Od bratske ruke

U moru loših vesti koje su obeležile ovu godinu, jedna prošlonedeljna, barem na prvi pogled, deluje kao dobrodošli tonik: Izrael i Ujedinjeni Arapski Emirati objavili su da su, uz posredovanje Sjedinjenih Država, postigli dogovor o uspostavljanju punih diplomatskih odnosa. Posle mirovnih sporazuma s Egiptom 1979. i Jordanom 1994, UAE su tek treća arapska, a prva zemlja Zaliva s kojom će jevrejska država normalizovati odnose; s obzirom na tešku i komplikovanu izraelsko-arapsku istoriju, to već samo po sebi nije mala stvar. Štaviše, iz Vašingtona se najavljuje da će vrlo skoro istim putem krenuti još barem jedna zalivska država; nagađa se - Bahrein ili Oman. Dogovor se, pritom, u Abu Dabiju predstavlja kao dobitak za čitav arapski svet, budući da se, prema toj interpretaciji, Izrael obavezao na odustajanje od najavljene aneksije delova Zapadne obale - kojom bi u praksi, ako još ne i u teoriji, konačno bila izbrisana svaka mogućnost stvaranja zasebne palestinske države. Samo što Izrael to tako ne vidi. Onako kako premijer Benjamin Netanijahu predstavlja dogovor s UAE, njime izraelska strana od aneksije nije odustala, već je samo privremeno odlaže, i to na „molbu“ administracije predsednika Donalda Trampa - s implikacijom da, kad Tramp jednom ode s funkcije, više neće biti ni moralne obaveze Izraela da se dalje uzdržava. A to onda, kao i u slučaju mrtvorođenog „mirovnog plana“ za uređenje izraelsko-palestinskih odnosa koji je Bela kuća u februaru ponudila na usvajanje - Palestinci, koji su s Amerikancima kontakte još ranije prekinuli, o njemu su s indignacijom odbili da razgovaraju - sugeriše da je i u ovom slučaju, makar iz palestinske perspektive, reč o predlogu po kome bi nešto (diplomatsko priznanje Izraela) trebalo da bude razmenjeno ni za šta (izraelsko odustajanje, i to samo privremeno, od nečega čemu se praktično čitava međunarodna zajednica ionako snažno protivi). Zbog toga je objava izraelsko-emiratskog sporazuma među Palestincima - čije stanovište je da arapske zemlje odnose s Izraelom ne treba da normalizuju sve dok se ne postigne trajno rešenje palestinskog pitanja - i dočekana kao zabijanje bratskog noža u leđa. Teško da će to potresti krunskog princa i faktičkog vladara UAE, Mohameda bin Zajeda, i druge autokratske vladare zalivskih zemalja koji će se, sad kad je on probio led, verovatno lakše odlučiti da ga slede. Saradnja Izraela sa sunitskim državama Zaliva, najvidljivija upravo u slučaju UAE, odavno nije tajna: dve zemlje tako već godinama razmenjuju obaveštajne podatke, prosto jer imaju zajedničke neprijatelje - šiitski Iran i, šire posmatrano, politički islamizam, od čijeg širenja zaziru i druge zalivske zemlje. Emirati u tom kontekstu kao pretnju vide i Tursku, koja pod predsednikom Tajipom Redžepom Erdoganom otvoreno podržava islamističke snage u regionu. Sada se, drugim rečima, samo verifikuje stanje na terenu; a ključni aspekt te nove realnosti jeste to da su zalivske države u velikoj meri izgubile interesovanje da se dalje zalažu za (beznadežnu?) palestinsku stvar. UAE i druge mlade zalivske države jednostavno u Izraelu ne vide iskonskog neprijatelja kao drugi u arapskom i islamskom svetu, i - veoma držeći i do dobrih odnosa sa SAD - ponašaju se pragmatično: zašto bi, uostalom, one nastupale drugačije od najveće i najmoćnije zemlje Zaliva, Saudijske Arabije, koja se, rukovođena svojim opsesivnim rivalstvom s Iranom, odavno otvoreno njuška s Izraelom? A moglo bi se i ovako reći: kako god da krenu da se preslažu kockice bliskoistočnog mozaika, Palestinci su, izgleda, osuđeni da trajno budu na gubitku - danas možda čak i više nego ranije. Još im se sada, iz Vašingtona i sa drugih strana, nabija na nos da su, zbog svoje nefleksibilnosti, za situaciju u kojoj su sami najviše krivi. Takvo je vreme došlo: budućnost, očito, pripada Bin Zajedima ovog sveta.