaciji Odbrambene industrije Srbije smetaju nekakvi lobiji, što me navodi na zaključak da su fokus traženja ključnog problema usmerili u pogrešnom pravcu. Ne kvare posao i ne spotiču namensku industriju u Srbiji nekakvi domaći lobisti, nevladine organizacije ili malobrojni profesionalni i kritički mediji. Ključni problem je u tome na koji način i sa kim posluje OIS! I da se razumemo, dobro je da je osnovana Grupacija OIS, jer je slična ideja postojala i za vreme SFRJ, ali nažalost nikada nije realizovana. Može se pohvaliti, dakle, što su sve firme koje se bave pretežno proizvodnjom NVO objedinjene „pod jednom kapom“, jer ipak nije isto kada se kao strana u pregovorima pojavi samo jedna fabrika sa 500, 1.000 ili 2.000 radnika i kompanija iza koje stoji više od 17.000 zaposlenih. Nije, međutim, dobro za OIS što država praktično upravlja njihovom sudbinom; što od partokratije i lica vezanih za partije na vlasti, zavisi uspeh njihovog poslovanja. Najveća pomoć bila bi ako bi neko Grupaciju za OIS mogao da istrgne iz zagrljaja pojedinaca i grupa koji im ne omogućavaju normalno poslovanje. Davanje robe „na veresiju“ je nezamislivo za trgovinu oružjem i vojnom opremom. To je bilo nezamislivo onda, a pogotovo sada, to u ovom poslu ne postoji. Kada bi to rekli nekom ozbiljnom ko se bavi trgovinom ovom robom, ne bi verovao svojim ušima! To je, ponavljam, nezamislivo u ovom poslu. Ma, to je nezamislivo u bilo kojem ozbiljnijem poslu. Nije, dakle, problem da domaći i strani trgovci dolaze i kupuju robu u ovdašnjim fabrikama oružja i vojne opreme, toga je bilo i pre, dok je ova industrija funkcionisala u SFRJ. Problem je što svi oni, bez obzira na to ko bili i ko stoji „iza njih“, moraju poštovati osnovna pravila ponašanja u ovom poslu, a to je da imaju uredan End User Certificate (potvrdu o krajnjem korisniku, sertifikat), da se taj sertifikat preko nadležnih službi proveri, prvenstveno da se vidi da li je autentičan i da se od Vlade dobije saglasnost za određeni izvoz, kako za samo tržište, tako i za robu koja se izvozi. Pri tome se mora voditi računa i o spoljnopolitičkim interesima zemlje, da li taj izvoz ugrožava našu poziciju u svetu, u regiji u koju izvozimo, u zemljama koje su susedi kupca te naše robe. Naravno, vodi se računa i o tehnologijama koje se izvoze u sklopu tog proizvoda. Trebalo bi, takođe, da se vodi računa i o tome da pretežni i najveći deo plasmana te naše robe u inostranstvo ide preko Jugoimporta SDPR. Podrazumeva se i da država mora na jednom mestu imati preglednu i urednu evidenciju izvoza svih vrsta naoružanja i vojne opreme. U ovom biznisu uobičajeno je da bez unapred uplaćenog avansa nijedan posao neće početi da se realizuje. Pri tome, ako u međuvremenu kupac jednostrano odustane od ugovora, avans se ne vraća. Za svaki proizvod koji spada u ovu kategoriju postoji ekonomska cena, na koju se dodaje provizija. Uobičajeno u ovim poslovima je da ona bude do pet odsto. Sve preko toga je već nešto drugo! Privatnih trgovaca je uvek bilo u ovom poslu. To se radilo, to se radi i to će se raditi svuda u svetu. Iz iskustva znam da ih ima i u SAD, Francuskoj, Nemačkoj, Rusiji... Ali, tamo se zna red i kako se postupa. Privatni trgovci ispituju teren i omogućavaju da se određena roba plasira na određena tržišta. Kada dođe do ozbiljnih razgovora, nastupaju „prave firme iz senke“, koje posao zaključuju. Privatnik, koji je omogućio ulazak na tržište, bude adekvatno nagrađen za svoj trud. Ali, da privatni trgovac zaključi posao vredan milione evra ili dolara, pa još da dobije robu na veresiju i bez plaćanja avansa, pa još i ispod ekonomske cene, i da na kraju robu i ne plati, e to već zvuči kao naučnofantastični film, koji može da se snima samo kod nas. Mislim da se ni u Holivudu ne bi upustili u snimanje takvog filma, jer bi im takav scenario delovao previše iracionalan i neverovatan! Zbog toga, nemojte se čuditi ako se pred kapijama firmi iz Grupacije OIS budu stvarali redovi domaćih i inostranih kupaca koji pohrle u kupovinu kada čuju uslove pod kojima se prodaje naoružanje i vojna oprema u Srbiji. Jugoimport SDPR je imao izložbu sredstava NVO i poligon u Nikincima, gde su krajnji kupci–korisnici mogli da se uvere u kvalitet robe koju žele da pazare. Nijedan privatni trgovac, koji trči za profitom, ako je moguće što većim, nije mogao i ne može objektivno da obezbedi prezentaciju kao što to može Jugoimport. Privatnik, ipak, nema ni organizacionih, ni finansijskih mogućnosti, a ni volje, interesa i vremena da to sve organizuje i održava! To je, ipak, roba koja se ne prodaje na Zelenom vencu i sličnim pijacama po Srbiji. Taj posao rade ozbiljne firme, koje su za to kadrovski osposobljene i koje su, na ovaj ili onaj način, pod patronatom ili kontrolom države – ne mora to biti direktno u vidu upravljačke funkcije kao što je to sada u okviru Grupacije OIS. To se može rešiti i na posredan način i za to možemo koristiti iskustva drugih, ne moramo da u 21. veku otkrivamo toplu vodu. Naravno, još jedan faktor je veoma bitan za uspešno poslovanje Grupacije OIS i svih njenih članica. Poslove izvršavaju osposobljeni, školovani, a ne podobni partijski kadrovi. Kao što jednom mašinbravaru ne možete dati da konstruiše električne instalacije u zgradi koja se gradi, ili doktoru filozofije da upravlja avionom ako prethodno nije prošao obuku i dobio licencu, ili ekonomisti da operiše bolesnika na hirurgiji, tako i u ovom poslu nema mesta za podobne, poslušne, odane partijske kadrove! Partijama je mesto van kapija firmi, van ulaza u upravnu zgradu. Tržište i konkurencija u svetu ne poznaju i ne priznaju diplome koje se stiču za sedmicu, dve ili mesec dana. Tamo ne postoje partijska podobnost i pripadnost. Posao kojim se bavi Grupacija OIS je veoma ozbiljan i odgovoran, on ne trpi partokratska nameštanja i kombinacije. Tu nema mesta improvizacijama, voluntarizmu i neodgovornom ponašanju. Ugled na ovom tržištu se teško stiče, lako gubi, a još teže vraća. Posledice neodgovornog ponašanja su višestruke, ne samo za firme, već još više za državu, na unutrašnjem, a još više na međunarodnom planu. Zbog svega navedenog uveren sam da je fokus traženja krivaca za otežano poslovanje namenske industrije u Srbiji usmeren u pogrešnom pravcu. Ja im iskreno želim uspeh u radu, ali ako nastave da rade kao do sada plašim se da će ih to odvesti na staze neuspeha.