Ćorsokak srpske kulturne politike

Funkcija javnih polemika nije samo u novim saznanjima o aktuelnim problemima, već i u podizanju nivoa kritičkog mišljenja u javnosti i preventivnom delovanju - sprečavanju ponavljanja učinjenih grešaka. Iz brojnih odgovora Ministarstva kulture nije se utvrdila opravdanost dogovora o razmeni sedam slika Nikolaja Reriha iz Narodnog muzeja u Beogradu za 166. list Miroslavljevog jevanđelja. Netačne su postavke na kojima je isti bio zasnovan, što je vodilo ka postavljanju lažne dileme - Rerih ili Miroslavljevo jevanđelje. Nelogično povezivanje, inače spornih činjenica, potvrđuje se i kada Ministarstvo pokušava da govori o dobročinstvu, poveže i „izjednači“ delovanje određene države i nekog pojedinca, umesto da deluje na principima profesionalnosti, odgovornosti i prakse restitucije kulturnih dobara. Profesionalnost podrazumeva da se međudržavnim ugovorima i osetljivim pitanjima restitucije kulturnih dobara pristupa pažljivo i na osnovu proverenih činjenica. Ni proučavanje srpskog kulturnog nasleđa ne sme da se tretira kao amaterska delatnost, već kao profesionalni rad, koji se kao i svaki drugi naplaćuje. Nažalost, svedoci smo da je u Srbiji rad na proučavanju kulturnog nasleđa, kao i svaka druga aktivnost na polju kulture, potpuno potcenjen, loše organizovan i finansiran sa minimumom budžetskih sredstava. Neproverene činjenice unete su u Zakon o razmeni. U međuvremenu došlo je do relativizovanja i osporavanja uloge Porfirija Uspenskog i navoda o istorijatu Rerihovih slika, pa će se razmena obaviti na osnovu zakonskog akta čije je zvanično objašnjenje apsolutno sporno. Umesto odgovora, u polemici je pokušano da se senzacionalistički skrene sa teme i utvrdi „nelogično“ delovanje kritičara, pa se skreće pažnja na „visoke“ plate profesora, honorare, nedostatak dobročinstva, nedelovanje na poslovima restitucije... Ovaj populistički trik samo je pokazao da Ministarstvo nije imalo odgovore na jasno postavljena pitanja i da je na osnovu spornih uverenja i bez odgovarajućih stručnih konsultacija donelo odluku o razmeni. Kao u svakoj radnji i ovde su netačne premise vodile do pogrešnih rešenja. Srpska kulturna politika je upala u slepu ulicu, u kojoj je dvostruko izgubila - relativizovano je oštećivanje Miroslavljevog jevanđelja i odnošenje 166. lista, a Ruskoj Federaciji su poklonjena dela Nikolaja Reriha koja čine deo sopstvenog kulturnog nasleđa. Kako se veliki deo srpskog nasleđa nalazi u različitim stranim institucijama, ovakav vid dogovora ne sme da postane model budućih razmena, već treba da ostane upamćen kao presedan i ćorsokak kulturne politike.