Eristička podvala

Artur Šopenhauer je načisto upropastio Srbe. Nemački filozof je 1831. objavio jetku knjižicu pod naslovom Eristička dijalektika, u kojoj je izložio 38 trikova za pobedu nad oponentom u polemici. On ih je, sarkastično i tačno, nazvao baš tako – trikovima. Reč je, dakle, o nepoštenim, prljavim načinima da se oponent porazi, koji izviru iz čovekove tamne strane i igraju na kartu nepažnje i lakovernosti, pa i straha publike. Jedna urbana legenda kaže da je Eristička dijalektika omiljena knjiga Vojislava Šešelja. Sve i da nije tako, Šopenhauerovu je knjigu lako zamisliti kao obavezno štivo mnogih političara u pripremi za javne nastupe. Prihvatimo li za trenutak tu legendu kao istinitu, brzo ćemo doći do zaključka da je Aleksandar Vučić, kao Šešeljev najbolji đak, tu veštinu doveo do savršenstva, da bi zatim, uz pomoć svojih stručnih timova, njene finese preneo i sopstvenim đacima, kojima obiluju državne institucije. Srbe je, dakle, upropastio Šopenhauer. Stoga treba da budemo zahvalni neimenovanom licu iz Pres službe Ministarstva kulture i informisanja koje nam je svojim odgovorom Nemanji Raduloviću i Nenadu Makuljeviću u vezi sa slikama Nikolaja Reriha pružilo dragocen uvid u dinamiku erističke obuke kojoj su podvrgnuti svi Vučićevi đaci. O etičkim implikacijama takve obuke, dakako, ne treba ni govoriti. Možda samo ukazati Makuljeviću i, naročito, Raduloviću, koji je savladao mnoge metre arhivske građe, na uzaludnost njihovih napora, jer s druge strane nemaju sagovornika već šopenhauerovsku mašineriju. Ti napori nisu uzaludni jedino u istorijskoj perspektivi, kao budući tragovi otpora varvarskom bezumlju. Da vidimo tu erističku dijalektiku na delu. Kada Radulović iznese precizne arhivske podatke o prepisci između Reriha i kralja Aleksandra, o zvaničnom prijemu Rerihovih slika, njihovom broju i drugim detaljima – šta dobije u odgovor? Optužbu da nikada ništa „gestom, rečju, postupkom“ itd. nije učinio da bi se nešto od našeg kulturnog blaga vratilo u Srbiju. Šopenhauerov trik br. 1: „Tumačiti protivnikovo tvrđenje što uopštenije, shvatiti ga u što širem smislu i preterivati, a sopstveno svoditi u što uži smisao.“ Takođe, trik br. 14: „Najdrskija smicalica je, kada protivnikovi odgovori nisu ispali u korist zaključka koji priželjkujemo, izložiti zaključak koji smo želeli izvesti iz njegovih odgovora, a koji iz njih uopšte ne sledi, i trijumfujući prekinuti dijalog.“ Kad Radulović obrazloži da, bez obzira na pravni spor oko Rerihove zaostavštine van Rusije, sama Rusija na taj deo zaostavštine ne polaže nikakvo pravo, dobiće u lice da je banalni politikant i ideološki fanatik. Trik br. 29: „Primetimo li da nas protivnik pobija, preduzimamo diverziju, tj. odjednom počnemo da govorimo o nečem sasvim drugom, kao da je to deo predmeta o kojem je reč i argument protiv protivnika.“ Uz to, trik br. 38, tzv. ad personam: „Kad primetimo da je protivnik nadmoćan i da nećemo biti u pravu, treba preći na nivo ličnog, vređati, biti grub.“ Zbog čega ti trikovi? Zato što bi svaki pokušaj odgovora na te tvrdnje ogolio laž na kojoj je zasnovan sporni zakon o razmeni. Iz istog razloga „ispod radara“ prolazi i Radulovićevo poređenje sa Zagrebom, Rigom i Alahabadom. Pravo ushićenje tek izaziva ukor Pres službe Makuljeviću što naplaćuje pisanje tekstova za monografije, a ovamo „zastupa stav da Rusija bez ikakve naknade ima obavezu da nam nešto vrati“. Trik br. 26, tzv. retorsio argumenti: „Kad se argument koji protivnik hoće da upotrebi za sebe primeni protiv njega.“ Videti takođe trik br. 38. Može li se porediti nečiji regularan stručni angažman s otuđenjem lista iz vrednog srednjovekovnog rukopisa, pa makar to i ne bila obična krađa? Može samo u erističkoj dijalektici, ponikloj, kaže filozof, iz „urođene sujete koja je izuzetno razdražljiva kad je u pitanju intelekt i ne dopušta da se ono što smo prvobitno rekli pokaže kao pogrešno, a ono što je rekao protivnik kao pravilno.“ Može se u saopštenju Pres službe tražiti još Šopenhauerovih trikova, ali nema potrebe. Pametnome dovoljno. A možda bi se, u sklopu ove naše fantazije o jednoj urbanoj legendi, prvo pomislilo na trik br. 8, tako dobro znan svima koji prate javna obraćanja Šešeljevih pitomaca: „Iznervirati protivnika da pobesni. Jer, u besu nije u stanju da pravilno rasuđuje i uvidi svoju prednost. Do besa ga dovodimo tako što mu otvoreno nanosimo nepravdu, šikaniramo ga i uopšte se nepristojno odnosimo prema njemu.“ Šopenhauere Srbine!