Srbija je ostala talac tajnih službi

Uneslobodnim društvima najvažniji mehanizam vlasti su tajne službe. I pored iskustava iz istočne Evrope, gde su demokratske promene izvedene uz potpunu demontažu tajnih službi i njihovih saradničkih mreža, nakon 5. oktobra 2000. bilo je ogromnih otpora da se Državna bezbednost (DB) i vojna služba reformišu. Iako je Zoranu Đinđiću još tada bilo jasno da ako prežive službe – nema promena i nema demokratije. Srbija će ostati njihov talac. To se, manje-više i dogodilo. Rad današnjih tajnih službi podseća na vreme pre 5. oktobra. Zoran Đinđić, prvi demokratski premijer Srbije od početka Drugog svetskog rata, govorio je o zločinačkom nasleđu tajnih službi. Nažalost, tek posle njegovog ubistva za koje su osuđeni i pripadnici tajne službe Milorad Ulemek Legija, kao organizator, i Zvezdan Jovanović, kao neposredni počinilac, neke istrage zločina DB iz vremena Slobodana Miloševića bile su dovedene do kraja. Mile Novaković, šef policijske jedinice Poskok, formirane nakon 5. oktobra, koja je istraživala politička ubistva, i načelnik Uprave kriminalističke policije u vreme Sablje, priča za NIN kako je DB opstruisao istrage političkih ubistva. „Poskok je formiran da istraži ubistva Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije i četiri člana SPO na Ibarskoj magistrali, kao i atentat na Vuka Draškovića u Budvi. DB nam nije dozvoljavao da njihove pripadnike saslušavamo. To je bilo, na primer, sa onima koji su pratili Ćuruviju. Sami su saslušali svoje pripadnike tako da ne izleti nešto što je loše za službu. Za ubistvo Stambolića otkrili smo registarski broj kombija u koji je ubačen. Kombi je bio iz DB-a. To se tada zabašurilo. Golf DB-a koji su koristili za ubistvo Ćuruvije je isto skrivan. Za zločin na Ibarskoj Ulemek je preuzeo na sebe da će on da preda izvršioce. Povezao je direktno svoje ljude sa šefom DB-a Radomirom Markovićem, a sebe je izostavio. Tokom suđenja za ubistvo Ćuruvije, koje se poslednjih godina odvija, vide se opstrukcije. Nečuveno je da nekog osudiš za teško krivično delo, a pošalješ ga u kućni pritvor“, navodi Novaković. Napominje i da je za DB bilo najbitnije da prođe prvi udar posle 5. oktobra. Sada je poznato da su u DB-u razmišljali kako da zadrže uticaj i izbegnu odgovornosti. Dragan Filipović - major Fića, koji je bio pod sumnjama da je kao specijalni savetnik šefa DB Markovića bio umešan u zločine, u svojoj knjizi „Anatomija globalističkog smrada” otkrio je šta se dešavalo u noći 5. oktobra. Napisao je da je posle izborne pobede Vojislava Koštunice nad Miloševićem održan sastanak vrha DB-a sa tadašnjim ministrom policije Vlajkom Stojiljkovićem. Ministar je zahtevao „da se po cenu života brani Milošević“. Nakon što je ministar otišao, u vrhu DB-a su se dogovorili, tvrdi Filipović, „da priznaju pobedu Koštunici i da se dalje oslanjaju na radikale i nacionalne snage“. U izveštaju od 15. marta 2001. Zorana Stijovića, pripadnika DB-a koji je doslovno shvatio nameru premijera Đinđića da se istraže zločini tajne službe, navodi se da su se „stekli uslovi za podnošenje krivične prijave protiv rukovodioca DB zbog uništavanja dokumentacije“. To se do danas nije desilo. U izveštaju se konstatuje da je šef DB-a Radomir Marković izdao naredbu i da je od 6. oktobra 2000. do 9. januara 2001. uništeno 363.638 dokumenata na 741.033 