Državni terorizam

Ivan Stambolić bio je među poslednjim žrtvama Slobodana Miloševića, koji je samo 41 dan nakon tog 25. avgusta 2000, voljom građana Srbije, oteran sa vlasti. Danas, dve decenije nakon ubistva Stambolića i demokratskog prevrata 5. oktobra 2000, Srbija sve više liči na autoritarnu državu Miloševića. Iako je Veće sudija Dragoljuba Albijanića sa članovima Radmilom Dragičević Dičić i Zoranom Tatalovićem još 2005. donelo prvu presudu za politička ubistva, koju je kasnije potvrdio Vrhovni sud na dve instance (petočlano i konačno sedmočlano veće) danas se relativizuju i zločini Miloševića i stradanje njegovih žrtava. U pravosnažnoj presudi za dva zločina, ubistvo Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi, na više mesta piše da je „Milošević iz niskih pobuda“ „dao nalog“ i „zahtevao“ da se ubiju njegovi politički protivnici. Milošević je bio optužen za ove zločine, ali je protiv njega postupak razdvojen, jer je bio izručen Haškom tribunalu. U pravosnažnoj presudi je detaljno rasvetljena njegova uloga kao nalogodavca ubistava političkih protivnika. Odmah nakon ubistva Stambolića to se činilo nemogućim, kao što je izgledalo da posle presude ne može da se ponovi vreme u kome drugačije mišljenje može da se plati životom. Stambolića je pre ubistva, na sastanku udružene opozicije, kao mogućeg zajedničkog kandidata na predstojećim predsedničkim izborima predložio član predsedništva DOS-a Branislav Kovačević, lider Koalicije Šumadija. Taj predlog su podržali predstavnici DOS-a Rasim LJajić, Mile Isakov i Nenad Čanak. To je bio dovoljan razlog da Stambolića 25. avgusta 2000. otmu u Košutnjaku, dok je bio na rekreaciji, i istog dana na Fruškoj gori ubiju, a zatim zatrpaju telo u jamu sa živim krečom. Iako su režimski mediji pokrenuli prljavu kampanju, lažući kako je Stambolić pobegao zbog poslovnih transakcija, za mnoge je odmah bilo jasno ko stoji iza ubistva. Veljko Stambolić, Ivanov sin, za Blic je 2017. rekao: „Meni je tog dana kada je nestao moj otac bilo jasno da ga neću videti i da su to naredili Slobodan Milošević i Mirjana Marković.“ Mile Novaković, nekadašnji šef Uprave kriminalističke policije, koji je odmah nakon petooktobarskih promena vodio istragu za ubistvo Stambolića, za NIN kaže da posle nestanka Stambolića niko ništa nije radio. „Slučaj se vodio u Odeljenju za potrage. Postojao je svedok, čuvar parkinga koji je video otmicu i kako su Stambolića stavili u beli kombi. Čak je zapamtio prva tri broja registarske tablice, ali time se tada niko nije bavio. Mi smo ga kasnije saslušali. Preko režimskih medija puštali su razne bljuvotine kako je navodno Stambolić pobegao“, navodi Novaković. Lider SPO-a Vuk Drašković, koji je preživeo dva atentata, na Ibarskoj magistrali i u Budvi, kaže za NIN da je tada bio sistem državnog terorizma službi bezbednosti nad građanima i političkim protivnicima i sistem ratnih sukoba sa susedima i političkih sukoba sa demokratskim zemljama sveta. „Državna politika je bila ubijanje protivnika režima i zato je formiran eskadron smrti, ’crvene beretke’. Ta jedinica je pokušala da me ubije na Ibarskoj magistrali i ubila tada brata moje supruge i tri funkcionera stranke. Ista jedinica ubila je i Ivana Stambolića, Slavka Ćuruviju, sudiju Nebojšu Simeunovića, šest srpskih mladića u kafiću Panda u Peći, braću Bitići i stotine civila u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu. Ta jedinica sa Legijom na čelu, ubila je i Zorana Đinđića“, navodi Drašković. Prema iskazu osuđenog Radomira Markovića, tadašnjeg šefa DB-a, koji je sud prihvatio, Milošević je njemu govorio da Stambolića treba likvidirati. Marković je rekao i da mu je Milošević tražio da pruži svaku pomoć osuđenom Miloradu Ulemeku Legiji, tada komandantu JSO. Tako je i bilo. Stambolić je otet ujutro u blizini svoje kuće u Košutnjaku, ubačen je uz pretnju pištoljem u kombi, i samo mu je rečeno da ide na informativni razgovor, što je bio jedini put da su mu se petorica