Današnji političari su veće bitange od Šojića

Dobrom glumcu nije problem da odigra ulogu lošeg političara. Nevolja je, međutim, što su u Srbiji loši političari umislili da su dobri glumci. I pride bi da sami budu i scenaristi i da režiraju - stvarnost. Kako na sve to gleda neko ko ne može da se pohvali da mu je američki predsednik poklonio olovku i ključeve Bele kuće, ali je zaslužio „Sterijinu“, „Nušićevu“, nagradu „Zoran Radmilović“, „Zlatnu arenu“, „Cara Konstantina“, „Rašu Plaovića“, „Zlatnog ćurana“… Proslavljenog glumca Milana Laneta Gutovića bije glas da ne voli društvo i da mu više prija da bude sam, pa je logično bilo i da razgovor sa njim, u pauzama između pecanja, počnemo pitanjem da li mu je virus korona pomogao da se dodatno fizički distancira od nekih ljudi. I da li se, za razliku od nekih zvaničnika, pridržava preporuka Kriznog štaba? „Za ovu samoizolaciju mi nije bila potrebna ni korona, niti Krizni štab. Prenatalno, tj. pre rođenja Kriznog štaba bio sam već instinktivno poslušan i samoizolovao se, mada nisam znao za preporuke o samoizolaciji koje su stigle tek kasnije, kada se štab rodio. Ukratko; nepotrebno sam se istrčavao samoizolacijom, a komotno sam mogao da sačekam Krizni štab da me on izoluje“, odgovara Gutović za NIN. Šta mislite, kad će naša vlast opet proglasiti pobedu nad virusom, kao što je to bilo uoči izbora 21. juna? Budite realni - bolest postoji samo u priči i u pisanju. U stvarnosti postoje samo bolesnici sa kojima se lako rukuje prema potrebi. Malo umiru... malko glasaju… Virus se tu ne pita… Pobeda nad njim biće proglašena kada Vladi to bude zgodno i kada se uklopi u datume. Neka virus zahvali činjenici da nam je predsednik zauzet pa nije zgodno pobediti virus na svoju ruku, inače bi mu već objavili čitulju. Toliko pobeđujemo da mi čisto dođe žao što imamo tako malo problema. Je li vas kao penzionera obradovala najava predsednika Aleksandra Vučića da sledeće godine možete da očekujete „značajno“ povećanje penzije, jer će ove godine Srbija biti jedina zemlja u Evropi čiji će ekonomski rezultati biti bolji nego prošle, pre korona virusa? Ova boleština obećanja se kod svih predsednika prenosi kroz generacije, a kod predsednika Vučića je dostigla vrhunac pa tako - kada o predsedniku govorim - ne znam da li je on uopšte čovek koji ima neku bolest ili je to sama bolest postala čovek. Te pauzice kada nema puvakanja i obećanja ne znače ništa, jer kratko odsustvo manifestacija bolesti ne znači da bolesti nema. Možda uobražavam ali nije važno… i kod hipohondrije i kod paranoje uvek si u pravu. Da li je rešenje za sve naše probleme da vlast, kad već svake godine „izveze“ 50.000 mladih i obrazovanih, istovremeno počne da uvozi novi narod, koji bi je više cenio, poštovao i voleo, pa bi mogla da bude sigurna da će na svakim izborima za nju glasati bar 80 odsto birača? Priča o izvozu naše dece i uvozu novog naroda je dostojna plača. Možda je pravedno da ova vlast na taj način sebi podigne spomenik za večito sećanje. Za dve nedelje, 24. septembra, navršiće se punih 38 godina od premijere Tesne kože. Kako smo došli do toga da ono što je nekad bilo predmet sprdnje postane očekivani model ponašanja? Jeste li u to vreme, i kasnije, dok ste snimali Belu lađu, mogli da sanjate da će lik koga ste okarakterisali kao „džukelu“ postati svojevrstan foto-robot političara na vlasti? Ko bi to mogao da pretpostavi? Pa taj lik je bio koncipiran kao prenaglašena varijanta bitange. Pretpostavljali smo da je to zadnji domet u đubretarluku i da iza tog đubreta od čoveka nema više ništa. Zamislite koliki je put, i koja su dela i postupci iza ovih političara kada su sebe i profesiju doveli u to stanje da ih upoređuju sa likom izmišljene literarne i filmske bitange. Prateći postupke sadašnje garniture na vlasti, shvatam da je stvarnost premašila maštu i da ću ovu džukelu koju igram morati još da usavršavam u đubretarluku da bi nekako stigla ovu realnost. Jeste li kao neko ko je bar glumio političara pomislili da biste neke stvari radili bolje od onih kojima je to pravi posao? Ne bih umeo. To što oni rade, niko ne ume bolje od njih. Olajavaju ih da su bitange, lopovi, barabe, lažovi i vucibatine, ali pola od toga nije istina. Šta biste, da vas pitaju, savetovali vlastima, a šta opoziciji? Šala koja je parodirala borbu partizana i Nemaca koji naizmenično oslobađaju neku šumu i iz te šume beže i tako ulaze i izlaze dok se ne pojavi šumar i istera i jedne i druge iz šume. Ja bih im kao taj šumar rekao: „Dosta je bilo! Napolje iz šume!