stranice. Dokumenti su se odnosili na „dosijee lica iz DOS-a i Otpora“, „saradničke dosijee i registre“, „dokumente vezane za saradnike specijalnih namena“, ali i finansijsko poslovanje DB-a. Stijović je sklonjen iz istraga zločina u drugoj polovini 2001. i izbačen iz DB-a. On kaže za NIN da je DB bio duboko kompromitovan kršenjem zakona. „Zloupotrebe službe su bile javna tajna. Čitavi delovi službe i njenog rukovodstva bili su duboko uvučeni u zaštitu partije na vlasti i ličnih interesa pojedinaca. Radili su dosta i na svoju ruku i u svom interesu. DB je u prelaznom periodu kroz produkovanje afera i intriga, podmetanjima i dezinformacijama za relativno kratko vreme razbio tada preko potrebno jedinstvo tzv. demokratske vlasti. Namerno kažem tzv. demokratske vlasti, jer u svim sferama društva, od pravosuđa, među javnim ličnostima i političkim partijama, ali i među vašim brojnim ’navodnim’ kolegama, bilo je mnogo onih koji su bili angažovani za rad u službi i zaštiti njenih interesa, a neretko i ’prljavih operacija’. U tome i u nepostojanju političkog konsenzusa i volje, uz nasleđeni problem partijske države, treba tražiti razlog za neuspeh pokušaja tranzicije vlasti i utvrđivanje odgovornosti DB-a“, navodi Stijović. Profesor prava Bogoljub Milosavljević, autor predloga zakona o službama bezbednosti, koji nije prihvaćen, kaže da tajne službe nisu nespremne dočekale 5. oktobar. „DOS nije bio konspirativna organizacija čije se namere nisu znale. Namere su bile otvorene - da se sruši Miloševićev režim. DOS nije imao nikakav jasan plan za reformu službi, niti je osnovao bilo kakvo stručno telo koje bi se time bavilo. Vojne službe su potpuno izmicale pažnji DOS-a, koji ih nije čak ni ’prepoznao’ kao strukture koje treba menjati. Za DOS je bilo dovoljno da ukloni čelnike službi, i to je učinjeno, ali na takav način da je to dovelo na čelo DB-a dve ekipe koje nisu nikako mogle biti za reforme. To su bili ljudi kontinuiteta, a ne promena“, navodi profesor. Na insistiranje premijera Đinđića, čim je izabran, uhapšen je Radomir Marković krajem januara 2001. Međutim, po preporukama nekih iz DOS-a na čelo službe su imenovani Goran Petrović i zamenik Zoran Mijatović. Na konferenciji za novinare u DB-a Petrović je rekao: „Svi smo mi deca Jovice Stanišića“, dugogodišnjeg šefa Miloševićevog DB-a, od januara 1992. do oktobra 1998. Na suđenju za ubistvo članova SPO na Ibarskoj magistrali utvrđeno je da je Petrović kao šef DB-a tada dvojici optuženih pripadnika JSO i njihovim porodicama obezbedio prave pasoše sa lažnim imenima. Takođe je svedočio da su to „dobri momci“ koji nisu znali koga ubijaju. Policajac Novaković kaže da DB tada nije dozvoljavao policiji da prisluškuje kriminalce nego da je sve išlo preko njih. „Posle otmice Miroslava Miškovića otišli smo tadašnji zamenik šefa DB Zoran Mijatović i ja kod ministra Dušana Mihajlovića. Pričam ministru ko su ’zemunci’ i kažem da je potrebno da im prisluškujemo telefone, i on se složio. Mijatović kaže: Sve ćemo se dogovoriti Mile i ja. Posle sastanka Mijatović se nije javljao i kada sam ga napokon dobio, rekao mi je: Ne misliš valjda da je ministar mislio ozbiljno. Na primer, dobijemo listing da je osumnjičeni obavio 40 razgovora, a od DB-a dobijemo samo tri razgovora za koje oni pišu da su bitni, a u stvari su porodični razgovori. Posle više godina smo se