Hobotnica vlasti i 50 patuljaka

Često možemo da čujemo kako opoziciju narod neće, kako nema program, da su potrebni novi ljudi, da opozicionari moraju da krenu od vrata do vrata i slične floskule koje ne samo da forsira vlast, već to čine i opoziciono nastrojeni birači. Politikolog Dušan LJ. Milenković, napisao je sjajan tekst upravo o tome kako se ove floskule ponavljaju, a kako je suština u tome da se opozicija može opisati kroz sliku u kojoj jedan leži na podu, a petorica ga šutiraju. Da, to zaista jeste ključna odlika opozicije – vlast je ugnjetava na svakom koraku. Da, opozicija je napravila pregršt grešaka, ali da neko kaže da je problem u opoziciji, a ne u vlasti – to je već predaleko od realnosti. SNS je odmah po preuzimanju vlasti 2012. krenuo sa satanizacijom opozicije i još gradi isti narativ kreirajući snažnu mantru o „žutim lopovima i izdajnicima“. Ovim se služi kako bi optužila opoziciju za sve loše što se ikada desilo, ali i kao dobrim izgovorom za sve što nije urađeno. Ko god se u međuvremenu pojavljivao kao iole relevantan akter, odmah je prolazio kroz ugnjetavanje i uništavanje od strane vlasti. Metoda uništavanja opozicije polazi pre svega od strane medija, jer se čini da je svrha postojanja pojedinih televizija - satanizacija opozicije. Naredni korak je da se lideri opozicije potpuno diskredituju, aktivisti proganjaju (pogotovo u manjim sredinama) različitim ucenama, problemima, pa i batinama. Sve u svemu, danas je u Srbiji izuzetno teško biti opozicioni aktivista, posebno van velikih gradova. Srbija više nije demokratija zato što je prostor političkih sloboda sužen, praktično i ne postoji. Isto se dešava u nedemokratskim sistemima širom sveta, a najsvežiji primer je Belorusija. Srbija nije postala delimično slobodna zemlja ne samo zato što vlast kreira loše politike i što je stepen korupcije viši nego ikada, već zato što je sužen prostor političke borbe i sloboda i što autoritarni režim kroz svoje metode satanizuje svakoga ko se usudi da bude politički protivnik. E, to je ključni razlog lošeg stanja opozicije i niko me neće ubediti da je opozicija kriva što je Vučić na vlasti! Kada kažem opozicija - mislim na sve. Kako na one koji su bojkotovali ove izbore, tako i one koji su izašli na njih, misleći da je to bolja opcija, ali i na one za koje se sumnja da sarađuju sa vlašću. Iako su kooperativni i konstruktivni - i njih je Vučić uništio, pa čak je i partnerima iz vlasti bez obzira na sve privilegije koje uživaju prepolovio podršku u odnosu na 2008. U situaciji u kojoj vlast ima za cilj da politiku svede na jednu stranku, a izgleda da je uspela u tome – naš partijski sistem trenutno čini hegemonska stranka, koja suštinski jedina i postoji. Druge formalno postoje, ne zabranjuju se, ali bivaju prognani i uništavani čim postanu iole relevantni akteri. U takvoj situaciji, optuživati opoziciju da je kriva za ovakvu Srbiju – potpuno je suludo! Opozicija, naravno, nije bezgrešna. Napravila je veliki broj grešaka u prethodnom periodu. Iako praktično od 2014. učestvuje na izborima koji to zapravo i nisu, jer se pobednik zna unapred, svakako je moralo mnogo bolje. U greške spada i veliki broj podela, rascepa, međusobnih optužbi i rušenja rejtinga, deobe, pojava na desetine novih lidera koji to nisu, povremeno grupisanje pa onda razilaženje, smanjenje broja aktivista iz izbora u izbore, provereno pribegavanje veštačkom disanju kroz proteste i buđenje neke energije, pa njihovo gašenje… U međuvremenu su iz DS-a nastale najmanje četiri partije, pojedini političari se isključuju, a zatim vraćaju u političku arenu, ulaze novi koji na blic dobijaju solidnu podršku birača, krenu da grade nove organizacije i onda nestaju (poput Saše Jankovića) ili prave greške i praktično rastakaju svoje organizacije (pokret Dosta je bilo). Greške su bile i veliki broj opozicionih kandidata na predsedničkim izborima i nejedinstven nastup na gradskim izborima u Beogradu. Greška je što se protesti nisu bolje iskoristili za motivaciju i aktivizam birača, što se i pored velikog broja aktera koji su potpisali Sporazum