Vučićeva duga noć u Vašingtonu

Probleme kao što je Kosovo mogu rešavati samo jake institucije. Ja ne znam čime vi mislite, sa kojim instrumentima koje politike vi mislite da rešite problem Kosova?!“, kazao je Zoran Đinđić Vojislavu Šešelju u antologijskom duelu u Reksu 1998, četrdeset dana nakon što je Srpska radikalna stranka iznenada ušla u Miloševićevu vladu. Da ne bi ove reči zazvučale izvučeno iz konteksta, Đinđić jeste govorio o „fatalističkoj politici ugašenog svetla“, ali ne o onoj koju je video u budućnosti, već utemeljenoj u realnom vremenu tada, kao „što je to bilo u Krajini i Slavoniji i svuda gde Srba više nije bilo“. Kosovo se poput olujnog oblaka tek valjalo preko Prokletija i Šarskog masiva. „Mene interesuje kako ćete da rešavate probleme sa jednom vladom koja je u poslednjih 10 godina dopustila da na Kosovu nastane jedna paralelna albanska država - sa njenim zdravstvom, školstvom, mafijom, bankarskim sistemom, prebogata, najbogatija ovde u regionu?!“ kazao je Đinđić. Uz opasku da se podrazumeva da pitanje Kosova treba da se rešava u Srbiji, sa instrumentima srpske države, kao i da je tadašnja vlast već internacionalizovala probleme, upitao je Šešelja: „Ali gde su vam ti instrumenti?!“ Govorio je o državi posrnuloj u korupciji i mafijaškim aktivnostima. „Ova vlada će postojati dok je Kosovo u Srbiji i ova vlada Kosovo neće dati ni po koju cenu i ova vlada neće dozvoliti strano mešanje na kom insistirate vi i vaši saveznici“, odgovorio mu je Šešelj, napomenuvši da postoje ozbiljne šanse da vlada od 24. marta ‘98, izdrži pun mandat. „Da li će vaša stranka toliko postojati gospodine Đinđiću, to je drugo pitanje.“ Već naredne godine na isti dan, započelo je bombardovanje zbog Kosova. U martu 2003, Đinđić je ubijen kao prvi demokratski premijer. Mesec dana ranije, u Hag je dobrovoljno otišao Šešelj, u pritvoru proveo 10 godina i vratio se praktično kao narodni poslanik koji je pravosnažnu kaznu za zločin u Hrtkovcima odslužio kroz pritvorsku. Ministar informisanja te vlade, Šešeljev učenik, Aleksandar Vučić, sada predsednik države koju je nastavio da vodi sa SPS-om, ponovo rešava pitanje Kosova, nakon skoro deceniju provedene na vlasti. On će u Vašingtonu razgovarati sa kosovskom delegacijom, uz glasine da bi mogao da im se pridruži i američki predsednik Donald Tramp. Razgovore je danima najavljivao kao sudbonosne. Zvanični dijalog Beograda i Prištine posle 18 meseci blokade nastale usled odluke kosovske vlade da na robu koja na Kosovo stiže iz Srbije uvede carinsku dažbinu od 100 odsto, zvanično je ponovo pokrenut 16. jula. U Briselu su od tada održane četiri runde – tri na ekspertskom nivou i susret Vučića i Avdulaha Hotija. Novi susret ove dvojice, prema ranijim najavama, treba da usledi 4. septembra. To je skoro sve što se sa sigurnošću može reći kao potvrđeno o događajima u Briselu. Albance ne interesuje ništa osim priznanja, o tome nema govora što se Srbije tiče, a posebno ne sa politikom „da joj se uzme sve a ne da ništa“, dok Evropljani i dalje ponavljaju da su „razgovori teški i konstruktivni“. Doduše, uspeli su da „sveobuhvatnu normalizaciju odnosa“ sada podignu na sledeći nivo, pa je kao cilj dijaloga od letos zvanično uveden „konačni sveobuhvatni pravno obavezujući sporazum“. Međutim, u evropski raspored ponovo je izgleda bočno ubačen sastanak u Vašingtonu, kao što se to već dogodilo u dva navrata, početkom godine u ambasadi SAD u Berlinu, i dan uoči Vidovdana u Beloj kući, premda je potonji otkazan. Iza njih je stajao ambiciozni izaslanik predsednika SAD Ričard Grenel. Sastanak je nakratko odgođen uz spekulacije o mogućnosti da se pojavi Tramp lično, te da će se to desiti ukoliko se postigne neki dogovor. Iz Bele kuće je potvrđeno – 4. septembar, ali ne i prisustvo Trampa. Nije zanemarljiva ni činjenica da su SAD usred neizvesne predizborne kampanje. Da je agenda „stigla“ potvrdio je Vučić. Na stolu su ekonomske teme, o kojima se već razgovaralo, ali i jedna koju nije hteo da prihvati. Koja je to tema, nema odgovora. Vučić „nije siguran ni da će to na tome da se zaustavi“. „Šta će sve da se dešava u noći između 3. i 4. septembra… Mi počinjemo u 10 ujutru po američkom vremenu sa pregovorima, razgovorima, a onda imamo nastavak. Sad čekam da vidim šta će biti u nastavku tih pregovora. Ja verujem da oko ovih ekonomskih stvari možemo da se dogovorimo za četiri ili pet sati. Čekam da vidim šta će biti