Ekipa po meri selektora

Članovi srpske delegacije u Vašingtonu, u danima nakon potpisivanja sporazuma, slabo su o čemu mogli da se usaglase. Zvaničnici i službenici su do te mere disonantno obaveštavali javnost 4. septembra da su različito predstavljali čak i jednu od najdramatičnijih tačaka - da li je preseljenja ambasade u Jerusalim bilo, ili nije bilo, u našoj verziji dokumenta. Tek, još o komplikovanijoj stvari - definiciji, prirodi i obaveznosti ovog dogovora živopisno se spekuliše i deset dana kasnije. Članovi delegacije, predsednik PKS Marko Čadež, ministar finansija Siniša Mali i direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić još nisu uspeli građanima da konkretizuju dobit ovog sporazuma uprkos poznatim, najčešće besprekorno efikasnim, komunikacijskim veštinama sistema. Sem ekonomske dobiti, o kojoj će moći da se prosuđuje tek kad saznamo detalje, poput uslova kreditiranja, ko se potrudio da prati mogao je da uoči da se insistira i na spoljnopolitičkoj poziciji Srbije i naročito novom statusu koji smo izborili kod SAD. Neodlučnost službenika po povratku raspirila je sumnju da je srpska delegacija za ovaj susret bila nespremna i posebno istakla pitanje - da li iz sastava delegacije proizlazi da smo od sporazuma mogli da dobijemo više no što jesmo. Stevan Nedeljković, asistent na FPN, stručnjak za SAD i spoljnu politiku, priznaje da su ključni faktori iz oblasti ekonomije bili prisutni, ali naglašava da je za takvu vrstu razgovora, gde postoji mogućnost sklapanja sporazuma, potrebno da u delegaciji bude vrsan međunarodni pravnik i iskusni pregovarač diplomata. „Uspešnost pregovaranja zavisi od strategije, ali i od taktike kojom se rešavaju izazovi, a kojih je u ovom slučaju bilo. U razgovorima sa SAD javlja se specifična asimetrija zbog odnosa snaga te zemlje i drugih, tako da ne postoji jedna ličnost koja je u stanju da se nosi sa snagom tog pritiska. Na njega se odgovara znanjem, iskustvom, kapacitetom... I tada bi za SAD važne tačke ostale - ali smo s iskusnim pregovaračem mogli dobiti više, možda u onim tačkama o kojima se već razgovara u Briselu.“ Nedeljković smatra da je ispregovaran jedan politički sporazum, koji je SAD bio bitan za Trampovu kampanju i obaranje ruku sa EU na tačkama u kojima se kosi sa spoljnom politikom EU, kakve su ambasada u Jerusalimu i kriminalizacija Hezbolaha. Marko Đurić je na takva neprijatna pitanja na televiziji Pink dao odgovor da je nakon izbacivanja sporne tačke 10 iz sporazuma bilo nemoguće tražiti da se „sve izbaci“. Da li bi iskusan diplomata, stručnjak za međunarodno pravo ili barem ministar spoljnih poslova, makar i onaj koji dan po potpisivanju dokumenta priznaje da ne zna šta je njegova sadržina - umeli da preskoče tu preponu? „To što tamo nije bilo ministra spoljnih poslova znači da je Vučić preuzeo i tu funkciju, nakon što je sebe učinio jedinim legalnim i legitimnim nosiocem vlasti“, kaže analitičar Cvijetin Milivojević. „Prvo, predsednik Republike nema ovlašćenja da radi ono što je Vučić radio u Vašingtonu. U legalnim okolnostima mandat za to bi morao da dobije od Skupštine i Vlade. Mi, međutim, nemamo vladu, jer izbore nismo obavili u legalnom roku do 3. juna. Iz nelegalnih izbora izašla je nelegalna oktroisana skupština, koja nije uspela ni da se konstituiše, a osoba koja se lažno predstavlja kao predsednica Vlade zbog toga bi trebalo krivično da odgovara. Sve zajedno može da se tumači udarom institucije predsednika na institucije Vlade i parlamenta, što se zove državnim udarom.