Loša trampa kod Donalda Trampa

Na dogovore koji su, prošlog vikenda, postignuti u Vašingtonu između Aleksandra Vučića i Avdulaha Hotija, u prisustvu Donalda Trampa reagovale su i svetska i domaća javnost, ali malo ko je umeo išta konstruktivno da kaže, sem da su sve tri delegacije imale drugačije planove za kraj. Ne samo zbog komunikacije kojom su zbunjivale javnost, demantujući jedni druge - Ričard Grenel je već prvog dana demantovao Sinišu Malog da je u članu 10 koji je iz dogovora izbačen postojala namera da se podmetne međusobno priznanje - nego i zbog manjka informacija o sadržini od kojeg je patio i ceo državni vrh koji je ostao u Srbiji. Nego i zbog aljkavosti i nepreciznosti dokumenta, koje kasnije uočavaju pravnici i zbog kojih se čini da tvorci nisu ni imali nameru da zaživi. Sem u retkim, preciznim, a Trampu i najvažnijim tačkama. Patrijarh Irinej komentarisao je deo dogovora koji se odnosi na imovinu i prava SPC rečima da je stav crkve o KiM poznat i da će sud dati kad bude znao šta dokument podrazumeva. Poštenije od šefa diplomatije Ivice Dačić koji, takođe, nije krio da nema ni za bobu više podataka od prosečnog građanina, ali je zdušno branio „istorijski dobitak“ Srbije. Sada je jasno da je najveći dobitnik događaja Tramp, koji je kosovski proces uspešno ubacio u geostrateške ambicije svog tima u finišu predsedničke kampanje, pa na Tviteru poentirao svojim viđenjem dogovora: „Sjajan dan za mir na Bliskom istoku. Većinski muslimansko Kosovo i Izrael su se dogovorili da normalizuju odnose i uspostave diplomatske veze. Odlično urađeno! Još islamskih i arapskih zemalja stiže uskoro!“ A Srbija? Krenimo redom. U većini deklarativne odredbe ovih gotovo istih dokumenata za Beograd i Prištinu, završavaju dvema konkretnim. Prva je da Srbija ima jednogodišnji moratorijum na kampanju povlačenja priznanja kosovske nezavisnosti i još (nejasno koliko dugo) na zahteve drugim zemljama i organizacijama da ne priznaju Kosovo. Kosovo ima moratorijum da za tih godinu dana ne konkuriše za članstvo u međunarodnim organizacijama. Asimetrija u tom delu dogovora dolazi otud da Kosovo već sad gotovo da nema izbora, jer organizacije koje preostaju za članstvo, posredno ili neposredno podrazumevaju većinu u UN, koju je Srbija izbila kampanjom povlačenja. I naročito otud što Priština sa saveznicima ima 12 meseci da slobodnim lobiranjem dobije nova priznanja i povrati većinu u UN. Druga konkretna odredba za Srbiju znači otvaranje ambasade u Jerusalimu narednog leta, a potkraj septembra trgovinskog predstavništva i državne kancelarije. Za Kosovo, dodatak na otvaranje ambasade je i da će se Izrael i Kosovo uzajamno priznati. Prve odredbe dogovora odnose se na infrastrukturne projekte, mini-šengen, finansijske projekte sa agencijama SAD, studiju izvodljivosti za zajedničko upravljanje Gazivodama, otvaranje Fonda za razvoj SAD (DFC) u Beogradu, priznavanje diploma i sertifikata, crkvenu imovinu, a potom sledi stampedo američkih uskointeresnih tačaka - diversifikacija izvora energije, obavezivanje na „proverene dobavljače“ za 5G mrežu, provera putnika u avio-saobraćaju i razmena informacija sa SAD, čija će se tehnologija pri tome koristiti, kriminalizacija Hezbolaha kao terorističke organizacije i dekriminalizacija homoseksualnosti zajedno sa 69 drugih država. Svaka od tačaka, u zavisnosti od dogovora iza kulisa, može i ne mora da proizvede ozbiljne posledice po međunarodne odnose Srbije. Prema do sada dostupnim informacijama - još jedno obavezivanje na diversifikaciju kao i na pouzdane dobavljače za 5G- još uvek ne znači udarac u leđa Rusiji i Kini. „Ali one svakako ne mogu biti srećne da se na ovaj način vezujemo za SAD“ kaže Milan Krstić, spoljnopolitički analitičar, asistent na Fakultetu političkih nauka. „Sudbina ovog dogovora zavisiće od mnogih okolnosti, a samo neke od njih su predsednički izbori u SAD i politička kriza u Prištini. Treba znati i da brojni prethodni dogovori nisu implementirani. Pa iako su u najvažnijim na Balkanu SAD učestvovale, takođe se mora imati na umu da ovaj one nisu potpisale. Ako Tramp bude reizabran, možemo se uzdati da će biti zahvalan na ovom velikom doprinosu njegovoj kampanji. Ako pak demokrate pobede, možemo se nadati samo da im diplomatska aktivnost da pomažu Izraelu neće biti bitna.