Od kikota do grohota

Topla noć septembarska. Tama obavija pozornicu Šekspir festivala u Čortanovcima, jednu od šest terasa predratne vile kardiologa Radenka Stankovića, okrenutu ka Dunavu. Publika nestrpljivo čeka početak programa. Pale se četiri reflektora, obasjavajući članove Gudačkog kvarteta Beogradske filharmonije. Suptilni zvuci Betovenove melodije pokreću pitanje o vezi jednog od najznamenitijih kompozitora i možda najvećeg dramskog pisca sada, kao okosnice ovogodišnjeg festivalskog sadržaja. Odgovor je jednostavan: Šekspir je bio nadahnuće Betovenu, kome se proslavlja 250 godina od rođenja, a koji „nije mogao da čuje najlepši san – muziku“, kako je svoj usud sam opisao tamo negde početkom 19. veka. Izvođenje niza kompozicija, kojim po logici stvari i nije mesto na pozorišnoj svetkovini, mami raznežen osmeh slušalaca. Osmeh je zapravo zaštitni znak Festivala, kao odbrana od straha izazvanog pandemijom korone. Stoga su, osim koncerta na dan otvaranja, na repertoaru samo komedije, i to isključivo domaće, što je još jedan danak pretećoj bolesti, osim obaveznog zaštitnog „maskiranja“. Taj svojevrsni „reket“, osnivač i direktor naše jedine manifestacije posvećene Šekspiru, reditelj Nikita Milivojević, pretvorio je u prednost. Jer, em je program sledećeg izdanja spreman, po preepidemijskom izboru, em je iskorišćena prilika da veći broj ovdašnjih dramskih umetnika pokaže kako su protumačili svevremenog engleskog pesnika, kod nas izvođenog češće od bilo kog drugog autora. Jedan od takvih poduhvata, Milivojevićev Henri VI, odigran u Šekspirovom Glob teatru na obali Temze 2012. godine, inspirisao ga je da ustanovi festival u Čortanovcima. Premda aktuelna atmosfera nije internacionalna, poslovična za prethonih šest predstavljanja, užitak posetilaca je očigledan, po različitim vrstama smejanja. U slučaju predstave Kako vam drago, u režiji Milivojevića, smeh je zarazan, pokrenut sporadičnim kikotanjem u prepunom gledalištu. Iniciraju ga komične scene, nalik onim iz crtanih filmova, kad svaki dramatičan gest prati adekvatna muzika. Momenat zaljubljivanja, učestao u ovom komadu, ističe zvonki zvuk triangla, u interpretaciji glumaca Narodnog pozorišta iz Niša i Kruševačkog pozorišta, čija je ovo koprodukcija. Raspoloženje na svoju stranu vuče ansambl Nišville Youth Arkestra, delimično kostimiran po načelima renesanse (uz moderne aplikacije), ponekad i zaglušujući monologe krešendom. Jer, taj trik služi duhu predstave, obilatom zabunom. Radnja je poznata fanovima Šekspira, i prati dvoje još neostvarenih ljubavnika, proteranih iz svojih domova. Orlanda (Miloš Cvetković) prognao je zli stariji brat, a Rozalindu (Sonja Isailović) – stric (Zoran Karajić), prisvajajući dvor njenog oca. Sreću se u Ardenskoj šumi, ali Orlando ne prepoznaje svoju dragu, prerušenu u mladića. Groteskna pirueta predstavljanja, sve sa pompeznim hvatanjem za međunožje, kako ona prikazuje temperament mužjaka, ponovo zasmejava publiku, kao i prethodna scena rvanja, kada Orlando pobeđuje nesavladivog Šarla (Aleksandar Marinković). I, probudivši se iz nokauta, bunovno kmeči „mamaaa“, obraćajući se Orlandovom bratu Žaku (Nebojša Vranić), koji je celu furtutmu i zakuvao. Šekspir, pa ni Milivojević, ne štede ni ženske karakteristike, prihvaćene uopšteno, kao što je sklonost ljubavnim igricama. Ovo otvara prostor za direktnu komunikaciju sa auditorijumom, pa Rozalindu obuzimaju strasti prema jednom od gledalaca. Time izazvan smeh interno je