Mač je i dalje u rukama vlasti

Lepo je Olivera Marković u filmu Tito i ja podviknula: „Sada je dosta, treba da pečemo paprike“. U ovom smirivanju zavađene familije njen je ton bio od onih kome se ne protivreči. Tako je sezona pripreme zimnice počela sasvim mirno. Hoće li se u našoj realnosti spor oko potencijalne seče zelenila u zoni Filmskog grada, u kojoj su na jednoj strani gradska uprava, a na drugoj 80.000 potpisnika peticije Inicijativa za odbranu Košutnjaka okončati sličnim mirom kao u filmu Gorana Markovića? Hoće li? Podsetimo se toka ove afere, jer najava seče šume u Košutnjaku nije, niti može biti - dok god se stvar ne razreši - zastarela tabloidna vest koju ćemo skinuti iz novina i u njih ubaciti novo zamajavanje zvano nacionalni stadion, već je vrlo ozbiljna pretnja biološkoj osnovi Beograda i socijalnoj potki njegovog urbaniteta. Uzbuđenje oko predložene seče šume u Košutnjaku, u zoni Filmskog grada, izazvano je 29. juna 2020. kada je Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove Gradske uprave grada Beograda, u skladu sa zaključkom Komisije za planove Skupštine grada Beograda sa sednice od 23. juna 2020. uputio Elaborat za rani javni uvid povodom izrade Plana detaljne regulacije za kompleks Avala filma na rani javni uvid“, kako stoji u gradskom oglasu. Izraz „rani javni uvid“ koji oglas dva puta pominje, pravni je i profesionalni termin koji se koristi za početnu fazu izrade urbanističkog plana u kojoj se građanstvu i ostalim zainteresovanim prikazuju početne urbanističke ideje za izgradnju u nekom području. Uzbuđenje je nastalo zbog predloga da se poseče oko 20 hektara košutnjačke šume, koja je javno dobro, čime privatni investitor dobija raskrčeno zemljište za stambenu i drugu izgradnju, a potom prodaju tih nekretnina. List Danas je 13. jula (dan kada je završen rani javni uvid) preneo pisanje agencije FoNet da su „predstavnici građanskih inicijativa Bitka za Košutnjak, Ne davimo Beograd i nekoliko udruženja građana predali... Sekretarijatu za urbanizam i građevinske poslove Grada Beograda potpisane prigovore i peticiju sa više od 30.000 potpisa za očuvanje Košutnjaka“. Gradska vlast se jedno vreme pravila luda, dok su se na internet stranici Inicijative za odbranu Košutnjaka gomilali potpisi ljudi koji su energično bili protiv predložene seče javnog zelenila zbog privatne dobiti. Početkom avgusta vlast se trgla iz bunila i kroz izjave predstavnika Beograda i države stala na stranu protivnika seče Košutnjaka: „Ko je lud da poseče tolike hektare šume“ rekao je Goran Vesić, zamenik gradonačelnika, a slično su kazali i glavni gradski urbanista Marko Stojčić, a pre njih predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Naslućujete, jel’, da bi tu mogao da se postigne i neki dogovor? Budite oprezni, bez obzira na to što su sada bar na rečima vlasti na istoj strani sa potpisnicima; mač je i dalje u njihovim rukama. I baš zbog toga gradska uprava i Skupština Beograda su entiteti koji treba da odigraju završni potez u ovoj drami. Šta im je sada činiti? Svi se slažu da šumu ne treba seći, ali koji je pravno-planerski lek koji garantuje da izigravanja neće biti, jer se iz ovoga ne izlazi sa televizijskim i novinskim pričama „majke-mi-neće-da-se-seče“. Odgovor na ovo pitanje dala je – ne, ne, niko iz Grada ili Sekretarijata za urbanizam, već arhitekta LJubica Slavković iz Inicijative za odbranu Košutnjaka. Ona je 13. jula preko FoNeta i Danasa istakla „da je struka zaključila da ovaj Plan nije u skladu sa procedurama, sa zakonskim i planskim dokumentima Grada Beograda i Republike Srbije i da ne brani javni interes i javno dobro Beograda. Mi kao struka možemo da damo jedini mogući zaključak, a to je da se ovaj Plan u potpunosti odbaci... i da se pristupi izradi novog koncepta koji će biti u skladu sa procedurama, sa zakonskim i planskim dokumentima Grada Beograda i Republike Srbije“. Neko se pita da gospođa Slavković možda nije malo preterala? Da