“ Krenimo redom. Blanko dozvolu da potpiše dokument predsednik je dobio od Vlade Srbije pri odlasku u SAD, ali njegovo formalno pravo da na taj način predstavlja državu u drugi plan je izguran samom formom dokumenta koji je, na kraju, potpisan. Vučić i Hoti potpisali su odvojene papire od 16 tačaka s razlikom samo u poslednjoj i obojica su (mada se u javnosti do ovog trenutka pojavila samo Hotijeva verzija) dobili protokolarno pismo od Trampa kojim ih on obaveštava da „prima k znanju da će oni raditi zajedno i sprovesti ovaj sporazum“ (Ričard Grenel). Zbog načina i forme ispostaviće se da ni u jednom parlamentu ratifikacija ovih verzija nije obavezna, ali da oni istovremeno nisu ni obavezujući ni za koga. Zavisiće samo od sile pritiska i slabosti podleganja. Stručnjak za međunarodno pravo sa FPN Miloš Hrnjaz objašnjava za NIN da to proizlazi iz svega što je do sada u javnosti poznato o potpisanim papirima, koji se prema Bečkoj konvenciji o pravu međunarodnih ugovora iz 1969. ne mogu smatrati međunarodnim sporazumima. Ako bi, pak, Beograd, Priština ili Vašington pokušali da se pozovu na mogućnost da se na Kosovo ne odnosi ova konvencija, to bi podrazumevalo da Kosovo samo priznaje da nije država. „Moguće je, po međunarodnom pravu, da sporazum bude potpisan, a da na dokumentu ne stoje potpisi obe strane, ali je u tom slučaju, po članu 13 ove konvencije, potrebno da se razmene instrumenti, a uslov da se smatra sporazumom je da obe strane iskažu saglasnost da ih takav sporazum obavezuje na osnovu takve razmene isntrumenata. Koliko znamo, do razmene instrumenata nije došlo, svaka strana ima samo svoj primerak, a mi i tvrdimo da sa Prištinom nije bilo sporazuma. Treća mogućnost je izjava volje, obećanje koje obavezuje, ali ni do toga ovde nije došlo“, kaže Hrnjaz. Pored toga što ne ispunjava formalne uslove za sticanje statusa međunarodnog sporazuma, ovaj dokument, po Hrnjazu, tome ne odgovara ni po sadržini. „Većina tačaka ovog dokumenta ne definiše ciljeve, rokove, način.“ Izjavama da će biti potpisani bilateralni sporazumi (svake strane sa SAD), a potom da je obavljena razmena pismena, predsednik Srbije zauzima stav da dogovor smatra međunarodnim sporazumom, čime ne ostavlja nade za kritičare sadržine. Naročito ne za najspornije tačke dogovora. U prve dve se, naime, podseća da projekte auto-puta i pruge Beograd - Priština, kojima je Grenel prekinuo zastoj u dijalogu februara ove godine. Na tim projektima sarađivaće i američka Eksport-import banka i Međunarodna razvojna finansijska korporacija, koja će otvoriti predstavništvo u u Beogradu. O kakvim je tačno projektima reč, pod kojim uslovima će se realizovati i kakva će biti korist, članovi srpske delegacije još nisu stigli da objasne. Dogovor o prelazu Merdare i pristupanje „mini-šengenu“ Srbiji mogu da posluže za otvaranje „granica“ sa KiM i povezivanje, naročito sa srpskim sredinama. Direktor Centra za geostrateške studije Dušan Proroković, međutim, ne očekuje realizaciju „mini-šengena“ u dogledno vreme, jer je to sistem koji su i ozbiljne države razvijale 30 godina. Radi zajedničkog korišćenja jezera Gazivode dogovoreno je da se uradi studija izvodljivosti, zajedno sa Departmanom za energetiku SAD. Iz Prištine, pored nezadovoljstva što Srbija nije priznala Kosovo, javlja se nezadovoljstvo unutar vlade i zbog Gazivoda. Jer Priština teži isključivoj nadležnosti nad postrojenjima, koja trenutno drže Srbi. Za one koji su zaboravili predsednikove reči: „Ne dam Gazivode“, valja podsetiti da to jezero, čija se trećina prostire na teritoriji opštine Tutin, nije važno samo zbog proizvodnje struje i vodosnabdevanja, za koje Vučić sada kaže da od toga Srbija ni do sada ništa nije dobijala. Značaj je strateški i ponajviše u činjenici da je najveći deo energetskog sistema Kosova (TE Kosovo A i B u Obiliću i prenosna