Divlje horde na ivici ambisa

Igru je lakše smisliti u proleće nego u jesen, utvrdio je još Stravinski, ali zaraza je pretumbala svet, pa će i 17. Beogradski festival igre „posvetiti“ jesen, a ne proleće. Program će 11. septembra otvoriti španska trupa Veronal predstavom Pasionarija u Madlenijanumu. „Moro u Pasionariji vodi osmoro plesača u potragu za savršenim svetom, zenitom napretka – planetom po kojoj je predstava dobila ime. Bića koja tamo žive sasvim su nam nalik. Savršene su kopije nas, ljudi, samo im jedno nedostaje – strast. Prestali su da osećaju, i to je promenilo sve. Osmoro igrača kreće se poput nas, govori poput nas i izgleda poput nas. Ali lišeni su ljudskosti“, tako je predstavu prošle godine najavilo jedno amsterdamsko pozorište. Pomenuti Moro, Markos Moro, koreograf i umetnički šef ovog komada, rekao je slično za domaći magazin Diplomasi end komers. „Pasionarija je alegorija sadašnjosti. Čini se čudnim mestom koje pripada budućnosti, ali reč je o distanciranosti među ljudima, o strahu od neizvesne sutrašnjice, o nepostojanju emocija i samozaštiti koja nas izoluje. To je tužan i višeslojan komad koji nosi estetiku atraktivnih filmskih priča“, objašnjava Moro. Markos Moro sigurno nije imao na umu potencijalnu pandemiju kada je smišljao igru o „distanciranosti i samozaštiti koje nas izoluju“, no virus je mnogim umetničkim delima omogućio novo tumačenje. Da li će nov biti i odnos igrača i publike? Erve Kubi, francuski koreograf čija će kompanija nastaviti Festival igre predstavom Varvarske noći 15. septembra, takođe u Madlenijanumu, tvrdi da je to nemoguće. „Ne, ne i ne. Scena je naš prostor, i nema tog ekrana koji može da je zameni“, izričit je Kubi. Koreograf je dodao da se umetnost dobro drži, ali je i bolesna. S jedne strane, odgovara slici sveta. S druge – boluje od moćnog mejnstrima. Kubi je naumio da se tome suprotstavi kopajući do duboke prošlosti Mediterana i Alžira, odakle potiče; do varvara iz „prvih zora sveta“, kako glasi alternativno ime predstave. „Već dvadeset godina Kubi i njegova muška kompanija imaju atletski snažne nastupe, koji počivaju na hip-hopu i savremenoj igri, na borilačkim veštinama i kapoeri, kako bi slavili i analizirali brojna lica muškosti. U Varvarskim noćima Kubi izlaže predrasude protiv kultura koje smatramo `varvarskim`. NJegovi se igrači prevrću i skaču u suknjama i nose sjajne maske čiji su rogovi zapravo noževi, što eleganciji i atleticizmu daje notu pretnje“, pisao je NJujork tajms o kompaniji Ervea Kubija ranije ove godine. Neke slične elemente, ali okrenute na šalu, ima komad Un Poyo Rojo, koji će Argentinci Alfonso Baron i Lusijano Roso izvesti 19. septembra u Beogradskom dramskom pozorištu i 20. septembra u Srpskom narodnom pozorištu. „Atletska tela Rosa i Barona tečno se kreću od rvanja do plesa, od akrobacija do fizičke komedije, neodoljivo izvrćući ono što se od muškosti očekuje. Smešan, sirov i razigran sat ispunjavaju takmičarstvo i drugarstvo, zavođenje i sabotaža, koji pokazuju najbolje od savremenog argentinskog plesa“, najavljivala je ranije berlinska Aurora nova, specijalizovana za promociju savremenih pozorišnih formi. Mračniju ponudu za Beogradsko dramsko pozorište imaće 21. septembra antverpenska trupa Vutvolk ili Futfolk. Sa holandskim jezikom uvek je zabavno, jedan je izgovor po prilagođenoj, drugi po fonetskoj transkripciji, s tim što će nas drugi pre asocirati na značenje – „pešadija“ – a ime ove kompanije odlična je najava predstave kojom gostuje. „Biće sve gore i gore, moj prijatelju“ priča je o hipnotičkoj moći govora. „Vekovima oduševljava mase i tera ih da delaju nabolje ili nagore. Pokretao je revolucije i podsticao ratove. Ali govor ne oduševljava samo slušaoce, već često i govornika baca u trans. Govornik se gubi u lavini reči, u opsesivnom i ekstatičnom, i moć govora od toga često zavisi. U ovoj predstavi Lisbet Gruve takav trans pleše. Služi se odlomcima govora ultrakonzervativnog američkog televizijskog propovednika DŽimija Svagarta. Govor je isprva prijateljski i umirujući, ali želja da bude ubedljiv čini ga sve očajnijim. Najzad ispoljava stvarnu prirodu – nasilje“, tako kompanija Futfolk sama objašnjava predstavu. Izazovno je sve to predstaviti igrom, no čini se da je Belgijancima uspelo. „Igra moći muškog glasa i igračice, u kojoj nije jasno ko kime manipuliše, pretvara se u veličanstveno preteći ples za dvoje. Lisbet Gruve ostavlja nas zapanjene“, pisao je flamanski De Standard. Najaviti ceo festival nemoguće je, pa reč više samo o još jednoj predstavi. Mnogo se očekuje od Furije koju će 2. novembra u Ateljeu 212 izvesti kompanija Lile Rodrigez. „Novo delo brazilske koreografkinje Lile Rodrigez govori o moći i nasilju, koje je predsednikovanje ekstremnog desničara Žaira Bolsonara samo pojačalo. U Mareu, jednoj od najvećih favela Rio de Žaneira, i radnom mestu Rodrigezove i njene trupe, nasilja je uvek bilo. Gola tela igrača, nekada ukrašena živopisnim ritama ili pokrivena bojom, ujedinjuju se da bi postala divlja horda. Grandiozna igra na ivici ambisa“, egzaltirano su najavljivali Švajcarci kada je Furija bila gost Ciriškog pozorišnog spektakla. Među preostalim gostima nalaze se i stari znanac Beogradskog festivala igre, Silvija Gribaudi (27. septembar, Madlenijanum), Zvezde NJujork siti baleta (7. novembar, Srpsko narodno pozorište i 8. novembar, Jugoslovensko dramsko pozorište), trupe iz Pariza, Ankone, Frankfurta, Montreala, Tuluza i Tel Aviva. Mesta će u programu biti i za domaću i regionalnu scenu. Predstava Sanje Ninković Jedan biće izvedena 24. septembra u beogradskom Narodnom pozorištu, a Čipka Maše Kolar i Baleta Hrvatskog narodnog kazališta iz Rijeke ima međunarodnu premijeru 22. septembra u Madlenijanumu. Taj će komad biti izveden i 23. septembra u Srpskom narodnom pozorištu.