Ne sluti na dobro

Prizor teško da je mogao da nosi više simbolike. Dok je trgovima i ulicama u centru Minska prolazila nepregledna masa građana, još veća nego nedelju dana ranije, u savršenom redu protestujući protiv lažiranih predsedničkih izbora i tražeći odlazak Aleksandra Lukašenka s vlasti, par kilometara odatle beloruski samodržac, tek pristigao iz helikoptera iz koga je pratio situaciju u gradu, obučen u nekakvu vulinovsku kvaziuniformu i u pancirnom prsluku - automatsku pušku koju je držao pri izlasku iz letilice u međuvremenu je odložio - pojavio se na barikadama koje je na ispražnjenom bulevaru postavila policija. Tu se kratko obratio teško oklopljenim pripadnicima specijalne policije, lica skrivenih iza fantomki, kaciga i vizira. Zahvalio im je na poslu koji obavljaju, usput ih više puta nazivajući „lepotama“ (svi diktatori, kao po pravilu, imaju tu homoerotsku fiksaciju na momke u uniformama); oni su mu uzvratili aplauzom i sporadičnim povicima „s vama smo do kraja“. I to je, uz ponešto preterivanja, sve što je potrebno znati o trenutnim izgledima za miran transfer vlasti u Belorusiji. Nema sumnje da je Lukašenko u prvi mah bio šokiran snagom i razmerama narodnog bunta zbog očigledne izborne prevare; ta zatečenost je, pak, posledica njegovog potcenjivanja inteligencije građana, te precenjivanja njihove spremnosti da ga i dalje trpe. Zbilja treba biti monumentalno glup pa poverovati da je 9. avgusta Lukašenko stvarno osvojio preko 80 odsto glasova - ili monumentalno pokvaren pa tvrditi da su takvi rezultati autentični. (Još jedan klasičan diktatorski manir: tipovi poput njega nikad se ne zadovoljavaju time da izbore našteluju tako da na njima pobede s, recimo, šezdesetak odsto „podrške“, usput za spoljni svet kreirajući privid kako se opozicija toleriše, ama je narod nikako neće. Ne: to uvek mora da bude neki neverovatno visok procenat glasova.) Kada se malo pribrao, međutim, Lukašenko se prebacio u puni borbeni mod - i bukvalno, kao što paradiranje u panciru i s oružjem ilustruje - kao nikad dosad tokom 26-godišnje vladavine. Što je na neki perverzan način i prikladno, jer nikad dosad nije ni bio suočen s ovako masovnom građanskom neposlušnošću i ovako snažnim dovođenjem u pitanje (sad već sasvim poništenog) vlastitog legitimiteta; ali i apsurdno, budući da su, posle pojedinačnih čarki i nereda u prvih nekoliko dana posle izbora, u nastavku demonstracije, štrajkovi i drugi vidovi protesta izrazito mirni - i miroljubivi. Demonstrantima se, u nameri da se obeshrabre od izlaska na ulice - pošto neviđena brutalnost policijskih snaga u reagovanju na prvi talas protesta za postizanje tog cilja očito nije bila dovoljna - sada preti angažovanjem armije i upotrebom vatrenog oružja: ministar odbrane je vojnom vrhu naložio da jedinice budu spremne na mogućnost da pucaju u masu u slučaju da dođe do građanskih sukoba. Koji, suvišno je i naglašavati, apsolutno nisu na pomolu; ali koje režim očito u nekoj meri priziva, kao pretekst za nasilno gušenje inače mirne pobune. Pritom Lukašenku u prilog ide i to što uz sebe i dalje ima neokrnjen aparat državne sile, iz koga su istupili i demonstrantima se pridružili samo usamljeni pojedinci, a ni među njima niko iz viših ešelona. Osim toga, i strah je ponovo počeo da se uvlači u ljude, barem one zaposlene u državnim firmama - a takvih je u Belorusiji proporcionalno više nego drugde na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza. Sergej Dilevski, predsednik štrajkačkog odbora u jednom od simbola beloruske industrije, Fabrici traktora Minsk (MZT), ispričao je novinarima da je - iako je uveren da, u firmi s preko 15.000 zaposlenih, 90 odsto njegovih kolega podržava