izborili da policija prisluškuje. U akciji ’Svedok’ u januaru 2003. počeli smo da jurimo ’zemunce’, ali su oni već tada prešli na ’specijale’. Formirana je tada radna grupa. Samo je na prvi sastanak došao jedan pripadnik DB-a i zatim posle da uzme kišobran koji je zaboravio. Ignorisali su istragu protiv ’zemunaca’”, kaže Novaković. Posle pobune JSO-a novembra 2001. na mesto šefa DB-a dolazi profesor Andreja Savić, koji se nije mešao u svoj posao, i kao njegov zamenik Milorad Bracanović. Bracanović je pre toga bio obaveštajni oficir JSO i zamenik Ulemeka, pa je u vreme Petrovića imenovan za šefa 7. uprave za prisluškivanje. Bio je glavni kadrovik, kada je DB 2002. preimenovan u BIA, tada je udaljio i Stijovića iz službe. Bracanović i Savić bili su na funkciji do 23. januara 2003. U martu 2003. tokom „Sablje“ Bracanović je uhapšen. Jedini je pripadnik rukovodstva DB-a iz vremena Miloševića, osim šefa Markovića, koji je pravosnažno osuđen. Proveo je samo dve godine u zatvoru jer nije prijavio ubistvo Stambolića. Posle „Sablje“ dolazi do otklona prema rukovodiocima DB-a iz vremena Miloševića. To traje do 2012. Stijović kaže da su u DB dovodili partijski podobne kadrove na rukovodeća mesta. „Po onome što čujem, pre svega od njenih glasnogovornika u medijima, plašim se da se tu nije mnogo toga promenilo, a posebno ne nabolje. Ono što me najviše plaši je taj haos koji očigledno i danas postoji u tajnoj službi gde nema nikakvih pravila, ali ni odgovornosti za izvršioce nezakonitih dela“, napominje Stijović. Da sadašnje vlasti koriste BIA protiv „unutrašnjeg neprijatelja“, kao u vreme komunizma i Miloševića, otkrio je oktobra 2018. Marko Parezanović, koji je avgusta te godine unapređen na mesto načelnika za bezbednost - jedno od najvažnijih načelstva. On je rekao: „Najintenzivniju pretnju Srbiji predstavlja prikriveno delovanje spoljnog faktora, koji najčešće koristi mehanizme svojih specijalnih službi. Na taj način vrše se određene zloupotrebe i stavljaju se u funkciju pojedinci, naglašavam pojedinci, iz redova opozicionih političkih partija, pojedini delovi medija. Takođe, nije retka pojava da se pojedini delovi NVO sektora stavljaju u neku destruktivnu i subverzivnu funkciju. Ono što je relativno nova pojava, ali nije nepoznanica, to je upravo uticaj ovih negativnih i destruktivnih struktura prema sindikatima“. Parezanović je ovo izgovorio na skupu jedne do tada nepoznate, navodno nevladine organizacije, kome su prisustvovali najvažniji predstavnici vlasti, između ostalog i predsednik Aleksandar Vučić, koji mu se familijarno obraćao imenom. Da su neki iz BIA povezani sa mafijom otkrio je slučaj iz 2014, kada je fotografija iz evidencije MUP tužioca Saše Ivanića, koji je vodio postupke protiv Darka Šarića za trgovinu 5,7 tona kokaina i pranje novca, pojavila na jednom opskurnom sajtu, koji je podržavao optužene. Tadašnji poverenik za informacije Rodoljub Šabić je utvrdio da je neko iz BIA uzeo fotografiju tužioca. U BIA su tvrdili da istu karticu za pristup evidenciji MUP-a koristi više njihovih pripadnika pa ne znaju ko ju je zloupotrebio. Poverenik je podneo krivičnu prijavu protiv N. N. počinioca iz BIA, ali se po njoj do danas nije postupalo. Šest godina kasnije, juna 2020, ista fotografija tužioca je objavljena u glavnom dnevniku Pinka, iako je za zloupotrebu ličnih podataka zaprećena