Kako je Valensa pobedio, a radnici izgubili

Za one koji se sećaju onoga što je Poljska donela osamdesetih godina, obeležavanje godišnjice sindikata Solidarnost moralo je izazvati pomešana osećanja. Četiri decenije pošto je dozvoljen rad ovoj, tada ilegalnoj organizaciji, koja se usudila da se suprotstavi komunističkim vlastima i zauzme se za stvarna prava radnika, svečanost koja je trebalo da obeleži taj značajan datum nije bila ni nalik onome čemu su se tada nadali pobunjeni građani. Bile su to zapravo dve različite svečanosti, i držane u različito vreme. Jedna na kojoj su se okupili neki od nekadašnjih lidera i druga na kojoj su bili današnji članovi Solidarnosti, koji su stajali uz aktuelnog predsednika Andžeja Dudu. Šta se dogodilo sa zanosom koji je brodogradilište u Gdanjsku, odakle je sve počelo, učinilo slavnim? Štrajk koji je avgusta 1980. započeo u tom brodogradilištu, ubrzo je privukao milione nezadovoljnih tadašnjim liderima i sistemom koji im je donosio privilegije, dok je većina građana tonula. Bes je bio toliki da je vlada shvatila da mora da popusti. Leh Valensa, radnik brodogradilišta, predsednik sindikata, potpisao je sa vladom sporazum koji je doneo prvi samostalni nezavisni sindikat u istočnom bloku. U narednim mesecima članstvo Solidarnosti naraslo je na devet miliona i to je bio početak promena koje će uslediti. Najzad, devet godina kasnije, na čelo vlade stupiće prvi demokratski izabran premijer u postkomunističkim zemljama, Tadeuš Mazovjecki. Već to što se nije dugo zadržao na tom mestu, jer nije bio spreman da „čisti“ političku scenu od bivših kadrova, govori sve o tome šta su želeli Poljaci tada, u trenutku kada su osećali da pobeđuju komunističke vlasti. A osećali su različite stvari. Učlaniti se u Solidarnost kada ona raste i zahteva promene bilo je nešto drugo od konsenzusa kuda i kako ići dalje. Niti su svi isto želeli, niti su svi imali na umu iste načine na koje bi zemlja trebalo da se transformiše. Leh Valensa dobio je 1983. Nobelovu nagradu za mir, podršku sa svih strana, postao je nacionalni heroj i čovek od koga se očekivalo mnogo. Kada je 1990. stao na čelo zemlje, zemlja je bila pred tranzicijom, napuštanjem starih modela i prihvatanjem novih. Ispostavilo se da se revolucionar nije najbolje snašao ni u politici ni u ekonomiji, on sam bio je ponekad hirovit, a i spreman na kompromise koje njegovi nekadašnji drugovi nisu očekivali. Po završetku mandata predsednika 1995. pokušao je još jednom, pet godina kasnije, ali je tada dobio zanemarljiv broj glasova, poražavajućih jedan odsto. Najzad, kada su preko zemlje protutnjali tranzicija, demokratija, usklađivanje sa Evropskom unijom, dobiti od članstva, negativne posledice članstva i reforme, od Solidarnosti je ostalo sasvim malo. Nešto bolje radnicima je ponudila sada vladajuća partija Pravo i pravda, koja je pre pet godina dobila izbore upravo na programu koji je pomogao najsiromašnijima. NJihova desničarska politika možda nije ono što je želela nekadašnja pobunjena radnička klasa, niti evropska elita, ali su očigledno uspeli da popune prazan prostor u kome su se našli gubitnici tranzicije i oni koji u briselskim zahtevima vide ugrožavanje suvereniteta. Što se Solidarnosti tiče, danas je to sindikat koji broji oko 500.000 članova, blizak vladi, veoma daleko od nekadašnjeg uticaja i nekadašnjih ideja. Iz vremena kada je stvoren ostalo je još samo ime i sećanje na vreme kada je Poljska iznenadila svet. I snažne emocije koje samo pominjanje Solidarnosti izaziva i van njenih granica.