Zasenjivanje prostote

Od osam ministara kulture, koliko ih je u Srbiji bilo od 2001, samo je još uvek aktuelni Vladan Vukosavljević „odradio“ pun mandat. Opstao je na tom mestu ne ističući se mnogo, sa lakoćom noseći status ministra bez uticaja i značaja u vladi Ane Brnabić. Premijerka je neretko preuzimala ne sebe i svoj lični Savet za kreativne industrije ingerencije Ministarstva za kulturu i informisanje. Ministarstvo kulture po sprovedenoj proceduri predloži direktora Muzeja savremene umetnosti, Vlada postavi za v. d. drugog. Premijerka ugovara izložbu Marine Abramović. U njenom kabinetu je pripremljena Medijska strategija, ona i Vučić odlučuju o završetku rekonstrukcije Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti. Budžet za kulturu se utvrđuje i smanjuje bez uticaja Ministarstva. U vreme vanrednog stanja prvo je bilo saopšteno da će se obustaviti konkursi za programe i projekte, da nema para za pomoć samostalnim umetnicima, čime se Ministarstvo pravdalo. Posle dva dana Ana Brnabić saopšti da će biti i konkursi i pare za pomoć samostalnim umetnicima. Vukosavljević je oćutao kad je Vlada odlučila da za saniranje posledica epidemije izazvane virusom kovid-19 izdvoji 5,1 milijardu evra za različite sektore, a za kulturu nula, čak joj se oduzima i od postojećeg budžeta. On ima puno razumevanje za ponižavanje sektora na čijem je čelu, i zato se žustro obračunava sa novinarima, kulturnim radnicima, umetnicima, naučnicima. Takav odnos prema poslenicima koje bi trebalo da zastupa postaje sve žešći i brutalniji poslednjih meseci, upravo dok Vučić odlučuje o tome ko će ući u novu vladu. Valjda je procenio da nije dovoljno što je dokazao lojalnost i potčinjenost, već mora da pokaže i borbenost, po ugledu na vrhovnog vođu i njegove jurišnike, te da izoštri retoriku vređajući i diskvalifikujući svakog ko ponešto kritički kaže, napiše, nacrta. Vukosavljević ima malo drugačiji nastup od ostalih branitelja „lika i dela“. On sve upakuje u neki kvaziintelektualni i visokoparni stil izražavanja, valjda da „zaseni prostotu“. Možda i „zaseni“, ali ne prikrije sopstveni prostakluk. Moguće je u kontekst dokazivanja ministra da je „ na liniji“ smestiti i iznenadno stavljanje na dnevni red Vlade „Strategiju razvoja kulture Republike Srbije od 2020. do 2029.“ Dobar deo te strategije nije sporan, urađena je korisna analiza postojećeg stanja, napravljen popis svega i svačega što bi trebalo uraditi. Jeste previše etno-nacionalna, jeste da vrvi od raznih rogobatnosti, jeste da više liči na program rada Ministarstva nego na nacionalnu strategiju. O svemu tome bi se dalo razgovarati, da je razgovora bilo. Bilo je još 2017. kad se pojavio Nacrt strategije. U odnosu na taj Nacrt ova usvojena verzija ponešto je dorađena. Ono što se nije promenilo jeste njena vrednosna orijentacija, ideološka trasa postavljena u uvodnom delu i pojedinim odeljcima. Tu trasu kao da je odredio i napisao sam Vukosavljević. Na zalasku ministarske karijere Vukosavljević nastoji da ostavi „trag“, da utemelji i osnaži ideološku matricu blisku onoj koja podiže megalomanske spomenike, menja nazive ulicama jer nose imena mesta gde „mrze Srbe“, zapomaže zbog srpskih žrtava jer se one po veličini i stradanju ne mogu meriti ni sa čijim drugim, uspostavlja pravoslavnu crkvu kao nosioca srpskog identiteta, itd. Posle Vlade, Strategiju treba da usvoji i Narodna skupština, nema sumnje da hoće. Skupština nije jednopartijska, ali jeste jednoumna i svakako su nepreglednoj masi poslanika srcu bliski stavovi kojima se u Strategiji definiše „srpsko kulturno jezgro i srpski kulturni prostor koji obuhvata i povezuje sve nosioce srpskog kulturnog identiteta bez obzira da li žive u Republici Srbiji, područjima koje je srpski narod naseljavao ili u rasejanju. Ideju i okvir srpskog kulturnog prostora potrebno je obnoviti od institucija do škola, od porodica do ministarstava i ambasada“. U intervjuu koji je dao, kome drugom nego Pečatu, Vukosavljević pojašnjava kako je neophodno obezbediti jedinstvenu kulturnu i obrazovnu politiku i to „od Hilandara, preko Skoplja, Arada, Temišvara, Kotora, Dubrovnika, do Pešte, Budima, Sentandreje“. Nema ni pomena da se o ostvarivanju tog „srpskog jedinstva“ pitaju i zemlje na čijoj se teritoriji nalaze ti toponimi. U Strategiji se inače navodi da je „kultura nacionalnih manjina na teritoriji Republike Srbije integralni deo kulturne scene Srbije“. Zar nije integralni deo „jedinstvene kulturne politike“ Mađarske, Rumunije, Hrvatske, Albanije...? Ako u Srbiji kultura naroda, nacionalnih