Na Zapadu nešto novo

Kako to ovde obično i biva, milijarde dolara koje bi trebalo da uloži američka Međunarodna razvojna finansijska korporacija (DFC) u Srbiju već se raspoređuju, iako kancelarija još uvek nije ni otvorena, a milijarde niko konkretno nije pominjao. Za razliku od datuma njenog otvaranja, koji je najavljen u skorijem roku, pa će prema tviter-svedočenju direktora DFC-a Adama Bolera, visoka delegacija te institucije već sledeće nedelje boraviti u Beogradu upravo zbog otvaranja prve regionalne kancelarije, šta će tačno ova institucija finansirati i na koji način će finansijski učestvovati u regionu za sada je gotovo nepoznato. Iz potpisanog takozvanog Vašingtonskog sporazuma nije najjasnije šta će biti njen zadatak, jer nije precizirano da li će ona ulagati samo u projekte koji imaju za cilj normalizaciju ekonomskih odnosa Beograda i Prištine, ili će pak njen delokrug biti daleko veći i usmeren na sve ono što se njima učini politički ili ekonomski isplativim. Naime, DFC kao mlada institucija, osnovana tek 2018. a počela je sa radom početkom ove godine, prema onome što stoji na njihovoj internet adresi, već je imala na desetine različitih projekata u raznim delovima sveta. Osnovana je upravo sa ciljem američke ekonomske ekspanzije širom planete, nesumnjivo kao odgovor Donalda Trampa na narastajuću moć i uticaj kineskog novca i njihovog projekta Pojas i put. Takođe, DFC svoj finansijski upliv ostvaruje na posve različite načine, pa iako se tretira kao američka razvojna banka za inostranstvo, ovaj naziv ne znači da je u pitanju klasično kreditiranje, već izuzev njega i svi drugi oblici finansiranja, od učešća u kapitalu, preko kredita, do na kraju donacija ili grantova za određene projekte, od Latinske Amerike do Istočne Evrope. Za sada, u Evropi su uglavnom usmereni na Ukrajinu, Gruziju i Moldaviju, a planira se da beogradska kancelarija bude regionalni centar za Zapadni Balkan. Ipak, za sada nije poznato kako će ova američka institucija pomoći izgradnju putničke i železničke veze Beograda i Prištine, odnosno da li možemo očekivati bespovratna sredstva ili će se, ipak, raditi o klasičnim kreditima, kao i da li će biti i drugih projekata pomoći, kao na primer, kreditiranja malih i srednjih preduzeća i ženskog preduzetništva, što se ovde posebno naglašavalo. „Primarna uloga je očigledno da se isprate dve velike investicije, auto--put i pruga Niš - Priština, ali naravno da oni mogu da rade mnogo više od toga. Oni imaju praktično odrešene ruke da ulažu tamo gde procene da je profitabilno ulagati, ekonomski ili politički, dakle njihov posao je i osiguranje američkih investicija od političkog rizika, odnosno podrška američkim investicijama na nekoj teritoriji, ali i sve drugo što procene efikasnim i učinkovitim“, kaže za NIN Ivan Nikolić, urednik biltena Makroekonomske analize i trendovi, koji se u najnovijem broju upravo bavio i značajem dolaska DFC-a u Beograd. Autori analize ističu da odluka da se kancelarija otvori u Beogradu pokazuje „odlučnost SAD da pojačaju ekonomske i političke veze sa ovim regionom i konkretnije se suprotstave sve većem uticaju Kine“. Kažu da region tako prerasta u poligon za praktično dokazivanje globalnog uticaja najvećih. „Kritike na račun globalnih investicija Pekinga, uključujući i inicijativu Pojas i put, naglo su porasle u Vašingtonu poslednjih godina, čineći važnu dimenziju kinesko-američkog rivalstva“, pišu u MAT-u, navodeći da kineski projekat Pojas i put raspolaže daleko značajnijim sredstvima, koja su premašila 1.300 milijardi dolara, dok DFC ima na raspolaganju 60 milijardi dolara, ali i da, pored činjenice da DFC predstavlja opipljivu alternativu kineskom ekonomskom modelu, ima ograničenja i sigurno će njihova ulaganja biti sporija od kineskih, jer oni moraju poštovati finansijske, ekološke i socijalne međunarodno priznate standarde. Na pitanje da li bi ova, za Nikolića nesumnjivo važna vest o dolasku američke razvojne korporacije u naš region, mogla „ispariti“ zajedno sa Trampovim eventualnim gubitkom na predsedničkim izborima, naš sagovornik kaže: „Činjenica da je DFC nastao u vreme Trampovog mandata, odnosno