Vreme turbulencija

Nepotrebno je reći da se ovogodišnje, 27. izdanje filmskog festivala na Paliću, iz svih poznatih što globalnih što lokalnih okolnosti, u mnogo čemu razlikuje od pređašnjih. Za organizatore jednog od najznačajnijih festivala fokusiranih isključivo na domete evropskih kinematografija, nimalo nije bilo lako da čak dva puta pomeraju termin početka održavanja manifestacije – najpre sa tradicionalnog julskog termina na 3. avgust, a potom, uslovljeni epidemiološkom situacijom, i na 12. septembar, kada je obeležen sedmodnevni festivalski start. „To je kao da smo radili tri festivala u jednoj kalendarskoj godini“, ističe Miroslav Mogorović, programski direktor, naglašavajući ključne prepreke koje su ih sputavale u realizaciji. Tako je Letnju pozornicu nadomak Palića, gotovo mitsko mesto koje je svakoj projekciji filmova u Glavnom takmičarskom programu davalo na dodatnoj draži, zamenio Otvoreni univerzitet u Subotici, daleko manje glamurozan, po čemu se festival izjednačio sa bilo kojom drugom smotrom u gradu. Sasvim očekivano, broj gostiju je znatno redukovan, te festivalu prisustvuje tek po koji stranac, i retki predstavnici filmova u takmičarskim programima. Festival se tako odvija u bioskopima Abazija na Paliću, u Otvorenom univerzitetu i bioskopu „Aleksandar Lifka“ u Subotici. S druge strane, očito velikom upornošću pa i trudom organizatora, festival je u konceptualnom i programskom smislu zadržao čitav svoj referentni obrazac, počev od toga da nijedan program nije ukinut usled nedostatka sredstava niti redukovan, do činjenice da je i ove godine čak više od stotinu filmova raspoređeno u deset programskih celina, tokom sedam festivalskih dana, plus dve izložbe kao prateći sadržaj. Organizatorskim naporima svakako su doprineli i umetnici i mediji, koji su zdušno podržali napore da ovo izdanje Palića ne bude samo festival kontinuiteta, već da ostavi utisak poput svakog prethodnog. Za Radoslava Zelenovića, direktora Festivala, jedina opcija bila je, kako kaže, održati Festival u njegovom tradicionalnom obliku, i ne preći na onlajn projekcije, čemu su pribegli mnogi drugi festivali ovog leta. Daleko manji broj publike, sasvim očekivano, ne brine ih mnogo s obzirom na najkomplikovanije uslove sa kojima se festival suočio – publika u zatvorenim salama sedi sa maskama, na propisno udaljenim sedištima, dok se na ulazu kontroliše telesna temperatura i sprovode druge epidemiološke mere u potpunosti, što je naravno uticalo da filmove vidi znatno manje ljudi no inače. Tako je tek nekoliko desetina ljudi prisustvovalo otvaranju Festivala, tokom kojeg je emitovan najnoviji film Darka Bajića Ime naroda, za koji bi se sigurno, u srećnim vremenima, tražila karta više na znatno većem prostoru Letnje pozornice na Paliću. I to ne samo zato što je festivalska publika uvek bila naklonjena domaćem filmu, već i zato što je Bajić hrabro ušao u epohu, kako bi ispričao manje poznatu priču o istorijskim ličnostima kao što su Svetozar Miletić i njegova borba sa vetrenjačama u istorijski kompleksnom vremenu, tokom koje saznajemo i tokove burnih života njegove ćerke Milice i zagonetnog Jaše Tomića, čija priča sa daljim tokom filma postaje još i najzanimljivija. Bajić se, zajedno sa svojim koscenaristom Kostom Peševskim, ozbiljno „suočio“ sa golemim originalnim scenarijem Milovana Vitezovića, te su njihovi štrihovi u finalnom uobličavanju proizveli jedno neusklađeno delo, u kome progutani dramski tokovi jednako bodu oči koliko