Šta nas čini ljudskim bićem

Postalo je gotovo nemoguće započeti bilo kakav tekst iz domena kulture a ne podsetiti na „novu normalnost“ koju nam je nametnula pandemija kovida-19. Zabrane okupljanja te fizička distanca, obesmislile su mnoge umetničke prakse do apsurda, pozorište posebno. Otkazane su predstave, gostovanja, festivali, rad na novim produkcijama – udarac je bio silovit. Ali, evo, nakon više od pola godine potpunog mrtvila, pozorište polako počinje da se budi, prilagođava se novonastaloj situaciji i, kao mnogo puta pre toga u istoriji, pronalazi svoje mesto u našoj svakodnevici. Najvažniji domaći pozorišni festival, Bitef, ipak je, i pored potpuno osmišljenog i potvrđenog programa, mudro i s punim pravom, odlučio da svoje redovno, 54. izdanje pomeri za sledeću godinu. Pod sloganom Na ivici budućnosti ovogodišnji Bitef je trebalo da se bavi temama kataklizme ekosistema u kome živimo, te svetom koji nastaje nakon te kataklizme, svetom koji se u teoriji najčešće određuje terminima posthumanizma i transhumanizma. Ambiciozno zamišljen, sa nekim poznatim ali i sa dosta novih autorskih imena, najavljeni program je u najmanju ruku obećavao još jedno uzbudljivo izdanje festivala. Nešto od toga smo, uprkos svemu i uz veliki trud organizatora ipak imali priliku da vidimo u trodnevnom „prologu“ Bitefa, koji je kroz niz zanimljivih programa (performansi, tribine, razgovori, filozofski teatar), ali i dve odlične predstave – predavanja, u potpunosti uspeo da nagovesti šta nas, nadamo se, čeka sledeće godine. Predstava Dolina jeze nastala je u produkciji Rimini protokola i minhenskog Kameršpile teatra, a u režiji bitefovskoj publici dobro poznatog reditelja Štefana Kegija. Ova predstava na radikalno jednostavan, duboko promišljen i slojevit, ali istovremeno duhovit i ironičan način postavlja pitanja o odnosu čoveka i tehnologije. Na goloj sceni je robot, „kopija“ poznatog nemačkog književnika Tomasa Melea, koji je u toj svojoj robotskoj emanaciji glavni junak predstave. Uz pomoć video-projekcija, muzike i svetlosnih efekata u sat vremena, Kegi i Mele uspevaju da nas kroz nastup njihovog humanoidnog „izvođača“ provedu kroz ceo spektar filozofskih, psiholoških, etičkih pa i teoloških problema koje postojanje veštačke inteligencije sa sobom nosi. Taj narativ se kreće od ozbiljnih pitanja kao što su – šta nas u stvari čini ljudskim bićem (samosvest? empatija?), do humorom prožetih opservacija o načinima na koje tehnologija služi čoveku u njegovoj svakodnevici. Pitanja kako gledati na činjenicu da se u pradskozorje informatičke tehnologije smatralo da će biti neophodno razviti test kako bismo razlikovali mašinu od čoveka, da bismo mi sada, u digitalnom svetu, rutinski, gotovo svakodnevno rešavali test kojim mašini dokazujemo da nismo roboti. Ili – ako nam digitalna tehnologija pomaže da nadoknadimo svoje nedostatke (na primer sluh, motoriku), zašto je ne bismo koristili mnogo radikalnije, kao u ovoj predstavi na primer, gde pisac sa socijalnim fobijama publici nudi svoju repliku u vidu robota. I najzad, autori postavljaju ono suštinsko pitanje – čemu mi, ovde, kao gledaoci, kao učesnici pozorišnog čina zapravo prisustvujemo? Da li ta mašina postaje ekstenzija, neotuđivi deo jednog specifičnog, jedinstvenog ljudskog duha, i ako je to tako, može li se i dalje smatrati mašinom? Zašto prema njoj osećamo empatiju? I kome zapravo aplaudiramo? Sva ta naizgled komplikovana, istinski duboka i krucijalna pitanja za civilizaciju u kojoj živimo, postavljena su u predstavi sa kristalnom jasnoćom i nemačkom preciznošću. U epohi kada nas je pandemija primorala da se zaustavimo i razmislimo ko smo i kuda idemo ovakve predstave mogu biti vredni putokazi. Ne manje zanimljiva, ali potpuno drugačija po tonu i generalnom pristupu je predstava švajcarskog umetnika i izvođača Simona Sena Biti Arijel F, druga predstava Bitefovog Prologa. Pitanja identiteta, njegove fluidnosti postavljena su kroz bizarnu priču o 3D modelu tela devojke (nazvane Arijel) koje je autor kupio, na black friday popustima za deset dolara. Takav 3D model stvarnog ljudskog bića koristi se na primer u video-igrama, spotovima, reklamama, tutorijalima i na još mnogo drugih načina. Ono što je prvo zanimalo autora jeste koje su pravne mogućnosti korišćenja takvog tela u njegovom umetničkom radu. Kakvo „autorsko pravo“ stvarna osoba ima u odnosu na model sopstvenog tela, koliko se ona pita na koji način će se taj model, to jest njeno telo, koristiti i u koje svrhe. Na njegovo iznenađenje, od kompanije od koje je kupio model, saznaje da sem u dosta neodređenom „seksualno eksplicitnom sadržaju“, on taj model može koristiti za šta god želi. Ono što ga je dalje zanimalo jeste koliko stvarna osoba, Arijel dakle, zna o načinima na koje se model njenog tela koristi. Uz pomoć stručnjaka koje je pronašao na internetu uspeva da pronađe Arijel, zakazuje sastanak i sreće se sa njom. Taj susret, zabeležen kamerom, uvodi nas u drugi sloj ove predstave, daleko intimniji od istrage koja sa sobom nosi puno etičkih i pravnih pitanja. Naime, autor priznaje zbunjenoj devojci (i publici) da je on već „ulazio“ u njeno telo i da ga je to iskustvo suštinski promenilo. Naime, to iskustvo mu je omogućilo da dosegne i upozna slojeve svog identiteta za koje nije znao da postoje, donelo mu je mir i otvorenost prema sebi i svojim bližnjima, ali i potrebu da nastavi u istraživanju sopstvene ličnosti. I tako, u dva poteza, jednostavno, iskreno i s puno delikatnog humora autor nam razotkriva koliko je identitetski konstrukt u digitalnoj eri kompleksna i slojevita kategorija koja se neprestano menja i redefiniše. Velika je stvar što nam je Bitef kroz ovaj uzbudljiv i dobro osmišljen Prolog dokazao da je teatar i u doba pandemije ne samo moguć već i neophodan, a da je njegova uloga u kreiranju kritičkog društvenog dijaloga krucijalna da kao društvo, zajednica i u ovakvim vremenima napredujemo. Visok kvalitet programa, otvaranje novih, u nas retko razmatranih tema, dijalog i sveprisutni entuzijazam kako organizatora tako i publike, sve to tokom ova tri dana imalo je, kako na publiku tako i na stručnu javnost svojevrstan efekat buđenja, vraćanja u staru formu. Čak i u ovako skučenom prostoru, u ovo komplikovano vreme, Bitef je uspeo da nas „razdrma“. Hvala na tome.