Brže šumom, nego drumom

Od vesti izdvajamo: nastavlja se rekonstrukcija puta Čačak – Užice, piše lokalni medij Ozon press. Rekonstrukcija magistrale Čačak – Zlatibor trajaće do kraja septembra, piše takođe Ozon press. Sve je naoko u redu. Zašto ljudi o tome ne bi pisali dvaput, kada je reč o infrastrukturi ogromnog lokalnog, a i šireg značaja? Nevolja je samo u tome što je prvi naslov iz maja 2019, a drugi iz jula 2020. U julski tekst umetnut je i apel Puteva Srbije da vozači „pokažu razumevanje i strpljenje“ jer se „radovi izvode pod saobraćajem, i to na deonicama koje vode do turističkih centara“, pa su „gužve očekivane“. LJudi koje je reportažna družina NIN-a prošle srede susretala na putu generalno nisu bili protivnici stoičke filozofije. No u nekim momentima kolone jesu zabrinjavajuće ličile na scenu iz koje bi mogao da nikne neki novi Vilijem „Di-fens“ Forster, antiheroj filma Pad – u sjajnoj izvedbi Majkla Daglasa – čiji je nakupljeni gnev eksplodirao kada se zaglavio u saobraćaju letnjeg Los Anđelesa. Selo Tučkovo u opštini Požega još nije Los Anđeles, ali u prvu gužvu upadamo kraj njega. Nije ništa strašnija od oveće svatovske kolone; naša je duga stotinak metara, ona u suprotnom smeru nešto više. Zastoj na avgustovskom suncu ima, doduše, posebnu čar kada je neposredno ispred vas cisterna koja prevozi dizel, i kada gledate u sve one crvene, narandžaste i bele oznake opasnosti na njoj. Ta se gužva brzo raščišćava, a ona kod sela Zlakusa, ispred Sevojna, dovoljna je da se protegnemo van automobila. Zlakusa je čuvena po lepoj grnčariji – ova reklama je besplatna, zaslužili su je ti vredni ljudi – a grnčariju treba paziti jer se lako razlupa. Kanda su takvi i srpski putevi. Radnika koji crvenim i zelenim zastavama reguliše saobraćaj, propuštajući kolone naizmenično, ipak više brine mogućnost da se razlupa neko telo. „Bude udesa više nego inače, jure ljudi…“ Dodaje da su u žurbi i njegove kolege, jer radove moraju da završe do 1. septembra. Na pitanje kako ta deonica izgleda petkom ili nedeljom, kada je naravno najviše rabljena, odgovara izražajnim „auuuu“. U nastavku puta, dok ne prođemo Užice, ništa ne zavređuje tu otegnutu opasku. Da nam se Užičani ne uvrede, to ne znači da je Užice nezanimljivo, naprotiv; pogled sa puta na taj ušuškani grad spektakl je kao i uvek, ali reportaža ovaj put počinje iza njega. „… Izvode se radovi na deonici u mestu Bela zemlja… Saobraćaj se odvija naizmeničnim propuštanjem vozila i regulisan je semaforima… Ugovor je potpisan 21. decembra 2018…“, pisao je u već pominjanom julskom tekstu Ozon press. Ne može se reći da je Bela zemlja „neobrađena“. Crni se svež sloj kolovoza, bruje mašine čiju svrhu mi smrtnici nekako uvek promašimo, ali kolone koje se formiraju takvog su kalibra da u njima Eliotova poema Pusta zemlja, sa svoja 434 stiha, ne bi bila čudan izbor za čitanje. Zmiji koja je vijugala ka Zlatiboru reportažna ekipa NIN-a propustila je da izmeri vreme, pa je odlučila da se vrati istim putem (zbog čega se potpisnik još jednom izvinjava kolegama). U 13:47 ulazimo u kolonu u smeru ka Beogradu. U 13:59 kombi ispred nas odustaje, i protestno se vraća ka Zlatiboru jer se nismo pomakli ni metar. To je loš poslovni potez, jer kombi