zahtev za ponavljanje izbora - samo njih možda 250 spremno da zbog toga rizikuje gubitak posla. A upravo pretnjom otkazima, sprovodeći Lukašenkov nalog, poslovodstvo ucenjuje radnike kako bi ih odvratilo od učešća u protestima. Isto je i drugde, kao na primer na strogo kontrolisanoj nacionalnoj televiziji. Stoga formiranje koordinacionog saveta za prenos vlasti, u koji su ušle istaknute javne figure beloruskog društva - uključujući i dobitnicu Nobelove nagrade za književnost Svetlanu Aleksijevič - ali među kojima nema nijednog relevantnog „prebega“ iz bezbednosnih struktura, u najmanju ruku deluje preuranjeno: nikakva mirna primopredaja vlasti nije na pomolu. Iako je prošle sedmice u trenutku slabosti istupio s navodnom ponudom za razrešenje krize, koja je uključivala i njegovo povlačenje (na stranu to što u iskrenost te ponude niko nije poverovao), Lukašenko nema nameru da sa svojim protivnicima sedne ni za isti sto, još manje da s njima razgovara o ponavljanju izbora i sopstvenom silasku s vlasti. Umesto toga, posegao je za još jednom tipičnom tehnikom iz priručnika za diktatore: pokušava da u aktuelna zbivanja u zemlji učita nepostojeći geostrateški aspekt, proturajući izraubovani narativ svih belosvetskih satrapa - onaj o tobožnjoj zaveri stranih sila za rušenje poretka i instaliranje nenarodne vlasti. Otud i ponovljeni apeli upućeni predsedniku Vladimiru Putinu da se Rusija vojno angažuje na odbrani Lukašenkove vlasti - koji su, očekivano, ostali bez odjeka. I ne samo zato što bi preduslov za to, u skladu sa sporazumom dve države koji to reguliše, bio da je Belorusija napadnuta, što evidentno nije slučaj. Još važnije, Putinu nije ni na kraj pameti da se na takav način upliće u dešavanja u zemlji u kojoj ubedljiva većina stanovništva svojim maternjim jezikom smatra ruski i u kojoj antirusko raspoloženje ne postoji - ali bi ga ruska intervencija preko noći stvorila. (Ovo je jedan od razloga zbog koga su poređenja zbivanja u Belorusiji s onima u Ukrajini 2014. ili rezultat totalne neobaveštenosti, ili - kao kada je reč o sramotnom izveštavanju srpskih režimskih medija, recimo - zlih namera.) No, to ne znači da je Rusiji, znajući da u Belorusima nema neprijatelje, svejedno šta će biti s Lukašenkom: na svaki iznuđeni silazak s vlasti autokratskih lidera u „bliskom inostranstvu“, u Kremlju se gleda negativno, kao na loš primer koji bi jednog dana možda mogao da inspiriše i Ruse. U Putinov uticaj na Belorusiju se, ne znajući šta drugo da čini, u trenutnoj situaciji uzda i Evropska unija, iako nema naznaka da je ruski predsednik zainteresovan da Lukašenka nagovara na uspostavljanje dijaloga s opozicijom. Reklo bi se, zapravo, da trenutno stanje stvari Putina prilično zabavlja: Lukašenko od njega traži „male zelene ljude“, Evropljani dobre usluge - a on i jednoj i drugoj strani „udara čežnju“. EU zbilja nema mnogo izbora: koliko god volela da vidi demokratske promene u Belorusiji, nipošto ne želi da, eventualnim preteranim uplitanjem u tamošnja dešavanja, dodatno antagonizuje Rusiju. Zato se Brisel zasad zadovoljava nepriznavanjem predsedničkih izbora i individualnim sankcijama protiv pojedinaca iz beloruskog državnog vrha, ne tražeći izričito Lukašenkov odlazak s vlasti, čak ni ponavljanje glasanja. I zato u OEBS-u, organizaciji čiji su članovi i Belorusija i Rusija, vidi najprirodnijeg posrednika između beloruske vlasti i opozicije. Problem je samo što, sve dok Lukašenko odbija svaki razgovor s opozicijom, ni OEBS nema u čemu da posreduje. Sve ovo znači da će Belorusi za slobodu morati da se izbore sasvim sami - kao što bi, naravno, u načelu i trebalo da bude. Treba se, međutim, bojati da to možda neće proći bez žrtava.