“ Milivojević zaključuje da je delegacija Srbije u Vašingtonu posledica niza nelegalnih radnji. „Čovek bez nadležnosti sastavio je delegaciju bez mandata i kao glavni kriterijum odabira uzima svoje poverenje u ljude. I odabira Sinišu Malog, čoveka koji je na prostoru Beograda na vodi napravio eksteritorijalno vlasništvo UAE; Marka Čadeža, bez škole i iskustva, s jedinom preporukom da je spojio Vučića sa Nemcima; Marka Đurića, direktora Kancelarije za KiM koji u svojoj biografiji ističe da mu je čukundeda-stric Nikola Pašić, a pradeda-stric Najdan Pašić i da govori hebrejski jer ima jevrejsko poreklo. Poslednji detalj Vučić još i neukusno ističe, da bi nas valjda utešio što je pozvao Izrael da posle 12 godina prizna Kosovo.“ U našem parčetu sveta, Vašington je često posredovao u pregovorima. Dejtonskom sporazumu, na primer, kojim je 1995. okončan rat u BiH i potvrđeno postojanje Republike Srpske. U delegaciji SRJ bili su predsednici Srbije i Crne Gore Slobodan Milošević i Momir Bulatović, šef diplomatije SRJ Milan Milutinović, a Srbe iz Bosne predstavljali su predsednik Skupštine RS Momčilo Krajišnik, koji je u utorak, 15. septembra preminuo od posledica korona virusa i potpredsednik RS Nikola Koljević. Drugi put na pregovore uz američko posredovanje, Milošević odlazi na konferenciju o KiM u Rambujeu 1999, s delegacijom koju, uz predstavnike manjinskih grupa, čine prof. dr Ratko Marković, potpredsednik Vlade Srbije, mr Nikola Šainović, potpredsednik savezne vlade i oficir za vezu sa misijom OEBS-a na KiM, prof. dr Vladimir Štambuk, potpredsednik Skupštine Srbije, Vojislav Živković, predsednik pokrajinskog odbora SPS-a i prof. dr Vladan Kutlešić, potpredsednik Vlade, ustavotvorac i jedno vreme izaslanik predsednika SRJ u razgovorima sa kosovskim Albancima. Nedeljković kaže da su te obe delegacije, naročito dejtonska, bile poznate unapred i spremne da odgovore na zahteve pregovora. Profesor ustavnog prava Kutlešić za NIN danas govori iz iskustva da se po pravilu, a to mora da se odnosi i na poslednje pregovore u Vašingtonu, zna ili naslućuje sve što će se pojaviti na stolu. „Niko neće da rizikuje da naljuti sagovornika. Svi žele da budu odgovorni za uspeh, a ne za neuspeh. Mi, međutim, nismo sigurni ni koji je pravi sastav naše delegacije bio sem onih lica koja smo videli u medijima, ali znamo, na primer, da nemamo ambasadora u SAD trenutno.“ Kutlešić je siguran da se razgovor spremao mesecima ranije. „Rambuje je počeo godinu dana pre konferencije. Priroda posla je takva da stvari nisu jasne i da je za očekivati i nejasne i neprecizne formulacije, baš zato da bi svako mogao da ih tumači kako mu odgovara. Pohvale koje poslednjih dana dolaze iz Vašingtona na račun Srbije pokazuju da sve što mi možemo u odnosu sa silama je da se smestimo u njihove interese kojima se oni jedino i rukovode. Diplomatija na tom nivou je kao ledeni breg kome je samo vrh iznad površine vode. Iza toga je mnogo pitanja koja nisu, a neka i ne mogu biti, poznata javnosti. Danas se u svetu traže funkcionalna rešenja, to će se odnositi i na KiM. Preovladava anglosaksonski prakticizam, a to se najbolje videlo kada su nam lako dali dva papira, kad nismo hteli da potpišemo isti sa Albancima.