otmičara i ubica iz JSO obratili. Za to su osuđeni Duško Maričić, Leonid Milivojević, Nenad Bujošević i Branko Berček, a Nenad Šare, šef obezbeđenja Ulemeka, postao je svedok saradnik. Ubice su bile plaćene, kako je sud utvrdio, sa po 20.000 maraka. Stamboliću su na ruke stavili lisice, noge su mu obmotali lepljivom trakom, a usta i oči novinama koje su potom obavijene lepljivom trakom. Kako su sudski veštaci utvrdili na osnovu forenzičkih dokaza i iskaza svedoka saradnika Šare, ali i osuđenih Maričića i Milivojevića, Stambolića su ubice naterale da kleči ispred jame pre nego što mu je Berček ispalio dva hica u potiljak. Prava policijska istraga počela je tek posle petooktobarskih promena, o čemu svedoči Novaković. „Posle 5. oktobra 2000. formira se policijska grupa Poskok sa zadacima da rasvetlimo ubistvo Stambolića, Slavka Ćuruvije, zločin na Ibarskoj magistrali i atentat na Vuka Draškovića u Budvi. Međutim, tada su u DB pravili kombinacije da izvuku svoje ljude. Nisu nam davali da neposredno ispitamo njihove ljude već su ih oni ispitivali, pa su nam slali dopise, a mi smo tražili dodatna ispitivanja. Naišli smo na zid u DB-u“, kaže Novaković. On navodi da je sledeća prilika bila akcija Sablja, posle Đinđićevog ubistva 2003, kada ih je Šare odveo do mesta gde su ubice zakopale ubijenog Stambolića. Telo je otkriveno 27. marta 2003. na Fruškoj gori, kada je i počeo postupak. To suđenje se i pored brojnih opstrukcija odbrane odvijalo brže nego drugi postupci za politička ubistva i prvo je došlo do presude 18. jula 2005, koja je 2007. postala pravosnažna. Bilo je vidno na izricanju presude u Specijalnom sudu da su optuženi i njihovi branioci bili zatečeni. Tog dana Ulemek je pokušao da pokaže hladnokrvnost salutirajući Veću uz lupanje potpeticama, ali šok i ljutnju nisu sakrivali njegovi saradnici u publici. Predsednik Veća sudija Albijanić je saopštio da je sud utvrdio da je Ulemek, „postupajući po direktnom naređenju Miloševića, nakon više održanih sastanaka u Institutu za bezbednost u Beogradu i na drugim neodređenim mestima, za ubistvo Stambolića, odnosno atentat na Draškovića, izdao nalog pripadnicima kriminalne grupe koju je oformio - državnim službenicima iz JSO-a Branku Berčeku, Dušku Maričiću, Leonidu Milivojeviću, Nenadu Bujoševiću i Nenadu Iliću, zajedno sa svedokom saradnikom Nenadom Šareom“. Osuđeni su još Radomir Marković i Milorad Bracanović. Postupak protiv Miloševića i načelnika Generalštaba Nebojše Pavkovića je razdvojen jer se njima sudilo u Hagu. U delu presude za budvanski atentat utvrđeno je da su u svemu učestvovali i Vojska i vođe zloglasnog zemunskog klana. Za Pavkovića se u presudi navodi da je pružio logističku pomoć atentatorima na Draškovića u Budvi, jer im je po njegovom naređenju Vojska obezbedila vozilo i legitimacije da priđu Draškoviću, kao i helikopter da odu iz Crne Gore. Vođe zemunskog klana Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum su sa atentatorima bili u stanu Vladimira Jovanovića Japanca u Budvi, što su potvrdili otisci i DNK analize. Biće zanimljivo da li će postupak protiv Pavkovića biti obnovljen kada bude odslužio hašku kaznu. Presudi su prethodile završne reči, a danas je čini se opet aktuelna završna reč tadašnjeg nadležnog zamenika tužioca za organizovani kriminal Mioljuba Vitorovića. „Na optuženičkoj klupi je i sam bivši režim Slobodana Miloševića. Naime, kao jedini poverenik nacionalnih interesa, namesnik nacije Slobodan Milošević imao je pravno neograničenu vlast iz koje je proizlazila potpuno neograničena i visoko personalizovana dominacija. U takvom konceptu vladanja svaki oblik institucionalizovanja politike je nestajao i na njegovo mesto je stupala privatizovana državna dominacija. Režim je uspostavio više strukturnih nivoa: takozvane dvorske intelektualce, ekonomsku mafiju, tajnu i drugu policiju, vojsku, vladajuće partije, a sve to sa Slobodanom Miloševićem i njegovom suprugom Mirjanom Marković, kao centrom mreže i