manjina, etničkih grupa zavisi od pravnog sistema Srbije, razumevanja i uslova koje Srbija obezbeđuje, valjda to važi i za srpsku kulturu u drugim zemljama, što ne isključuje svaku pomoć i podršku koja može da joj se pruži. Ukoliko neko ne prihvata stav o „srpskom kulturnom jezgru“, Vukosavljević će ga svrstati u „krug antinacionalista i ideološki ostrašćenih pojedinaca“. Tako će i za one koji ne koriste ćirilicu Vukosavljević utvrditi da se u njima „krije maligna ravnodušnost ili čak prezir prema sopstvenom narodu i njegovoj kulturi“. Zato od tih nasmrt bolesnih treba odbraniti ćirilicu, jer: „Borba za ćirilicu deo je misije očuvanja nacionalnog identiteta, poput nastojanja da očuvamo Kosovo i Metohiju tamo gde im je jedino mesto , u Srbiji.“ Znači, ako nešto napišeš latinicom, izdao si Kosovo! Ako je i od jednog tvrdokornog nacionaliste, previše je! U Strategiji se na više mesta ističe da je nužno posebnu pažnju posvetiti istraživanjima i sistematskoj podršci svim oblicima prezentovanja sećanja na „genocid koji je u 20. veku izvršen nad srpskim narodom“. Nije samo problem u „poluvekovnom ideološki limitiranom pristupu ovoj tematici“, već su pretnja i „aktuelni izazovi revitalizacije ili revizije istorijskih činjenica“. Tom revizionizmu se Vukosavljević odlučno suprotstavio zabranjujući da se za biblioteke otkupe knjige Jasenovac Ive Goldštajna, Mitovi srpske istorije Dejana Ristića i studija Etničko čišćenje Vladimira Petrovića. Strategija razvoja kulture Republike Srbije trebalo je da bude usvojena još 2010. godine. Svaki ministar kulture započinjao je rad na njenoj izradi. Niko je nije završavao. Vukosavljević je najdalje odmakao. Objavljen je Nacrt, održana javna rasprava, objavljen izveštaj o toj raspravi. Ministarstvo tvrdi da je izradu Strategije pratio Nacionalni savet za kulturu. Taj Savet ne postoji od 2016, a Skupština je 2019. godine od 19 članova imenovala samo šest jer politički nisu bili podobni predlozi umetničkih udruženja. U svakom slučaju, sve se završilo u avgustu 2017. godine. Šta se dešavalo tokom tri godine? Ništa bitno, ponešto otpalo, nešto ostalo. Ostale su Dimenzije srpske kulture: slovenska,vizantijska, balkanska, herojska ili slobodarska, demokratska, kontaktna. Nepoznati autori, pobrkali istorijsko-geografske i vrednosne odrednice. Ne znam u kojim definicijama se kultura određuje kao herojska, a još i kontaktna! Ostao je popis brojnih poslova koje treba uraditi u svim oblastima kulture: zakoni koje treba doneti ili promeniti, digitalizacija koju treba unaprediti, status ustanova koji treba rešiti, položaj samostalnih umetnika koje treba spasiti od izvršitelja. Sve je to pisalo i u Nacrtu, sve se to zna već godinama. Zašto ništa nije urađeno, zašto se neke stvari nisu rešile u ovom „zaustavnom vremenu“ od tri godine. Nije bila potrebna strategija da se npr. primeni Zakon o kulturi i reši status regionalnih zavoda za zaštitu spomenika kulture. Nije bila potrebna Strategija da se pokrene inicijativa za izmenu mnogih zakona koji sapliću kulturu. Zašto nije pripremljen novi Zakon o kulturnim dobrima, nego je još uvek na snazi onaj iz 1994. godine? Mnogo je zašto? Osnovno je: zašto Ministarstvo kulture u ove tri, četiri godine ništa osim tekućih stvari nije radilo? Iz usvojene verzije Strategije izostao je plan izdvajanja za kulturu iz budžeta po godinama. Kada se ima u vidu da je u Nacrtu strategije iz 2017. bio predviđen rast izdvajanja, a da se u praksi dešavalo suprotno, najlakše je bilo izbrisati i prihvatiti da je povećanje nemoguća misija. Tako je u dokumentu ostalo samo benigno i besmisleno „zalaganje“ da procenat izdvajanja za kulturu bude 1 posto. Baš ozbiljan strateški plan! Strategija razvoja kulture je usvojena, ali se ona za opstanak kulture u vreme pandemije ni ne nazire. Zaposleni u ustanovama primaju plate, samostalni umetnici su dobili tromesečnu pomoć, raspisani su konkursi za projekte. To je to! Neke ustanove, umetničke grupe, pojedinci, pokušavaju da realizuju ponešto od programa, otvoreni su neki muzeji i galerije. Ministarstvo kulture nema nikakvu inicijativu, nikakve ideje, nikakve upite za Krizni štab. Šta će dalje biti sa samostalcima, sa nezaposlenima, sa radnicima u kulturi? Hoće li uopšte početi pozorišna i koncertna sezona? Uglavnom se ćuti. Umesto da se obave konsultacije sa ljudima iz kulture, formulišu neki predlozi, usaglase sa Kriznim štabom i napravi strategija rada u uslovima epidemije, ministar čeka. Možda ga se Vučić seti pa se razbudi, a ako ne, zašto bi se cimao. Lepše je sa kulturom, ali lakše je bez nje.