“ „Pouzdano, međutim, znam“, nastavlja Kutlešić, „da Vučić zna za Rezoluciju 480 koja spada u izuzetno retke koje proizlaze iz Glave 7 Povelje UN kao i Rezolucija 1244, na kojoj mi gradimo svoju odbranu KiM. „Zbog toga mi nismo ti koji treba da preselimo ambasadu u Jerusalim, što nije učinila čak ni Amerika, koja je o tome samo dala izjavu. Kad nešto uradi, Vučić zna zašto. Ali, radio sam za jednog velikog šefa, Miloševića, koga su nekoliko puta ipak prevarili.“ Sastav delegacije pažljivo se bira da istovremeno ne ugrozi cilj. Tako se odsustvo Ivice Dačića objašnjava i potrebom da se Kosovu ne da status međunarodnog subjekta. Milivojević pak podseća na Briselski sporazum koji je kao premijer parafirao baš Dačić, o kome se Ustavni sud, na zahtev Vučića i Nikole Selakovića, ne izjasni ili ga proglasi političkim aktom, a ne onim iz kojeg proizlaze međunarodne posledice. „U prvom sledećem intervjuu Vučić je, međutim, rekao da Srbija mora da poštuje svoje međunarodno pravne obaveze, čime je Kosovo označio međunarodnopravnim problemom. I sad u Vašingtonu mi nemamo ministra spoljnih poslova. Da ne govorim da je MIP prepun stručnjaka za međunarodno pravo. Dan-danas nagađamo koja je forma ovog sporazuma, jer nemamo nikog iz MIP-a ko bi nam to objasnio“, tvrdi Milivojević. „Članovi delegacije su svesni šta su potpisali i sada čine sve da sakriju da je država Srbija pozvala državu Izrael, i Jevreje širom sveta, da priznaju tzv. Kosovo.“ Za Milivojevića, osim u međunarodnom i u protokolarnom smislu Srbija je bila ponižena, što se kao sramoćenje, podseća, takođe sankcioniše Krivičnim zakonikom. Penkalo koje je Tramp poklonio Vučiću i niska stolica na kojoj je pred njim sedeo predsednik Srbije, postali su ekspresno brzo u javnosti i merilo za uspeh razgovora, koliko i mera poniženja. Kutlešić kaže da ne može oceniti dogovor istorijskim, ali ni bezuspešnim, a naročito ne ponižavajućim. „Kod ponašanja u protokolima siguran sam da razlike nisu slučajne, naročito u protokolima EU i Britanije. Mi inače malo znamo o anglosaksonskom poimanju protokola. Uz to postoji prirodno sledstvena arogancija velikih sila. Sećate li se kako je Tramp gurnuo laktom Duška Markovića? To isto saznali smo i za Putina iz jednog izazvanog stanja kad je Đurić odgovarao na tvit Zaharove i usput pomenuo da je Vučić na prijem čekao po sat i po vremena. O poniženju se govori sa pozicije manijakalnog ega koji proizlazi iz naše kulture. Hoklica jeste baš ono što nam priliči.“ Za razliku od ostalih sagovornika NIN-a, Nedeljković misli da srpskoj delegaciji nisu bile poznate sve tačke. „Ali su svi znali da će morati da se pojavi nešto što će zadovoljiti Trampa u kampanji. Tamošnji mediji su to i preneli na način na koji se vidi da je njegov cilj bio zadovoljiti jevrejsku zajednicu u SAD, dodatno ojačati bazu među belim evangelistima i konačno, ispuniti ciljeve svoje spoljnopolitičke agende koja se odnosi na Bliski istok. S tim je delegacija Srbije morala biti upoznata i spremnija. A ukoliko je uistinu spremna da doslovno sprovede sve tačke dogovora postaće jedan od najbližih saveznika SAD u Evropi, jer će bliže od svih slediti američke interese. Zato američki zvaničnici upućuju javnosti pohvale na račun Srbije - po njima se neka do juče neprijateljska država svrstala uz njihove interese.“ Za sad još uvek deluje ničim neizazvana i Srbija je baš onim tačkama dogovora koje Trampu čine plezir poslala oštre poruke ostatku sveta, širem od EU, po pravilu „prijateljskom“ - Kini, Rusiji, Iranu, Libiji, Siriji, islamskim zemljama koje nisu priznale Kosovo... Što može biti i razlog da u delegaciji nema smetača-stručnjaka, osim ekonomskih.