u nastavku, a onda duga je noć“. Pred polazak u Vašington, Avdulah Hoti poručio je iz Prištine: „Na svakom sastanku koji sam imao i imaću sa predstavnicima Srbije, uzajamno priznanje je jedina tema“. Nije morao to ni da kaže, jer su srpske službe zabeležile da Albanci idu u Vašington po priznavanje, otkrio je Vučić, ali i da on lično očekuje iznenađenja. Iznenađenja jeste bilo proteklih meseci, ali za javnost, kada je u američkoj ambasadi u Berlinu, krajem januara, obelodanjeno potpisivanje pisma o namerama o uspostavljanju avio-linije Beograd - Priština, a potom, narednog meseca i železničkog saobraćaja. „Još dobrih vesti za Srbiju i Kosovo. Stvarna diplomatija Donalda Trampa daje rezultate“, pohvalio se Grenel, pre nego što će nekoliko meseci kasnije ipak propasti susret u Beloj kući. Hašim Tači je bio na putu ka SAD kada se oglasilo Specijalno tužilaštvo za zločine na Kosovu da se on, uz Kadrija Veseljija, nalazi na predlogu optužnice koju su poslali sudu na potvrđivanje, te da obojica navodno opstruiraju rad suda. Sastanak je otkazan, a umesto aviona, u vazduhu su ostala pitanja: da li se u rad suda umešao neko sa strane - možda Nemačka, ili deo Amerike, kako bi sprečili novi pokušaj da Vučić i Tači dogovore ono što se razume kao podela, a čemu se upravo Nemačka najviše protivi? Ili je sud o čijem se radu vrlo malo zna, istinski nezavisan za političko uplitanje, te je opstrukcija Hašima Tačija bila toliko jaka da su bili prinuđeni da na to javno upozore sa još uvek nepotvrđenom optužnicom? Da li bi kompenzacija Tačiju za podelu mogla da bude amnestija? Tako se Evropa probudila za Vidovdan, otkočila razgovore i ekspresno, pod okriljem Emanuela Makrona i Angele Merkel, sa Miroslavom Lajčakom i Đozepom Boreljom, preko leta pokrenula zamrli dijalog Beograda i Prištine. Iako su evropski službenici nastavili sa praksom da javno ne komentarišu razgovore, kosovska ratna koalicija, a pre svih njih Vučić, na domaćem terenu grade priču o sudbinskim razgovorima „preko bare“ - ostavljajući utisak kao da se u Briselu ne dešava puno toga iako postoje diplomatske naznake da se suštinski pregovori zapravo odvijaju u Evropi. Uostalom, sa uplitanjem sa strane, ili bez njega, letos je osujećen pokušaj dogovora u Vašingtonu, a očigledno je da postoji nova evropska dinamika, uz vremenski okvir i pod budnim okom Nemačke. Da će se neposredno pre puta u Vašington preslišati sa „najmoćnijom ženom sveta“, Vučić je najavio u nedelju uveče sa Bleda. „Napravio sam plan šta bih mogao da izložim najmoćnijoj ženi sveta i da se izborim za nešto bolju poziciju Srbije. Srbiji mora da se ponudi nešto ozbiljno – kompromis, a ne da Albanci dobiju sve, a da Srbi ne dobiju ništa, i tačka.“ Kako stvari stoje, jedino što može da uradi je da prihvati ili da odbije… Nije rekao i šta. „Suviše smo mi mali da bismo od njih nešto tražili, mogu da ih molim da povedu brigu da Srbija ne bude unižena, da se Srbi ne osećaju kao poraženi.“ Političke promene u Srbiji nastupile su, kako se prepričava, pošto je pređašnji predsednik priznao Angeli Merkel da ne može da ugasi „paralelne institucije“ na severu Kosova nakon incidenta u Jagnjenici u novembru 2011, u kojem su povređeni nemački vojnici Kfora. Đinđić je u zimu 2003, razljutio Nemačku, uključujući i tadašnjeg šefa Unmika, Mihaela Štajnera, kada je pokrenuo diplomatsku ofanzivu oko Kosova, uvidevši da se „iza paravana uveliko već pravi albanska država“, pokušavši da krene u susret rešavanju pitanja statusa znatno pre nego se jednoglasna evropsko-američka politika pripremi da otvori to pitanje. Govori se da odavno više nema posebne hemije između Vučića i Merkelove. Prelomna tačka, kažu, bila je spoznaja o tome da se Vučić i Tači zalažu za etničku podelu Srbije i Albanaca, suprotno onom u šta je verovala da radi od kada je prihvatio briselski dogovor. Istina, nema više ni jedinstvene politike Evrope i SAD o Kosovu, kao ni onih državnika kod kojih takva spoznaja u zemlji rasturenoj negativnom kampanjom internacionalizovanog problema kakva je bila Srbija posle devedesetih, ne bi mogla da u pamet dođe čak ni kao primisao o mogućem. Rascep u politici svetskih sila prema Kosovu jeste jedinstven trenutak u onome što nazivamo zapadna politika prema Kosovu od sredine devedesetih. Od toga sa kojim instrumentima će Srbija braniti nacionalne interese, nije teško zamisliti, mogla bi da zavisi budućnost decenija koje su pred njom.