Dolar u džepu, juan na umu

Skorašnje naglo slabljenje američkog dolara podstaklo je zabrinutost da će on prestati da bude glavna globalna rezervna valuta. Uostalom, osim agresivnih monetarnih olakšica američkih Federalnih rezervi - koje su zapretile dodatnom degradacijom ključne svetske valute – rastu i cene zlata i očekivana stopa inflacije. Ali, da parafraziramo Marka Tvena, vesti o preranoj smrti dolara su u velikoj meri preuveličane. Aktuelna slabost dolara inicirana je kratkoročnim cikličnim faktorima. Na duži rok, situacija je komplikovanija: dobre i loše strane dolara mogle bi, ali ne moraju, da vremenom potkopaju njegovu globalnu poziciju. Glavni među kratkoročnim negativnim faktorima uticaja na dolar jeste izuzetno olabavljena monetarna politika Federalnih rezervi. U situaciji kad Sjedinjene Države monetizuju sve veće i veće budžetske deficite, pristup Federalnih rezervi, reklo bi se, tome ide u prilog više nego što je to slučaj s većinom drugih centralnih banaka. Dolar je sklon tome da slabi u situacijama kada se investiciona aktivnost suočava s povećanim rizicima, i obrnuto. To je razlog zbog koga je njegova vrednost dostigla vrhunac tokom februarsko-martovske panike izazvane kovidom-19, a onda od aprila nadalje krenula da opada paralelno s popravljanjem raspoloženja na tržištima. A aktiviranje valutnih svop (swap) linija, kojima su Federalne rezerve pribegle zajedno s drugim centralnim bankama, umanjilo je nelikvidnost koja je devizni kurs dolara na početku krize pogurala naviše. Sada kada je svet preplavljen dolarima, to njegovu vrednost potiskuje naniže. Osim toga, neke razvijene zemlje u Evropi i drugde, te pojedine ekonomije u usponu (poput Kine i drugih azijskih zemalja), pokazale su se mnogo uspešnijim u obuzdavanju kovida-19 nego što je to slučaj sa SAD, što implicira da bi i njihov ekonomski oporavak mogao da bude mnogo otporniji na spoljne faktore. Neuspeh sistema javnog zdravstva i s njim povezane ekonomske slabosti u SAD se zato javljaju kao dodatni faktori slabosti dolara. Nije naodmet još jednom podsetiti i da je u periodu pre pandemije, od 2011. nadalje, vrednost dolara nominalno i realno porasla za više od 30 odsto. S obzirom na zjapeći američki spoljnotrgovinski deficit, i imajući na umu da kamatne stope nisu dovoljno visoke da bi se taj deficit finansirao prilivom kapitala, slabljenje dolara bilo je neophodno kako bi se obnovila spoljnotrgovinska konkurentnost SAD. A američko okretanje protekcionizmu signalizira da Amerika preferira slabiji dolar kako bi povratila konkurentnost na međunarodnom planu. Čak i na kratak rok dolar bi opet mogao da ojača ukoliko - a poslednje procene globalnog rasta tako nešto sugerišu - umesto privrednog oporavka u obliku latiničnog slova V usledi anemični oporavak u obliku slova U, ili, još gore, posle kratkog perioda oporavka usledi nova recesija; do toga bi moglo da dođe ako se prvi pandemijski talas ne stavi pod kontrolu, a drugi poništi sav u međuvremenu ostvareni oporavak pre nego što budu patentirane efikasne vakcine. Na srednji ili duži rok, brojni su faktori koji bi mogli da doprinesu očuvanju globalne dominacije dolara. On će i dalje ubirati benefite od široko postavljenog sistema fleksibilnih deviznih kurseva, limitirane kontrole kapitala, te dubokih, likvidnih tržišta hartija od vrednosti. Još konkretnije, jednostavno ne postoji očigledna alternativna valuta koja bi služila kao obračunska jedinica, sredstvo plaćanja i stabilni čuvar vrednosti. Nadalje, uprkos posrtanju američke ekonomije zbog pandemije, potencijalna godišnja stopa američkog rasta od oko dva odsto viša