Vlasnik strani, kapital domaći

Ukupna vrednost poslovne imovine Beograda na vodi na kraju prošle godine iznosila je nešto manje od 287 miliona evra, a sopstveni kapital tog privrednog društva samo 59,2 miliona evra, ili 20,65 odsto vrednosti poslovne imovine. Ukupne obaveze firme, koju su ovdašnji zvaničnici proglasili za „projekat veka“, na kraju 2019. dostigle su čak 228 miliona evra. Potpuno je, dakle, jasno da se napredak u izgradnji Beograda na vodi - počev od raščišćavanja lokacije, preko izgradnje infrastrukture, do gradnje pojedinih objekata - ne zasniva na kapitalu i finansijskim sredstvima većinskog vlasnika iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, već na kapitalu grada Beograda, kao sporednog učesnika u toj gradnji. Tačno je da je većinski vlasnik uplatio osnivački ulog od 45,4 miliona evra, što čini 99,98 tog kapitala i da je ugovoreno da drugi vlasnik, Republika Srbija sa uplatom od samo 6.200 evra, saglasno odredbama Zakona o privrednim društvima, ima ugovorom utvrđeno pravo u upravljanju, a verovatno i u deobi dobiti od 32 odsto. Pored navedenih 45,4 miliona evra, inostrani partner iz UAE je preko svojih povezanih privrednih društava uložio još 25 miliona evra, ali u vidu kratkoročne pozajmice. Sve u svemu, većinski vlasnik uložio je do sada 70,4 miliona evra, dok je Republika Srbija izvršila pritisak na Direkciju za izgradnju Beograda da firmi Beograd na vodi odobri dugoročni kredit u iznosu od 98 miliona evra, koji predstavljaju obaveze ovog privrednog društva po osnovu primarnih i sekundarnih doprinosa za uređenje građevinskog zemljišta. S tim u vezi postavlja se logično pitanje po kom zakonskom osnovu je Direkcija za izgradnju Beograda mogla da odobri taj dugoročni kredit privrednom društvu koje je u dvotrećinskom vlasništvu strane firme iz UAE, zatim ko je garant tog kredita, po kojoj kamatnoj stopi je zajam odobren i da li je moguće da siromašna Srbija finansira prebogate Ujedinjene Arapske Emirate? Iz finansijskog izveštaja dostavljenog APR-u vidi se da su u 2019. ukupni poslovni prihodi Beograda na vodi bili 91 milion evra, uz neto dobiti od 15,6 miliona evra, odnosno 1,84 milijarde dinara. Iz izveštaja se vidi i da je godinu dana ranije, 2018, neto dobit bila 20,8 miliona evra. Sa ukupnim neto dobitkom u te dve godine od 36,4 miliona evra, pokriven je gubitak u poslovanju iz prethodne tri i po godine u iznosu od 22,6 miliona evra, tako da je, kada se „prebiju“ te dve stavke, do sada iskazani neto dobitak za 13,8 miliona evra veći od gubitaka. Prodajom gotovih stanova i poslovnog prostora, ili stanova i poslovnog prostora u izgradnji, Beograd na vodi je do sada ukupno prihodovao 187 miliona evra. Vrednost investicija u toku, koje nisu ušle u taj iznos, na kraju prošle godine iznosila je 66 miliona evra. Prema tome, do sada je na toj lokaciji izgrađeno stanova i poslovnog prostora u ukupnom iznosu od 253 miliona evra. Jasno je da je Republika Srbija, davanjem 177 hektara gradskog građevinskog zemljišta u većinsko vlasništvo navodno inostranom partneru iz UAE, bez javnog međunarodnog konkursa, sa ugovaranjem prvog roka kontrole izvršenja ugovora tek nakon isteka 20 godina od ugovorenih 30 godina za okončanje ovog ugovorenog posla, prisilom gradske Direkcije da finansira ovu gradnju u znatno većem iznosu od inostranog većinskog vlasnika i ubrzanim iseljavanjem glavne železničke stanice na lokaciju Prokop, pribavila inostranom partneru znatne povlastice, na teret državnog i javnog interesa. Uz sve to, lokacija nove železničke stanice Prokop smeštena je u velikoj rupi, u kojoj nema mesta za smeštaj pratećih sadržaja (ugostiteljskih objekata, taksista, gradskih autobusa, parkinga za vozila putnika...) i za čuđenje je zašto država Srbija, kao većinski vlasnik Beogradske industrije piva, ne otkupi za 33 miliona evra 5,5 hektara zemljišta BIP-a i to privredno društvo u stečaju ne dislocira na lokaciju te firme u Krnjači, a raščisti i lokaciju privrednog društva za izgradnju ortopedskih pomagala Rudo, lociranu iznad kompleksa BIP-a. Milionske izdatke izazvalo je i premeštanje autobuske stanice. Ni njih neće platiti Beograd na vodi, već privredno društvo Autobuska stanica Beograd i brojna auto-saobraćajna preduzeća širom Srbije. Konačno, više desetina miliona evra dodatno će platiti grad Beograd za demontažu postojećeg železničkog mosta i izradu i montažu novog mosta, koji spaja levu i desnu stranu Save, odnosno dve parcele na koje većinsko pravo korišćenja ima većinski vlasnik Beograda na vodi, firma iz UAE. Sve je, da podsetimo, počelo odlukom Vlade Srbije 05-broj 02-4889/2014-1 od 26. juna 2014. Tada je usvojen osnivački akt pod