kazna i do tri godine zatvora. Pink je bio poprište afere kada je predsednik Aleksandar Vučić na toj televiziji pokazivao dokumente da je navodno prisluškivan, ali se na njima nije video pečat koji potvrđuje da je sa njih skinuta oznaka tajnosti. Jedna od priča je bila da je prisluškivan posredno kada su presretnuti njegovi razgovori sa sadašnjim zamenikom gradonačelnika Goranom Vesićem. Međutim, kako je NIN ranije otkrio, a Vučić prećutao, Vesić je prisluškivan pod šifrom Menadžer, kao rukovodilac Crvene zvezde u akciji „Master“ Odeljenja za suzbijanje finansijskog organizovanog kriminala Službe za borbu protiv organizovanog kriminala MUP-a. Vesić se „proslavio“ i objavljivanjem interne prepiske novinara N1 koju je samo služba mogla da presretne, kao i nedavnom najavom da će objaviti telefonski razgovor Dragana Đilasa i novinara Ivana Ivanovića. Dokaz o povezanosti BIA i tabloida pojavio se kada je KRIK tužio Informer koji je objavljivao podatke sa kim se sastaje njihov urednik Stevan Dojčinović i zatim na osnovu toga konstruisao lažne tekstove. U odgovoru na tužbu Informer je naveo da su podatke dobili iz BIA. Osuđeni su zbog objavljivanja laži, ali je sud odbio da proveri njihove navode da su podatke o kretanju Dojčinovića dobili iz BIA. O uticaju kadrova iz vremena Miloševića svedoči slučaj Branka Crnog, prvog zamenika Radomira Markovića i mozga tadašnjih akcija DB-a, koji je kasnije postao član glavnog odbora SNS-a. Na suđenju za ubistvo Ćuruvije svedočio je ne samo u korist svog kuma Milana Radonjića - tadašnjeg šefa Centra DB Beograda, optuženog kao organizatora ubistva, već u korist svih optuženih. Crni je tokom istrage održavao kontakte sa svedocima iz DB-a, od kojih su neki na suđenju počeli da pate od iznenadne i selektivne amnezije. One koji nisu dobili amneziju Crni je svedočeći optužio za navodne nepodopštine. Oslanjanje na stare kadrove potvrđuje i da je BIA 2018. reorganizovana na način za koji se zalagao Jovica Stanišić, počasni gost na poslednjim proslavama dana tajne službe. Formiran je ranije Situacioni centar zadužen i za praćenje medija i društvenih mreža u kome radi podmladak SNS-a. Simo Čulić, nekadašnji predsednik Saveta SNS-a za internet i društvene mreže, pod kojim su botovi, postao je rukovodilac BIA. Tajne službe danas teško mogu da istraže državnu korupciju. BIA, od koje je Tužilaštvo za organizovani kriminal tražilo da ispita poslovanje Krušika od ove državne fabrike, dobila je najmanje dve donacije 2018. NIN je otkrio i da je Đuro Jovanić, koji je od septembra 2018. direktor Vojnobezbednosne agencije (VBA), koja je isto dobila zadatak da ispita poslovanje valjevske fabrike, do maja 2019. bio i predsednik Upravnog odbora Srpske banke koja je dala dva kredita Krušiku. Jovanić je ekspresno napredovao sa mesta ađutanta Aleksandru Vučiću u vreme kada je bio ministar odbrane. Nije rasvetljeno ni kako je ministar odbrane Aleksandar Vulin došao do interne prepiske Dragana Šutanovca i urednika Nedeljnika Veljka Lalića. „Neki delovi tajne službe sebe vide kao ’gospodare’ države, pa su čak sebi dali pravo da odlučuju o životu ili smrti. Odlučuju o mnogim drugim pitanjima koja nisu u njenoj zakonskoj nadležnosti”, kaže Stijović. Kada se tajne službe koriste za očuvanje vlasti, što smo videli i devedesetih, one su mehanizam zločina, a ne bezbednosti građana.