stidljiv, budući da pored trenutnog izabranika junakinje sedi njegova supruga. Onda postaje sveopšti, nalik reakciji školaraca na međusobne simpatije dvoje iz razreda. „Bez interakcije nema pozorišta“, objašnjava Milivojević, naglašavajući da je ovo odlika i Glob teatra, kao i vrlo prisutna glumačka improvizacija, premda se pretežno držao originalnog teksta. Siromašnijeg za parolu „smrt fašizmu-sloboda narodu“, što je uzvikuje Selija (Mitra Mladenović), Rozalindina sestra, u trenutku kada se prokletstvo progonstva preobrati u obećanje pustolovine. Rasplet ove pastoralne priče završava se hepiendom, venčanjem četiri para, jer svako tu pronalazi svoju srodnu dušu. Uključujući i peti tandem, datom prilikom umetnut, koji čine transvestirani Šarlo, sada u novoj ulozi, i melanholični pastir (Stefan Miladinović), što je, čini se, čar savremenosti. Da muškarci nisu glumili žene još u doba antičkog teatra i gajili uzajamnu naklonost . Mizanscen čortanovačkog zamka idealan je za komedije situacije, jer lučne niše terase vile, kako ih je zamislio Stanković po ugledu na srednjovekovne dvorce, a projektovao Dragiša Brašovan, nude mogućnost pozadinskih peripetija. Tako iza zavesa ponekad izviruju čudovišta (zastrašujuće Ardenske šume), ili iza njih nestaju protagonisti, da tamo nastave čarku, ili se samo presvuku za drugu ulogu. I kostimografija je bravurozna (Marina Vukasović Medenica), delimično zasnovana na reciklaži, kada heklani miljei postaju venčanica, a vunena jambolija – krzno žive ovce. Ovcu smehotresno igra Dragoslav Savić Safa, koji se u jednom trenu buni zbog svojih „bezveznih“ scenskih funkcija – sluge, drveta, „govanceta ptice“, razbojnika - a sopstvenog antipoda, zbog čega odbija da glumi sveštenika, što ponovo podstiče grohot gledalaca. Među njima ipak nema dobrovoljaca da preuzmu svešteničku rolu, pa se sve završava po scenariju, uz pomoć jednog od glumaca. Ansambl se ispraća burnim aplauzom, upriličujući dobru klimu i za sutradan. Tada na scenu stupa ekipa Šabačkog pozorišta da bi predstavila jednu od prvih Šekspirovih komedija, Dva viteza iz Verone. Tu se opet radi o ljudskim ćudima, istina – mladalačkim, o pozicioniranju u društvu koje je sadašnjica dodatno zakomlikovala, kako tvrdi rediteljka Mia Knežević. „Žanrovskim pristupom uveli smo eklektiku raznih modela komedije, sa savremenim principom čitanja“, kaže Kneževićeva. Tešku temu potrage za ličnim identitetom, uspostavljanjem morala („prilično relatizovanog“), pravim licem vrline.., relaksira pantomima, daleko razumljivija od kazivanja u stihovima. Istom egzistencijalnom mukom bavi se i komad Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, pod rediteljskom palicom Igora Pavlovića. Ovi, sasvim sporedni likovi iz najpopularnije Šekspirove drame, nezaobilazni su zupčanici mehanizma hamletovske tragedije, što postaje smešno sa aspekta prihvatanja apsurda života. Predstava se igra na daskama SNP-a, gde se seli i cela manifestacija, ako pada kiša. Poslednji komad, Moj Šekspir, i nije komad u klasičnom smislu, već svojevrsni tok-šou po konceptu Milivojevića, gde svoja iskustva sa engleskim magom komedije ispovedaju zvezde jugoslovenskog glumišta. Uz takvo bogatstvo sadržaja i ukupni štimung, korone se više niko i ne seća. Niti je ona imala ikakvog uticaja na brojnost posete. Ta opasna boljka možda se jedino reflektovala na usaglašavanje organizacija pomunutih događaja, sa istom ciljnom grupom. Tako uskraćenom za deo koncentrisanog ugođaja.