li se urbanistički planovi mogu menjati ili odbacivati? Mogu, i to građani treba da znaju. Sastavni deo planiranja grada nije samo izrada planova daljeg razvoja, već i ukidanje onih koji taj razvoj mogu da skrenu na pogrešnu stranu, da ga deformišu. To je slučaj koji sada imamo. Košutnjačka šuma nije imanje „od dede mi ostalo“ da bi se prodavala stranom ili domaćem investitoru za krčenje, zidanje, prodaju i bogaćenje, već je vrednost na koju imaju podjednako pravo svi Beograđani, i buduće generacije kao i ova sadašnja. Vratimo se pitanju ukidanja planova oslabljenih ili slabih vrednosti. U drugoj polovini 20 veka, u vreme socijalističke Jugoslavije, Beograd je stavio van snage na desetine različitih urbanističkih planova. Tu se nalaze i neki od najpoznatijih generalnih planova kakvi su oni iz 1950, 1972. i 1985, a takođe i niz regulacionih planova. Jedan od čuvenijih je regulacioni plan za deo Novog Beograda, danas pružen duž Bulevara Jurija Gagarina, koji je podignut prema sasvim drugačijem nacrtu od početnog. I tako dalje. Posle pada Miloševićevog režima, počela je izrada novog Generalnog plana Beograda za naredne dve decenije, koji je Skupština grada usvojila 2003. Da bi se ovaj plan usvojio bilo je potrebno da se prethodno, iz tada važeće planske dokumentacije, „izbriše“ više detaljnih urbanističkih planova koji ne samo da su smetali razvoju grada, već su bili i apsurdni – kao, recimo, onaj koji je predlagao da se Terazije prerade u parkiralište. Kada je analiza započeta imao se utisak da će se raditi o par desetina ovih dokumenata. Dalja istraživanja su pokazala da je reč o znatno većem broju. Uz rigoroznu metodologiju sa nizom kriterijuma bilo je moguće predložiti planove čija važnost treba da se zaustavi. Rezultat je bio frapantan; Beograd je tom prilikom sa svojih mapa sklonio više stotina detaljnih, regulacionih i srodnih planova i otvorio mogućnost za ispravno korišćenje gradskog građevinskog zemljiša. Ovde smo na terenu usaglašenosti političke volje, profesionalnog znanja, društvenih htenja i razvojnih potreba. Zato su ti brojni planovi ukinuti. Jedan od naših najznačajnijih planova, onaj za „regulisanje dela varoši Beograda što leži u Šancu“, inženjera Emilijana Josimovića, nastao je 1867. godine i sve do 1930-ih činio je generalnu okosnicu razvoja centralne zone grada. Međutim ne i detaljnu. Godinu dana posle usvajanja plana, kada se postavilo pitanje uređenja prostora u zoni današnje Knez Mihailove i Čika LJubine ulice, znači 1868, nadležno ministarstvo i beogradska uprava dali su nalog za izmenu Josimovićevog plana. Kreiran je i sproveden novi nacrt, danas ga na terenu vidimo, a original plana se čuva u arhivu SANU. Taj isečak beogradskog centra u detalju nije Josimovićevo delo, već je rad drugog inženjera, ne manje čuvenog Stevana Zarića. Toliko. Planovi se rade, neki se obustavljaju još u konkursnoj fazi, od nekih se odustaje u fazi izrade, neki vide koš posle usvajanja, a neki više godina iza svega toga. Nema nikakvog racionalnog razloga da se ne obustavi i izrada plana koji računa na seču 20 hektara košutnjačke šume zbog privatnog interesa. Zašto je to važno? Važno je da bi se šuma sačuvala, zar ne? Ali, važno je da bi se shvatilo ko je vlasnik grada. Vlasnik grada su građani bez obzira na njihovo današnje slabašno uviđanje ove jednostavne zapadne civilizacijske istine. Vlasnik grada nije politički kor bez obzira na njegovo trenutno ponašanje koje izvire iz prigrabljene moći. Vlasnik grada nije investitorska kamarila bez obzira na bogatstvo koje upreže zarad skoka profita. Sinergija politike i investicija takođe nije vlasnik grada. Dobrica Veselinović, aktivista inicijative Ne davimo Beograd, jasan je: „Košutnjak je naš, Beograd je naš, i tako će i ostati.“ Besplatan savet gradskoj upravi, kao protivniku seče Košutnjaka, jeste da razumno prihvati ove reči i zaustavi izradu štetočinskog plana koji je 29. juna 2020. stavila na rani javni uvid.