u cilju realizacije njegove politike ekonomskog suprotstavljanja Kini, nosi sa sobom izvesnu mogućnost promene spoljnopolitičkih prioriteta nove administracije, ali ukoliko SAD zaista žele veći uticaj, pre svega ekonomski, u ovom regionu, onda ulaganje nekoliko stotina miliona evra u infrastrukturu u ovom delu Evrope za njih nije velika investicija, a povećava i njihovo prisustvo i njihov uticaj. Sa druge strane, ako Tramp dobije izbore i drugi mandat, postoji mogućnost da se taj uticaj pojača, odnosno da se sredstva za ulaganje u ovaj region povećaju“, kaže Ivan Nikolić i zaključuje da naše balansiranje, odnosno dobri odnosi i sa Istokom i sa Zapadom mogu biti opasni, ali da je to situacija koju smo priželjkivali. I Miroslav Jovanović, profesor Instituta za globalne studije Univerziteta u Ženevi, smatra da je otvaranje kancelarije DFC-a dobar potez, ali samo ako podstakne ulaganja koja imaju komercijalno opravdanje. „Ulaganje je ulaganje, bez obzira na to da li je domaće ili inostrano, ako je, naravno, zasnovano na zdravim ekonomskim osnovama. Primera radi, postojanje kineskog projekta Pojas i put je izvanredan komercijalni projekat koji je ekonomski opravdan i verovatno je to podstaklo SAD da budu prisutne i da, bar jednim delom, konkurišu u ovom regionu. Razlika je, međutim, što Kina nema političkih ucena i nije tome sklona, za razliku od SAD. Ulaganje u oskudnu srpsku infrastrukturu je potrebno i za to postoji opravdanje i da se država zaduži po povoljnim uslovima, ali ako postoji komercijalno opravdanje za takav projekat. Sumnjam da je izgradnja velelepnog Moravskog koridora opravdana i da će prihodi od putarine biti dovoljni za održavanje puta i otplatu kredita, pa će sve pasti na pleća poreskih obveznika. Navedeno važi i za auto-put Niš - Priština“, kaže Jovanović, uz pitanja ko će da pobedi na tenderu za izgradnju ovog puta, da li će ulaganje DFC-a biti uslovljeno američkim izvođačima i po kojoj ceni. „Kome će taj put najviše koristiti, Srbima ili Albancima, ili možda NATO-u. Ako su sredstva za izgradnju infrastrukture javna i ograničena, onda neka se ide na javnu raspravu i odrede prioriteti: da li je važnije povezati Valjevo i Zaječar ili Niš i Prištinu“, smatra naš sagovornik, uz opasku da ulaganje DFC-a u zemlje Azije, Afrike, Latinske Amerike, pa i ove u Evropi, uglavnom dokazuje da je reč o politički nestabilnim područjima sa jasnim američkim uticajem. „Da li je ovo otvaranje kancelarije zapravo jasan politički signal, samo deklarativno pokriven ekonomskim? Nisam siguran da Srbija ima komercijalnu korist od skupocene infrastrukture koja je povezuje sa Albanijom. A drugo, primer sa carinama Prištine uči nas da je izostala reakcija Zapada i pritisak na Prištinu da ukine carine. Dakle, zbog takvih prevara i nepoverenja bolje je da ostanu ’kozije staze’ do Prištine nego da velelepni auto-put na kraju plate naši poreski obveznici, iako od njega nemaju nikakve koristi“, zaključuje Jovanović. I dok ne bude jasno da li će i koliko otvaranje kancelarije američkog DFC-a povećati interesovanje i američke države, ali pre svega njihovih privatnih investitora, a to se očekuje dolaskom DFC-a u Srbiju, prema podacima Narodne banke, a koje je NIN-u dostavila Privredna komora Srbije, investicije SAD u našu zemlju bile su nešto manje od 530 miliona evra, od 2000. do kraja prvog kvartala ove godine. Ipak, za razliku od ovih skromnih pola milijarde evra za gotovo dve decenije, zbog metodologije da se strane investicije beleže prema zemlji porekla, odnosno činjenice da su mnoge američke kompanije u Srbiju ulagale preko svojih kompanija registrovanih u Evropi, ambasada SAD u Beogradu raspolaže sa drastično drugačijim podatkom od četiri milijarde dolara vrednosti ulaganja i oko 20.000 otvorenih radnih mesta. Mogu li se u dosta kraćem vremenskom roku te investicije udvostručiti, što zahvaljujući ulaganju samog DFC-a, što podsticanjem privatnih investicija njihovim otvaranjem kancelarije u Beogradu ili će se na kraju ispostaviti da je u pitanju samo jedan obični predizborni trik aktuelnog američkog predsednika od koga će nakon izbora ostati samo mrvice? A možda ni to.