personifikacijom tog sistema. Okrivljeni se predstavljaju kao hrabri zaštitnici srpstva, čuvari nejači. Pa gde je ta hrabrost bila kada je trebalo odupreti se takvom režimu? To bi bila hrabrost, a nije hrabrost otimati mirne prolaznike, vezivati ih lisicama, stavljati u kombi, obmotavati selotejp trakom, držati ih pet minuta pored rake koju kopate, i pucati s leđa u potiljak, sve to da bi se dodvorili vođi. Ovaj proces sa velikom pažnjom prate ljudi koji žive u Srbiji, desetine hiljada mladih koji su zahvaljujući takvom režimu otišli iz Srbije i žive u nadi da će se saznati istina i u ovoj zemlji zavladati pravda, da ih više neće biti sramota da kažu odakle su“, rekao je tada Vitorović, koji je ubrzo posle toga sklonjen iz Tužilaštva za organizovani kriminal. NJegove reči 20 godina kasnije su opet upozoravajuće, kada SPS zahteva da se podigne spomenik Miloševiću, a pojedini režimski mediji, naklonjeni Vučiću, u to vreme ministru informisanja, pokušavaju da predstave Ulemeka kao heroja. Vuk Drašković za NIN kaže da „mnogi ljudi iz tog sistema i danas vladaju Srbijom, relativizuju i rehabilituju i državni terorizam i teroriste, oslobađaju ubice, pravdaju ratne pohode, zločine i zločince, prave od njih heroje i nacionalne ikone“. „Poredak državne bezbednosti tog vremena je netaknut, što neizbežno vodi povratku u devedesete. Jovica Stanišić, bivši šef Udbe, nedavno je javno rekao da u Srbiji ni juče ni danas ne postoji ni vlada, ni parlament, ni predsednik, ni sudovi već samo služba bezbednosti koja odlučuje o svemu. Zato su marginalizovane, satanizovane i sklonjene iz vlasti i uticaja sve stranke koje su za NATO i Evropu“, tvrdi Drašković. Mile Novaković navodi da iz DB-a, osim pripadnika JSO i Markovića, koji i nije iz te službe jer je došao iz policije, skoro niko nije odgovarao. „Samo Milorad Bracanović koji je osuđen u ovom postupku, ali je odležao samo šest meseci“. Na dan kada je Ulemek bio pozvan da u istrazi zločina na Ibarskoj magistrali novembra 2001. da iskaz, izbila je pobuna JSO. Nakon toga Bracanović, koji je bio Ulemekov zamenik i oficir za vezu JSO i DB, postaje zamenik šefa DB-a. Između dve dužnosti bio je načelnik Sedme uprave za tajnu pratnju, a kao zamenik šefa predvodio je Kadrovsku komisiju kada je DB 2002. prerastao u BIA. Danas je i dalje aktivan Branko Crni, zamenik šefa DB Radomira Markovića, kao funkcioner SNS-a. Da se tadašnja vrhuška DB ne stidi nego i da brani svoje delovanje govori i svedočenje Crnog na suđenju za ubistvo Ćuruvije. Pokušavao je da da alibi optuženima i optuživao je svedoke iz DB koji su govorili o umešanosti ove službe u zločine. Crni je čest gost u sedištu BIA u Kraljice Ane, a jedno vreme je bilo govora da se i zvanično reaktivirao. Da je DB hteo da zadrži uticaj na politiku svedoče zapisi iz knjige Anatomija globalističkog smrada Dragana Filipovića - Majora Fiće, koji je kao i Crni izbegao krivični progon, a po sopstvenom priznanju bio je savetnik šefa DB Markovića za likvidacije. Filipović je napisao da je posle pobede Koštunice nad Miloševićem održan sastanak vrha DB-a na kome je bio i ministar policije Vlajko Stojiljković, koji je zahtevao „da se po cenu života brani Milošević“. Nakon što je ministar otišao, u vrhu DB-a su se dogovorili, tvrdi Filipović, „da priznaju pobedu Koštunici i da se dalje oslanjaju na radikale i nacionalne snage“. Drašković na pitanje NIN-a da li je moguće da neistomišljenici sadašnjeg režima budu ugroženi od istih ljudi kao i 90-ih, odgovara: „Naravno da postoji mogućnost, što dokazuje ubistvo Olivera Ivanovaća i teror službi nad nepodobnim Srbima na severu Kosova. Za deo opozicije nema opasnosti sve dok je, kao danas, njihova spoljna, regionalna i kosovska politika usklađena sa našim i ruskim službama. Među njima danas nema ni NJemcova, ni Navaljnog.“ Uloga države u političkim ubistvima neistomišljenika ne bi smela da se zaboravi. Da još neko ne bi doživeo sudbinu Stambolića, Đinđića, Olivera Ivanovića…