Ruski rulet ministra Šarčevića

Ala je lep ovaj svet, Onde potok, ovde“ Šarčević! Ovo bi bio okvir priče o koroni i školama u interpretaciji ministra prosvete. „Škola će biti najsigurnije mesto“, sve je „pod konac“, sve smo razradili „u sitna crevca“, zbori prvi čovek obrazovanja. Na javi, svetska pošast ogolila je do monstruoznosti probleme sa kojima se susrećemo na svim nivoima podučavanja. Ništa se decenijama nije dešavalo. Škole zapuštene, nastavnici demotivisani, pošteni platni razredi dalji nego ikada, programi preobimni, svet otišao, mi zaostali. Ali to nije bilo dovoljno. Nakon 2000. godine, dođoše neki ljudi i objasniše da učitelji rade dva časa dnevno i imaju raspust u trajanju od tri do šest meseci godišnje, ne znaju ništa i moraju na (skupe i glupe) edukacije i da su, u stvari, deca i roditelji oni koji treba da odlučuju o školama. Nešto kasnije i ova priča postade de plase, zbog niske cene od oko 5.000 evra po diplomi/doktoratu. Najbolji su počeli da odlaze, a najgori da sedaju u direktorske fotelje. Ovaj virus je sve razobličio i pokazao školski mrak koji zjapi iz svakog objekta i obrazovnog zakona. Neoliberalni kapitalizam je proždrao i mnogo veće sisteme, a da neće krhko srpsko školstvo, decenijama najveći budžetski trošak. Para nema ni za šta, pa smo otpuštali zaposlene, zamandalili vrata malih škola, uprkos depopulaciji, ugurali u odeljenja od 30 do 33 učenika (negde i više), zatvarali specijalne škole, a defektologe, socijalne radnike, specijalne pedagoge i logopede izbacili na ulicu. Sada treba podeliti, organizovati, ustanoviti, higijenski obezbediti, utvrditi… Da, sve može, naravno, ali tu nema govora o kvalitetnom obrazovanju. To je čuvenje dece, kako je javno rekao „bez blama“, dugogodišnji bivši ministar Ž. O. Jedna bogata Nemačka brine šta će deca u kovid školama naučiti za budućnost i kako će zemlja prosperirati, ako se uruši znanje. Mi nismo dotle dobacili. I to nema veze sa ovom vladom, ni (pret)prethodnom, a ni budućom. Strategija je da znamo manje, da bismo za nekoga stranog/domaćeg Baju Patka radili više. Obrazovanje u Srbiji posustaje, sa koronom samo brže i vidljivije. Lokalne samouprave su devastirane, siromašne i daje im se novca „na kašičicu“. One ne mogu, neće, ne žele, ne razumeju… da treba školama da daju i za maske i za dezinfekciona sredstva. Onomad nisu davale za sapun, zašto bi se sada socijalno osvestili! Neki gradovi i opštine ponudile su hlor za dezobarijere, a neke ništa. Dakle, mora se ponovo aktivirati „štap i kanap“. Nijedna struka nije toliko brojna u ovog zemlji, sa preko 150.000 zaposlenih, pa spram toga, nigde i nema toliko zdravstveno ugroženih osoba. „Neka rade, niko nije pošteđen“, reče odsečno M. Š., a da li je baš tako? Ako se naši već načeti drugim bolestima, inficiraju, šta onda? Biće da smo sami krivi što smo živi! Još je Staljin govorio da ukoliko postoji čovek, postoji i problem. Nema čoveka, nema problema. Čak i kada o svom trošku i trošku roditelja nabave toplomere i sredstva za dezinfekciju (osim negde dezobarijera), ne zna se kakva je procedura za isključivanje zaražene dece iz kolektiva, da li će neko testirati ostatak odeljenja i uključene nastavnike? A kada odu kući, kako ćemo raditi i sa njima onlajn i u školi? Do ovog momenta ne znamo redukovane planove i programe, sudbinu muzičkih i baletskih škola, niti šta će zaposleni koji rade u više škola. Šta ćemo sa predškolcima? Da li će i kako biti organizovani produženi boravak i celodnevna nastava, imamo li tetkice spajdermenke za čišćenje ogromnog prostora u kratkom vremenskom periodu? Dragi svi, osim glavobolje i želje da se deca školuju, imamo i jedno skoro nikakvo, ali jedino trenutno rešenje, POD HITNO SE MORA POMERITI POČETAK ŠKOLSKE GODINE, da se bar nešto od navedenog uredi ili reši. Inače, prekrstite se (čak) i ako se ne krstite i uzdajte se u sreću na ruskom ruletu. I naravno: „Slavuj pesmom ljulja lug, Ja ga slušam i“ ne verujem!