nazivom „Odluka o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću Beograd na vodi“, koje je 24. jula 2014. upisano u Registar Agencije za privredne registre sa upisanim i unetim novčanim kapitalom od milion dinara, s tim da je Republika Srbija bila vlasnik 100 odsto tog društva. Firma Beograd na vodi, sa sedištem u Karađorđevoj 48 u Beogradu, osnovana je kao društvo sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.), a ne kao javno preduzeće. Zakonski zastupnik bio je Aleksandar Trifunović, a pretežna delatnost - inženjerske delatnosti i tehničko savetovanje. Prema članu 5. Odluke o osnivanju, osnivač društva je Republika Srbija, za koju na osnovu zakona osnivačka prava vrši Vlada. U članu 8. se precizira da se osnivački kapital u iznosu od milion dinara sastoji od novčanog uloga koji će obezbediti osnivač u roku od dve godine od momenta registracije društva. Dakle, Republika Srbija nije imala milion dinara da uplati društvu, prilikom osnivanja, da bi ono moglo da bude aktivno. Tim osnivačkim aktom, međutim, predviđeno je i da društvu može pristupiti novi član. U Službenom glasniku Republike Srbije broj 34 od 14. aprila 2014. godine objavljen je Zakon o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta Beograda na vodi. Ovim zakonom 177 hektara građevinskog zemljišta, sa leve i desne obale Save, u centru Beograda, biće eksproprisano za potrebe većinskog vlasnika Beograda na vodi, firme iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, koja će na tom zemljištu izgraditi stambeno-poslovne objekte, a neka predviđena rešenja za te objekte i infrastrukturu već su urađena bez javnog konkursa. Umesto da se osnuje javno preduzeće koje će realizovati projektovanje i gradnju, Vlada osniva privredno društvo. Ali u tom grmu i leži zec. Jer će Vlada dozvoliti inostranom partneru iz UAE da on unese znatno veću sumu i time on postane vlasnik više od dve trećine kapitala društva, odnosno da na taj način stekne većinska upravljačka prava. Po članu 16. stav 6. tog Zakona, investitoru se može priznati da je regulisao obavezu, a konačan obračun između investitora i Grada Beograda biće sačinjen po završetku izgradnje svih objekata. Investitoru se, dakle, može priznati da je regulisao sve obaveze po osnovu doprinosa za uređenje građevinskog zemljišta i izvedenih radova na izgradnji objekata javne namene u javnoj svojini. Prema tome, Grad Beograd verovatno neće dobiti ni dinara za primarnu i sekundarnu naknadu za to gradsko građevinsko zemljište. Drugim rečima, za sve parkove i druge javne objekte koji će tu biti izgrađeni, investitoru će se priznati kao da je platio naknadu za gradsko građevinsko zemljište. Ako se zna da je u lošijim gradskim zonama naknada po kvadratnom metru izgrađenog prostora oko 360 evra, Vlada Srbije i Grad Beograd investitora, iako je pravno lice u većinskom inostranom vlasništvu, oslobađaju plaćanja te naknade, ili godinama može da odlaže plaćanje te obaveze. Samim tim, on na tržištu ima toliko veliki popust, koji mu obezbeđuje neosnovan povoljni položaj. Posebno ističemo da su „bratske“ povlastice date inostranom partneru odredbama ugovora, kojima je određen rok za prvu kontrolu izvršenja ugovora tek kada prođe 20 godina od dana zaključenja tog ugovora. Iz odredaba ovog obligacionog posla, sa elementom inostranog partnerstva, vidljive su i dve bitne činjenice. Prva je da se daje građevinsko zemljište sa desne i leve strane reke Save, a druga je da se time na desnoj strani obuhvata pojas od Brankovog mosta do Bulevara vojvode Mišića 10, do stare Fabrike hartije Milana Vape, prvog fabričkog postrojenja u Srbiji iz 1905. godine, koje je danas u vlasništvu Cepter kompanije. U septembru 2017. Beograd na vodi je, uz izdvajanje iz svog sastava, osnovao dva nova društva, Belgrejd voterfront Galeriju (BW Galerija) i Belgrejd voterfront Kulu (BW Kula), u kojima, prema finansijskim izveštajima za 2019. nema zaposlenih. U Galeriji će biti smešten šoping centar, a zakonski zastupnik obe novoosnovane firme je Ahmed Salen Šibet (Ahmad Salen Shibet). Od 28. jula 2015, kao većinski vlasnik Beograda na vodi, sa udelom od 68 odsto, upisan je Belgrade Waterfront Capital Investment, L.L.C iz UAE, sa uplaćenih 5.338.212.973,88 dinara, dok je vlasnik preostalih 32 odsto Republika Srbija, sa uplaćenih 728.601,14 dinara, što iznosi samo 0,02 odsto ukupne vrednosti kapitala. Zakonski zastupnik Beograda na vodi, koji je prošle godine u proseku imao 71 zaposlenog je direktor Nikola Nedeljković, predsednik Nadzornog odbora je Mohamed Al Rašed Alabar, a članovi Nadzornog odbora su Ajman Mohamed Ahmed Hamdi, Luka Tomić, Branislav Arizanović i Mohamed Salman Saud.