je nego u slučaju većine drugih razvijenih ekonomija, u kojima je ona bliža jednom procentu. Američka privreda i dalje je dinamična i konkurentna u brojnim vodećim industrijskim sektorima - tehnologiji, biotehnologiji, farmaciji, zdravstvenoj nezi i naprednim finansijskim uslugama - koji će, sve odreda, nastaviti da privlače kapital iz inostranstva. Svaka zemlja koja priželjkuje status kakav imaju SAD morala bi da se upita da li zaista želi da završi s jakom valutom i posledičnim velikim deficitom tekućeg računa kao pratiocima globalne tražnje za sigurnim utočištima za kapital (državnim obveznicama). Ovakav scenario čini se prilično neprivlačnim za Evropu, Japan ili Kinu, gde je snažan izvoz od centralnog značaja za ekonomski rast. Pod trenutnim okolnostima, SAD će verovatno nastaviti da uživaju u „prekomernoj privilegiji“ emitera sigurnog dugoročnog duga kakav privatni i javni investitori žele u svojim portfolijima. Pitanje je, onda, koji bi faktori na duži rok mogli da uzdrmaju globalnu poziciju dolara. Prvo, ako SAD nastave da monetizuju velike budžetske deficite, i tako daju pogonsko gorivo velikim spoljnotrgovinskim deficitima, porast inflacije bi mogao da bude taj koji će na kraju obezvrediti dolar i umanjiti njegovu atraktivnost kao rezervne valute. S obzirom na trenutnu kombinaciju američkih ekonomskih politika, rizik da do toga dođe se uvećava. Drugi rizik predstavlja okončanje američke geopolitičke hegemonije, jednog od glavnih razloga zbog koga toliko mnogo zemalja i koristi dolar. Nema ničeg novog u tome da valuta hegemona služi i kao globalna rezervna valuta. Takav je bio slučaj i sa Španijom u 16, Holandijom u 17, Francuskom u 18. i Velikom Britanijom u 19. veku. Ako naredne decenije donesu ono što su mnogi već nazvali „kineskim stolećem“, dolar bi mogao da gubi na važnosti paralelno s porastom značaja juana. Upotreba dolara kao oruđa kroz trgovinske, finansijske i tehnološke sankcije mogla bi da ubrza tu tranziciju. Čak i ako američki birači u novembru izaberu novog predsednika, s takvim politikama će verovatno biti nastavljeno. Hladni rat između SAD i Kine dugoročni je trend, zbog čega američki strateški rivali, Kina i Rusija, ali i američki saveznici već diversifikuju svoj kapital i sve manje ga čuvaju u dolarima kako bi izbegli da njihova imovina bude stavljena pod sankcije ili zaplenjena. Istovremeno, Kina povećava fleksibilnost deviznog kursa juana, jednim delom postepeno slabi kontrolu kapitala, te kreira dublja dužnička tržišta. Sve veći broj trgovinskih i investicionih partnera Peking uspeva da ubedi u to da juan koriste kao obračunsku jedinicu, sredstvo plaćanja ili čuvara vrednosti, uključujući i devizne rezerve. Kina gradi alternativu zapadnom SWIFT sistemu međunarodnih plaćanja, i radi na kreiranju digitalnog juana koji bi na kraju mogao da postane međunarodno sredstvo plaćanja. A kineski tehnološki giganti kreiraju mamutske platforme za elektronsku trgovinu i digitalna plaćanja (poput Alipeja ili Vičet peja), koje druge zemlje mogu da koriste upotrebljavajući vlastite valute. Dakle, iako je pozicija dolara za sada bezbedna, on će se u godinama i decenijama koje dolaze suočavati s ozbiljnim izazovima. Istina, ni kineski ekonomski sistem (državni kapitalizam s punom finansijskom kontrolom), ni njen tehnokratsko-autoritarni politički režim nisu privlačni Zapadu. Ali je kineski model već sada prilično atraktivan za mnoge ekonomije u usponu i zemlje s nižim stepenom demokratije. Vremenom će, sa širenjem ekonomske, finansijske, tehnološke i geopolitičke moći Kine, i njena valuta dospeti do još mnogih delova sveta.