Nešto za kukuriku

Mnogi žele da nam pomognu oko Kosova. Nije nam dovoljna EU sa beskrajnim posredovanjem, već se sada uključuju i Amerikanci pod vođstvom Ričarda Grenela, Trampovog pouzdanika. Grenel, nema sumnje, pokušava da napravi medijski poen za Trampa u okviru kampanje za predsedničke izbore u SAD. Tramp za sada loše stoji i treba mu svaki, pa i najmanji uspeh koji bi mogao da se marketinški naduva i on prikaže kao uspešan političar. On i Grenel već vide naslov na TV Foks „Mudrom diplomatijom Tramp rešio viševekovni sukob Srba i Albanaca“ (što Evropa nije uspela). U Beogradu i Prištini, makar među nekim „analitičarima“, očekivanja od vašingtonskog sastanka su mala. I zaista, koga interesuju najavljena ekonomska pitanja pored daleko važnijih političkih. Ali, nema Tramp interesa da pravi višegodišnje pregovore ukoliko politički dogovor nema šanse na kratak rok. Imaju članovi Trampovog štaba pametnija posla u vreme predizborne kampanje. Kada najjača svetska sila (još uvek, da se ne zavaravamo) hoće rešenje političkog problema, a pominje ekonomske pregovore, onda je blizu pameti pomisliti da neće da se bavi železničkim vezama, na primer, već da ima na umu kupovinu političkog rešenja ekonomskim sredstvima. Trgovina, što bi se reklo. A kako? Šta za šta? Rešenje koje mi je najbliže – podela Kosova – bojim se da trenutno nije na stolu usled otpora Albanaca i mnogih Evropljana. Stoga pomišljam da bi SAD mogle da predlože da Srbija prizna nezavisnost Kosova u sadašnjim granicama, a da zauzvrat dobije ozbiljne ekonomsko-finansijske kompenzacije. Ne znam šta bi to sve moglo da bude. Ali, možda bi u ponudi mogla da bude uprava nad Gazivodama, i/ili Trepčom, deo Kopaonika ispod Pančićevog vrha i slično. Čak možda i deo severnog Kosova pod firmom potreba normalnog funkcionisanja Trepče. Svakako, sve bi to ostalo deo države Kosovo, ali bi međudržavnim ugovorom bilo dato Srbiji na upravljane, otprilike kao zakup na nekoliko decenija. Mogla bi tu da se nađe i neka novčana svota, verovatno u obliku povoljnog kredita za infrastrukturu, čime bi se pomoglo Srbiji, ali i pokušalo izbacivanje iz igre kineskog projekta Novog puta svile. Ali, i da se Srbiji vrati ono što je platila i plaća i dalje na ime dugova Kosova. Ovakva kombinacija bi, gle čuda, mogla da zadovolji zahteve sadašnjih kosovskih vlasti, kojima je daleko najvažnije priznanje nezavisnosti u postojećim granicama, ali i Vučića, koji odavno za Srbiju traži nešto, kao znak da Srbija nije sasvim poražena. Šta je to nešto nikada nismo uspeli da saznamo, pa on ima slobodu da sam proceni kada je zadovoljan. Vučić bi, po prihvatanju predloga, mogao reklamno da kaže da je spasao sve što je moglo da se spase, ali i da je zadržao deo Kosova pod Srbijom. To svakako ne bi bila istina, ali kada su reklame istinite? Ukoliko predlog ne bi bio prihvatljiv nekoj od strana, ona bi mogla da pokuša jednostavnu strategiju odlaganja u nadi da će Tramp da izgubi izbore i ceo plan tako propadne. Ali, to nije sasvim sigurna kalkulacija pošto postoji verovatnoća (možda 40 odsto) da Tramp opet pobedi, pa bi se krivac za propast Grenelovog pokušaja mogao suočiti sa osvetom kapricioznog Trampa. (Neko bi mogao da se seti filma Kum i ponude koja se ne odbija, ali i Dejtona.) Pored američkog, u igri je i novi evropski pokušaj, sa Miroslavom Lajčakom. Nejasno je šta EU hoće i može, pošto nema snagu i uticaj SAD. Ako će da nastavi putem Mogerinijeve, Lajčak ne treba ni da dolazi. Jedino ukoliko ima neko jasno Vučićevo obećanje, po mogućstvu napismeno, i spreman je da ga upotrebi. Mnogi od nas veruju da je Vučić davno napravio sporazum „vi meni vlast, ja vama Kosovo“, ali stalno vrda i ne ispunjava svoju obavezu. Doduše, pomogli su mu Albanci glupim carinama. Bilo kako bilo, američka inicijativa unela je novu dinamiku. Mislim da bi Evropskoj uniji kamen pao sa srca ukoliko Grenel uspe, kako bi se neprijatna i nerešiva tema Kosova skinula s evropskog dnevnog reda. Čak i po cenu ponovnog poniženja EU, koja opet nije uspela da reši jedan evropski problem.