“ Šta o državi govori činjenica da su vlastima u Srbiji veći problem satiričari, karikaturisti i humoristi nego opozicija? I šta nam to govori o opoziciji? Vlast nam time govori da su karikature dobre i tačne, a da je humor dobar i kaloričan. A opozicija nam govori kakav život možemo očekivati kada ova vlast padne i kada oni zauzmu njihova mesta. U Crnoj Gori vlast je promenjena pobedom opozicije, koja je išla u tri kolone. Može li to biti recept i za Srbiju, u kojoj vlast svakog ko drugačije misli optužuje da je „peta kolona“? Gospodin Đukanović je učinio sve što je bilo u njegovoj moći da svoju opoziciju dovede u stanje naše opozicije i u tome je uspevao trideset godina, ali nije uspeo da svoga naslednika preduhitri i pobedi. Zato je univerzalni recept sažet u jednoj rečenici; „Možeš da uništiš i satreš sve i svakoga sem svoga naslednika.“ Srbija svoje lice uvek ima okrenuto Crnoj Gori i od nje, kao od svoga roditelja i savetnika, dobija svetle „primere čojstva i junaštva“. Ako u Srbiji ima ko da sluša, sigurno će čuti šta Crna Gora ima da nam kaže. Jednom prilikom izjavili ste da čovek s godinama „redukuje“ želje. Je li to u prirodi ljudskog bića, ili je to posledica nakaradnog sistema kojem nisu ni potrebni građani koji misle svojom glavom, već podanici, koji ništa ne pitaju i čiji se apetiti stalno smanjuju? Praksa kaže da ako hoćeš drugu polovinu života, treba da ostaneš na prvoj polovini svega drugog. Dok si mlad, ponašaš se kao onaj koji jede trešnje pa u početku bira najlepše, a na kraju pojede sve. Matori sada jedu ono što u mladosti nisu hteli. To je prirodna redukcija. Dokle će nam biti dovoljno „samo da rata ne bude“? I to se ispostilo. Rat i nije bio toliko strašan s obzirom na kvalitet ovog mira. Nedavno ste izjavili da ni Vučiću nije lako, jer nema s kim da radi. A ko je kriv za to? Zar on sam sebi ne bira najbliže saradnike? Sigurno ih sam bira, ali ta sloboda da sam bira saradnike morala bi da postane državna tajna, jer ne samo što izgled izabranika govori da su rođeni pre pronalaska dizajna, već i antropologija, oblikom glave izabranih saradnika, otkriva duševne muke i nemire kroz koje predsednik prolazi. Jeste li čuli izjavu odlazeće, a moguće i nove premijerke Ane Brnabić da o tome ko će biti u novoj vladi ne odlučuje ona, već predsednik Srbije? Pa, zar predsednik ne bi trebalo samo da imenuje mandatara, a da on onda sastavi svoj kabinet? Eto, sami ste se setili te, od predsednika izabrane pojave na mestu predsednika Vlade. Zahvaljujući tom izboru neprijatelj jasno vidi da je naša vlada u stvari slikovnica, a kada govore, govore samo da nas zbune, jer su im govori kao Božji blagoslov potpuno van moći ljudskog razumevanja. Šta biste, da ne živite u Srbiji, rekli za državu koja 80 dana posle izbora nema vladu, iako je jedna izborna lista osvojila 188 od 250 poslaničkih mandata? Da li nas to neko namerno vuče za nos? Ili samo pokazuje gde je kome mesto na političkoj sceni Srbije? Naše izborne liste i rezultati naših izbora govore nemom mimikom ono zbog čega urlaju demonstranti u Belorusiji. Lokalna SNS vlast iz Ivanjice zabranila je ljudima koji su obnovili Nušićijadu da je organizuju u tom gradu. Kome danas najviše smeta Nušić? Nušić je pobedio sve vlade i režime humorom i nadvladao jad i bedu ličnog života i sredine u kojoj je živeo. Sada je iznad svega i niko ne može da ga zabrani, ali sličnost ondašnje Srbije i Srbije u kojoj sada živimo je potpuno nepodnošljiva ako se kao zadato stanje današnjice uzme „zlatno doba“. U kojoj meri će se apatija i anksioznost koje živimo u Srbiji danas odraziti na umetnost? U vreme Tita se rodila lirika koju su nazvali „udvorička poezija“. Suština te poezije je bila bedno ulagivanje vladaru. Ta udvorička lirika je čitaocu bezvredna, ali ozbiljni lirski dometi u vreme Tita nikada neće učiniti tako snažan utisak kao gađenje koje čitalac ima čitajući tu bednu udvoričku poetiku. Možda će ovaj tužni trenutak u istoriji kulture Srbije ostati ubeležen u nekoj udvoričkoj poeziji, jer skupštinska udvorička proza nije dovoljna. Čemu, po vašem mišljenju, uopšte služi Ministarstvo za kulturu i informisanje ako nam je stanje i u kulturi i u medijima sve gore? Vladan Vukosavljević je kao ministar kulture izdržao čitav mandat. Je li on to rezultatima zaslužio i da li novi ministar može da pomeri stvari nabolje? Može li to Maja Gojković, za koju se priča da bi jako volela da bude ministarka kulture? Nije važno ko je ministar. Jedan tip je u kriglu punu piva ubacivao metalni novčić koji bi o dno krigle zvecnuo. Popio bi pivu samo kragnu i pivo vraćao netaknuto. Pitali su ga zašto troši pare na pivo kada ga ne pije. Objasnio je da on pivo ne voli, ali voli kada čuje da novčić zvecne o dno krigle. Mislim da ni mojoj zemlji kultura nije važna, ali ako postoji ministarstvo - to kulturno zveči.