sa narodom ta grupacija nije zadržala u zajedničkom delovanju. Greška je i to što se izbori 2020. nisu iskoristili za grupisanje, zajednički nastup kroz bojkot i jačanje svojih redova. Dodatni problem je to što deluje da se najveći rascepi među biračima u Srbiji ne reflektuju kroz podele između vlasti i opozicije, već između različitih delova opozicije i što praktično imamo bilateralnu opoziciju. Deluje i da dobar deo partijskih rukovodstava iz opozicije robuje malim društvenim grupama koje su sposobne da preko društvenih mreža naprave snažan narativ koji je mnogo slabiji u realnosti nego na mrežama. Ceo Tviter bruji o tome šta će DS u savezu sa Boškom Obradovićem, ne shvatajući da postoji i druga grupacija koja se isto tako pita šta će Boško u savezu sa demokratama? Pa onda umesto da reše sukobe i nađu zajedničku strategiju i interes – prevladaju glasovi o tome šta će nam ovaj ili onaj. A čini se da će u budućnosti tek prevlađivati. I dok Vučić osvaja (doduše uz sve autoritarne metode) dva miliona glasova, opozicija će imati 50 političkih subjekata sa po 10.000 glasova. Nadu će birači dobiti tek kad se politička moć donekle izbalansira na dva ravnopravna aktera, a ne jednu ogromnu političku hobotnicu (SNS) i na 50 opozicionih partija i pokreta koji se međusobno svađaju i optužuju. O situaciji u DS-u ne bih trošio reči, jer je veoma mučno gledati sve ono što se dešava poslednjih meseci. Da li je opozicija naučila nešto iz poslednjih izbora? Morali bi da nauče da će Vučić uvek moći da skupi (članovi, ucenjeni, kupljeni) skoro dva miliona birača. Deo ove mašinerije neće odustajati od privilegija sve dok vlast ne padne. Zato bi opozicija morala da zna da treba da skupi dva miliona plus jedan glas. Zatim, u skladu sa tim opozicija treba da osmisli dalju strategiju. Oni koji su 2020. izašli na izbore, deluje da najvećim delom nisu sposobni ni da izađu na izbore („slučaj prevara tokom prikupljanja potpisa“), a kamoli da uđu u parlament, uprkos poklonjenom cenzusu od tri odsto i bojkotu ostatka opozicije. Da su se grupisali, možda bi nekako u tim grupama i „preskočili“ izborni prag. Onda bi ovo trebalo da bude nauk i za njih - daljim rascepkavanjima ne postiže se baš ništa. Ključ je u jedinstvu i zajedničkom radu. Takođe, ne razumem ni Udruženu opoziciju Srbije, naslednika Saveza za Srbiju, koja sada, kako meni deluje, „gađa“ na manje birača, samim tim što Boško Obradović i Dveri nisu deo saveza. Ono što opozicija može i mora da uradi, jeste da se bori za bolje izborne uslove. Aktivnost na međunarodnom nivou je izuzetno važna za to, kao i motivisanje birača za neke buduće izbore i izgradnja organizacije sa svima onima koji su protiv ove vlasti. Za to je potrebno da se kod onih koji nisu žrtve Vučićeve propagande podstakne svest o važnosti svakog pojedinca, da se probudi nada da su promene moguće i da se pokaže svest opozicionih političara da nema mesta za postojeće sujete, netrpeljivosti i političke razlike. Barem dok se ne promeni vlast. Dok se građanska i konzervativna Srbija svađaju zbog vrednosti koje neguju i ideologija kojima pripadaju, o svemu što se tiče istih tih vrednosti neće odlučivati ni prvi, ni drugi, već Vučić. Gradski izbori u Beogradu, predsednički, a vrlo moguće i vanredni parlamentarni izbori su za manje od dve godine, možda i ranije. Opozicija bi prvo morala da zahteva da se izbori u Beogradu (ali i svi drugi lokalni izbori) zauvek odvoje od bilo kojih drugih izbora, jer je vreme da kao društvo konačno krenemo u školu demokratije, a lokalna politika jeste škola demokratije. Kada bude to zahtevala, opozicija ne sme ni da odustaje od tih zahteva. Ovo bi, naravno, trebalo da bude samo prvi korak i prvi zahtev. Neću učestvovati u raspravama o idealnom kandidatu na predsedničkim izborima dok se makar u jednom manjem zahtevu ne bude uspelo. Da sumiramo - Vučić nam je ukrao demokratiju i oduzeo slobodu, a ne opozicija. Opozicija, u delu u kome uopšte može da utiče na nešto, treba samo da smanji pucanje u sopstvene noge, da prekine da se deli iznutra i da minimizuje sve međusobne netrpeljivosti.