mreža) povezan sa jezerom (u kome se hlade reaktori) i HE Gazivode i trafostanicom Valač. Proroković smatra da je i ta tačka na dugom štapu. „Nakon ovoga sve kosovske teme su otvorene i jedna po jedna nam odlaze iz ruku, a pri tome se ne vidi ni potencijal da se one realizuju. Za 5G mrežu, na primer, imamo potpisan ugovor sa Huavejom o projektu pametnih gradova. Ovako formulisana ne mora da znači, ali svi znamo da Tramp ovom odredbom misli na Huavej, protiv koga vodi rat. Isto kao što vodi protiv Turskog i Severnog toka“, kaže Proroković. U odgovoru na tvit Marije Zaharove, portparolke ruskog ministarstva spoljnih poslova, kojim ukazuje na poniženje Srbije, a kasnije objašnjava da je zapravo aludirala na iživljavanje Vašingtona, Marko Đurić tvrdi da je i američki tečni naftni gas izbačen iz sporazuma. U nepreciznom dogovoru, sporno je, prema Krstiću, i to što, u jednoj od dve po nas najskuplje odredbe, rok ostaje nedefinisan i nije jasno da li se na godinu dana ili unedogled odnosi i rok za uzdržavanje od formalnih i neformalnih zahteva bilo kojoj državi ili međunarodnoj organizaciji da ne prizna Kosovo. Samo izraelsko priznanje Kosova simbolički je važno, ali ne može da povuče više priznanja, slažu se sagovornici NIN-a, jer je taj korpus iscrpljen. To može da se dogodi zbog prećutnog odobravanja Srbije, koja će, ispoštuje li dogovor, biti treća na svetu, a prva evropska zemlja sa ambasadom u Jerusalimu, što će je, kao i Prištini, uvesti u problem sa Palestinom i drugim islamskim zemljama, poput Irana. „Četiri petine izvoza naše namenske industrije odlazi na tržište kome smo se upravo zamerili“, ukazuje Proroković. „Nikakva priča o balansu u spoljnoj politici više ne opstaje. Mi se sa jedne strane ne pridružujemo sankcijama EU protiv Rusije, ali se pridružujemo deklaraciji protiv Lukašenka, iako sa Belorusijom imamo dobre odnose i na koncu potpisujemo preseljenja ambasade i prihvatamo izraelsko priznanje Kosova što ne samo da nanosi političku štetu nego nas čini potpuno nekredibilnim sagovornicima. Kad jednom tako savijete kičmu, otvara se prostor za razne ucene, što smo odmah imali prilike i da vidimo u zajedničkom saopštenju Vučića i Hotija.“ U tom zajedničkom saopštenju Vučić i Hoti se obavezuju da će udvostručiti napore da stignu do pune normalizacije odnosa i sveobuhvatnog sporazuma, kojima dokumenti iz Vašingtona „mogu da doprinesu“, a još jednom šokirajući javnost uveravanu da takvog sporazuma neće biti. Državni sekretar Majk Pompeo učestvovao je i na poslednjem razgovoru u Briselu, s kojim, za razliku od januarske ere zagovaranja razgraničenja, Vašington sad deluje da je koordinisan. U Briselu su Vučić i Hoti, osim izjave u kojoj daju prvenstvo posredovanju EU, usaglasili ekonomska i pitanja nestalih i otvorili dve nove teme - ZSO i imovinu. Grenel je i sam kazao da dogovori o ekonomskoj normalizaciji ne zadiru u status, kojim će se baviti EU, pa je tako izbio argument onim strukturama srpske vlasti koje su tvrdile da je Vašington ovim poručio Uniji da je u ekonomskim temama - maksimum svakog mogućeg dogovora. Potencijalno mi možemo dobiti neki novac ovim dogovorom, kaže Krstić. „Izgradnju infrastrukture i povezivanje sa KiM, mada je i to na dugačkom štapu, ali smo s druge strane antagonizovali odnose sa državama Bliskog istoka, arapskim i uopšte muslimanskim zemljama sem izuzetaka kao što su, nama važni, UAE koji su postigli sporazum sa Izraelom. Videćemo da li ćemo od toga da se branimo nekom kontramerom kakvo bi bilo otvaranje ambasade u Ramali, što je i bilo planirao.“ Sve što je dogovoreno u Trampovom kabinetu, na koncu, ne zavisi samo od ishoda američkih predsedničkih izbora, još manje od političke krize u Prištini, nego i od mogućnosti da se pod palicom Brisela dođe do drugog sporazuma, koji bi automatski poništio vašingtonski. Nijedan od medijatora nema, međutim, interes da se u zaustavljanju kampanje za povlačenje starih ili sprečavanju novih priznanja Kosova, ne poziva na dogovor iz Vašingtona. Kao ni da Srbiju spasava od gesta kršenja međunarodnog prava.