prevozi sanitarije, i izvesno je da se u ovoj gužvi određeni sanitarni proizvodi mogu i prodati. Ima u jednoj davnašnjoj kolumni Umberta Eka sjajan opis muka koje je pisac i filozof imao kada je pokušao da u Italiji, „zemlji auto-puteva“, izvadi novu vozačku dozvolu. Eko je šaljivo zapisao da je do šaltera najzad stigao „pretekavši neke koji su podlegli i pali u komu…“, i taman kada je naša družina pomislila da ćemo se poput genija iz Alesandrije kretati uglavnom zahvaljujući tuđim odustajanjima, naša zmija se odmotava. Ne stižemo ni da likujemo nad kombijem koji se prevario, jer u 14:05, posle otprilike kilometra lagane, ala-je-lep-pejzaž vožnje, ponovo stajemo. Pokret se nastavlja u 14:31. Prave su prilike za čuvenu repliku „ne može brže, jurimo 30“. Kod užičke tvrđave stajemo opet, ovaj put nakratko, i u grad ulazimo u 14:45. Deonicu koju bismo pod normalnim okolnostima prešli za pet minuta, prelazili smo jedan sat. Put od Beograda do Zlatibora svakako izgleda bolje no ranije. Nema, naravno, ničeg neobičnog ni u gužvama dok se radi, a veliki infrastrukturni poslovi, ruku na srce, mogu da se otegnu i u srećnijim zemljama no što je Srbija. Ipak, to što lokalni medij piše tekstove o dugoj rekonstrukciji i u maju 2019. i u julu 2020, znači da nismo baš obarali svetske rekorde, a problema ima i drugde, i ne nastaju nužno zbog aktuelnih radova. Evo priče sa auto-puta „Miloš Veliki“. „U 21 sat krenuo sam iz Valjeva za Beograd, i stigao u ponoć. Obično je potrebno sat i petnaest minuta. Upao sam u gužvu desetak kilometara pre poslednje naplatne rampe. Dobar sat mi je bio potreban do putarine, i to se ne dešava prvi put. Kada se pojavilo nekoliko traka, `pametniji` su se setili da obiđu sve i da se uguraju, pošto mi `glupi` to ne znamo. Jedan majmun je hteo da uđe, ja mu ne dadoh, i dobro me očeša. Jedan od najvećih haosa koje sam video. Generalno je tako kada je nedelja uveče, i svi se vraćaju za Beograd, a postavili su premalo kućica za naplatu putarine“, tako je jedan Valjevac ukratko izvestio o avanturi koju je imao pretprošlog vikenda. „Majmun“ je bio suviše brz da bi se sa njim moglo pregovarati o nadoknadi štete, koja iznosi trista evra. Vilijama Forstera, poznatog kao „Di-fens“, već smo pomenuli. A možemo dodati i priču sa Begaljice, gde se takođe radi, i gde reportažna ekipa NIN-a nije upala u gužvu, ali drugi jesu. „U ponedeljak pre podne vraćao sam se iz Donjeg Milanovca za Beograd. Mislio sam da neće biti zastoja, jer je vikend prošao, ali prevario sam se. Zbog suženja puta u jednu traku nastala je kilometarska kolona automobila i šlepera. Kamioni su usporili uspon, koji inače traje minut, a sada mi je bilo potrebno dvadeset minuta da savladam brdo. Pritom je napolju – subjektivno – bilo 35 stepeni. Na svu sreću nijedan automobil nije stao na samom usponu, ali nakon njega sam u pomoćnoj traci video dva automobila otvorenih haubi. Razmišljam da li je i ta deonica morala da se radi baš sada, dan pred početak školske godine“, opisao je svoju dogodovštinu kolega novinar Miljan Paunović. Umberto Eko je u pomenutom eseju Italiju nazvao „zemljom auto-puteva“ ironično, razume se. A i do te Italije iz 1982, o kojoj je Eko pisao, Srbiji će biti potrebno još vremena.