Kopači bunara

Na vrelu u Mokri, od duga vremena, priča se sve i svašta. Tako doznajem da je Mile Govnjar iz Bele Palanke pao sa crnog duda na zemlju i tog trena zaboravio da govori ciganski te sa svojim sunarodnicima, u kući i na ulici, razgovara samo na srpskom. Sećam se da se i na Novom Beogradu svojevremeno pričalo da je Tijanić, rodom iz Podujeva, pao sa trešnje i zaboravio šiptarski. I samo nam još treba da moj Alek ljosne sa neke šljive u Jajincima i zaboravi srpski, a tečno progovori kineski. Kako li ćemo ga, tek onda, razumeti kada se, svaki čas, obraća javnosti?! Ali, ono što se prošle nedelje desilo na Suvoj planini to brale ni Borhes ne bi smislio! Elem, kupam se u vrelu sa Slobodanom Miloševićem i Putinovom Kaćušom iz Niša, kad, poče pljusak sa grmljavinom, pa se sklonim, odmah, tu, kod Mikija Luleta. A za njega doznadoh, nedavno, da je, u sedmom kolenu, turskog porekla i da su se u Mokru svukli iz Zaplanja. Dobro, ne možemo svi da budemo arijevci... Ogladneo od kupanja navalim, kod Mikija, na punjene paprike, kad ošinu grom iza mojih leđa, pleksus mi, bre, zaigra, a kučka Beba pobeže ispod stola. I prođe neko vreme, a iz Bele Palanke, eto, „lade“ Crvenog krsta, nina, nana, nina, nana, ode terensko vozilo, kroz bespuće, ka Brdalici. I šta će tamo biti?! Jovu Kafanu iz Mokre tresnuo grom dok je bio sa buljukom mokranskih ovaca: pet ovaca ošamućeno, jedna uginula, a Jova Kafana u besvesnom stanju prevezen u nišku bolnicu. Lekari ustanove da je grom tresnuo Kafanu ispod desnog ramena, prošao mu kroz srce, oprljio mu malo muda i završio u Jovinim petama, a on se probudio i viče: „Gde su mi ovce, gde su mi ovce?“Doktori se unezverili, ne znaju ni sebi ni rodbini da objasne kako je Jova Kafana preživeo udar od dvesta hiljada volti i ostao živ! Objašnjenje je prosto: Jova Kafana dnevno popije i do litar rakije, pa je zato i Bog, verovatno, bio pripit kada je poslao grom na Jovu iz nekih njihovih starih neraščišćenih računa. Nego, tu se ova suvoplaninska saga ne završava. Još pre tri nedelje, nas petorica počeli smo da kopamo bunar iznad mog Vidova, a vodu bismo sveli do mene i Ackove krečane gde se u maju isteruju mokranska goveda. Ali, prvo, Vladi iz Zemuna umre otac, i to nam uspori radove, a onda i Jova Kafana i Peđa Berduljac počnu da kose i skupljaju seno. I, kada smo rešili da nastavimo kopanje bunara, kafanu tresne grom u prošli četvrtak, a onda Peđa Berduljac u petak umre, u snu. Po starom srpskom verovanju, smrt uzima na mahove, po trojicu, i, neće valjda nas preostale kopače bunara da dira. K. G. Jung, moj guru iz Švice, uvažava stara srpska verovanja, ali upozorava: „Postavlja se pitanje: da li Jovu Kafanu računaš u mrtve ili u vaskrsle? Jer oni koji su vaskrsli ne računaju se ni u žive, ni u mrtve! To smo već imali sa Isusom iz Nazareta, pa i sa vaskrslim Lazarom iz Vitanije. Nego, sasvim je druga priča zašto neko sa neba ne dozvoljava kopanje bunara iznad Vidova?! Šta ako je Kosmički levak o kome toliko pričaš privezan baš tu za zemlju. Hoćeš li da prekineš vezu sa Sirijusom odakle ti stižu na prekucavanje svi tvoji romani, pa i ovih sedamdeset pesama o presokraticima koje si, u jednom dahu, napisao?!“ I tu se debelo zamislim, ali ne znam kako da kopačima bunara saopštim da se manemo ćorava posla. A, ako im kažem da možemo da oštetimo Kosmički levak, mogu da pozovu našeg drugara Marka iz niškog Holivuda, kako od milošte zovu ludaru u Toponici. I moja Crna se tu zabrinula: „Ne bi trebalo da širiš ni priču da je Mile Govnjar pao sa duda i zaboravio ciganski! I, ne daj bože da tvoj Alek, onakav nezgrapan, ljosne sa neke šljive u Jajincima i zaboravi srpski, pa da moramo svi da učimo kineski!“