i neuravnoteženost između televizijskog vizuelnog stila i očite rediteljske želje da čitav sadržaj okrene ka žanrovski zaoštrenom ostvarenju. Tokom više od dva sata trajanja, Ime naroda ostavlja utisak da bi sve daleko bolje funkcionisalo kao televizijska serija no celovečernji igrani film. Ali zbog otkrivanja tako dramatičnih sudbina narečenih karaktera, Bajićevo novo delo se nekako samo nameće kao umetnička spomenica jednom istorijskom periodu, vojvođanskoj prestonici iz prošlosti i likovima koji su ih obeležili, dok reinterpretacija svega toga svakako će biti predmet debate. A samo koji dan kasnije, u istom takmičarskom programu, veteranka svetskog i evropskog filma Anješka Holand pokazala je kako se pravi istorijski film, svojom naizgled malom a žestokom filmskom etidom o jednom lokalnom karakteru čija sudbina, ispričana jezikom filmskog majstorstva, postaje globalno značajna. Šarlatan nas odvodi u turbulentne pedesete godine prošlog veka, u Češku, gde lokalni travar Jan Mikolašek, čovek koji je lečenjem biljem spasio na hiljade života, postaje dvostruka žrtva posleratnog režima – što zbog svog seksualnog opredeljenja, što zbog alternativne medicine kojoj je pribegavao. Holandova nikada dosad nije bila tako precizna u pripovedanju jedne naizgled beznačajne epizode o kojoj ima malo pisanih tragova, i zahvaljujući veštim uradcima njenih direktora fotografije i montažera, uspela je da izvede ostvarenje epskog zamaha o tragičnim sudbinama apartnih ljudi u vremenima beznađa. NJeno ime u Glavnom takmičarskom programu zapravo je samo jedno u nizu rediteljskih zvezda, od Vadima Perelmana preko Filipa Garela do Matea Garonea, čija najnovija ostvarenja čine okosnicu programa. Ipak, koncipirajući program, njegov selektor Nenad Dukić trudio se i da iznenadi publiku nečim novim i neočekivanim, pa je tako, kako i sam veli, posebno mesto dao nemačko-ukrajinsko-britansko-ruskom filmu DAU. Nataša, jednom u nizu filmova iz serijala DAU, kojeg rediteljski dvojac Ilja Kržanovski i Jekaterina Oertel snima u kontinuiranom trajanju od 24 sata. U pomenutom filmu, koji kao prvi iz serijala stiže na Palić u svom finalnom trajanju od više od dva i po sata, sve je realno, pa i scena seksa koja se nameće kao njegova okosnica. Za Dukića, pojava ovakvog filma je nešto sasvim novo i originalno u savremenoj evropskoj kinematografiji, što poredi sa pojavom pravca Dogma Larsa fon Trira, kao jedne specifične estetike koja je, iz formalnog eksperimentisanja samog autora, promenila mišljenje i sagledavanje filma kao umetnosti u novom milenijumu. Autorski pečat samim svojim pojavama svakako donose i dve dobitnice nagrade „Aleksandar Lifka“ za doprinos evropskoj kinematografiji – iz ugla stranaca to priznanje pripada mađarskoj rediteljki Ildiko Enjedi, dok je od domaćih nagrađena Mirjana Karanović. Primajući priznanje na otvaranju ovogodišnjeg festivala, naša proslavljena glumica je istakla značaj Palića kao promotera autorskog filma i kreativnog razmišljanja o stvarnosti koju živimo. Kako je poslednjih godina počela da dobija nagrade za životna dela, Mirjana Karanović je izjavila sledeće: „Kad ste mladi pa dobijete nagradu, to je nekakvo ohrabrenje i podrška za budućnost. A nagrade za životno delo kažu da sva energija koju sam uložila u to što sam radila, koju i dalje imam za ovaj posao, ta spremnost da osvajam nove prostore u umetničkom univerzumu, pogotovo filmskom, u stvari jeste moja karijera. Ta nagrada kao da kaže da sam bila dobra.“