Srbija ima potencijal za masovni otpor nedemokratskoj vlasti

Kada su, prošle godine, na devetnaestu godišnjicu 5. oktobra, mladi socijalisti pobednički doneli „ukradenu fotelju“ u zgradu Skupštine Srbije, učinilo se da je proces obesmišljavanja svega što je vezano za nekada glorifikovani dan stigao do samog kraja: priča o masovnoj borbi za demokratiju u zvaničnom javnom govoru potpuno je pretvorena u priču o „puču finansiranom spolja“, sve uz „pljačku“ i „paljenje državnih institucija“. Godinu dana kasnije, još jednom se pokazalo da kraja (kao ni dna) nema - dvadesetu godišnjicu nekadašnjeg „praznika demokratije“ dočekujemo u zemlji sa, suštinski, jednopartijskim sistemom, kojoj, kako nam je demonstrirano tokom poslednja tri meseca, Skupština i vlada nisu čak ni potrebne. Zato je Nebojša Vladisavljević, profesor Fakulteta političkih nauka i autor studije Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra pravi sagovornik za priču o tome šta nam se desilo tokom poslednje dve decenije. I da li su baš u pravu oni koji veruju da smo imali samo privremeni otklon od kontinuiteta autoritarizma, čemu teško da se možemo nadati ponovo. Ili neke nade, ipak, ima? Da li je činjenica da živimo u zemlji sa, suštinski, jednopartijskim parlamentom, obesmislila pitanje „šta je ostalo od Petog oktobra“? Parlament bez opozicije je samo vrh ledenog brega autoritarizma u poslednjih 4-5 godina. Sada imamo autoritarne izbore, sistematsko gaženje medijskih sloboda, masovne zloupotrebe vlasti u partijske svrhe i protiv opozicije, sveprisutnu glorifikaciju vođe, kao i ekstremnu korupciju, baš kao i devedesetih. Od početka epidemije virusa korona na delu je i povratak represije po modelu Miloševićevog režima. Nije reč samo o sistematskoj zloupotrebi protivepidemijskih mera radi promocije vlasti i protiv njenih kritičara, čak i po cenu povećanja broja zaraženih i preminulih, već i o gušenju legitimnih protesta građana silom, kao u Belorusiji. Upravo eskalacija represije aktuelizuje iskustvo otpora autoritarizmu od pre dve decenije. Peti oktobar nam sugeriše da su takvi lični režimi krti i nestabilni, uprkos zaglušujućim medijskim kampanjama koje ih predstavljaju monolitnim, stabilnim i uspešnim. Govori i da ovde postoji potencijal za masovni otpor nedemokratskoj vlasti. Petooktobarske demonstracije bile su samo vrhunac velikih talasa mobilizacije demokratskih snaga protiv autoritarizma u više navrata tokom devedesetih, koje su izuzetak među bivšim socijalističkim državama, a retkost i u globalnim razmerama. Masovni nedeljni protesti više desetina hiljada građana širom zemlje u prvoj polovini prošle godine svedoče da taj potencijal naše demokratske javnosti i dalje postoji. Ipak, ponovo se citira izjava Darka Glišića od pre dve godine da je demokratija „nametnuta spolja“ i opet se dovodi u pitanje potreba građana Srbije da žive u demokratskom uređenju... Peti oktobar ulazi u red retkih demokratskih revolucija – obaranja nedemokratske vlasti masovnom nenasilnom mobilizacijom građana radi demokratizacije. Revolucionarna promena vlasti je bila čvrsto omeđena saveznim i lokalnim izborima u septembru i republičkim izborima u decembru. Velika pobeda na septembarskim izborima je obezbedila demokratski legitimitet DOS-u i delegitimisala Miloševićev režim. Građani su zatim na masovnim protestima branili pobedu demokratske opozicije od izborne krađe, a represija vlasti je izazvala slom režima. Uprkos tome, DOS je mirno preuzeo vlast vodeći računa o ustavnom kontinuitetu i raspisao republičke izbore, praktično prve demokratske izbore posle Drugog svetskog rata. Istovremeno, radikalnim promenama spoljne i unutrašnje politike, uključujući i izlazak iz međunarodne izolacije, stvarani su dugoročni uslovi za demokratizaciju. Kako mladim ljudima, naviklim na negativne priče o „dosmanlijama“ i o „žutim lopovima“, objasniti da je posle Petog oktobra nastupio period uspona demokratije? Posle Petog oktobra politički život se odvijao na način primeren evropskim kontinentalnim demokratijama. Obimno empirijsko istraživanje izloženo u knjizi otkriva snažno političko takmičenje između vlasti i opozicije i unutar vladajućih koalicija, široko učešće civilnog društva u političkom životu i neprestano preispitivanje odgovornosti javnih funkcionera od strane javnosti. To je razdoblje oštrih sukoba oko preispitivanja prošlosti, kosovskog pitanja, evropskih integracija i prava novih manjina koji su skretali pažnju sa institucionalnog razvoja, polarizovali javnost, iscrpljivali resurse vlasti i tresli temelje nove demokratije. Ipak, politički sukobi su rešavani unutar političkih ustanova – na slobodnim i poštenim izborima, uz široke medijske slobode, u parlamentu, izvršnoj vlasti i van institucija nenasilnim putem – baš kao i u drugim evropskim demokratskim državama. Čini se da su očekivanja bila daleko veća - recimo, u oblasti tranzicione pravde. I danas u delu javnosti postoji žal zbog toga što „nije bilo 6. oktobra“. Da li je takav, radikalniji pristup promenama bio moguć i da li bi bio opravdan? Danas se pod „šestim oktobrom“ podrazumevaju različite stvari. Ako se misli na neku vrstu radikalne političke transformacije koju DOS nije ostvario neposredno posle preuzimanja vlasti, uporedno iskustvo nam govori da radikalne promene koje ne počivaju na podršci većine građana i procedurama najčešće podstiču sistematsko kršenje ljudskih prava i nove oblike autoritarizma. Umesto toga DOS je raspisao prve demokratske izbore i obezbedio široku podršku građana za demokratizaciju i modernizaciju zemlje. Kada je reč o tranzicionoj pravdi, radikalniji pristup preispitivanju nasleđa ekstremne represije starog režima protiv opozicije je već na početku marginalizovan. Pod snažnim međunarodnim pritiskom izručenje Miloševića Haškom sudu i pitanje ratnih zločina tokom jugoslovenskih sukoba postali su prioriteti vlasti. Ipak, taj pritisak je izazvao velike sukobe u DOS-u i dugoročno otežao suočavanje javnosti i sa političkim ubistvima i ratnim zločinima. Šta su bili ključni izazovi s kojima su se nosile stranke DOS-a i gde se cela priča o strankama koje sarađuju zbog opšteg interesa slomila? Posle sloma starog režima DOS se suočio sa haotičnom situacijom međunarodne izolacije, ekonomskog i socijalnog kolapsa i temeljno urušenih političkih ustanova. Radikalna promena spoljne i unutrašnje politike je obezbedila približavanje EU, ekonomske i socijalne reforme, preuređenje zajedničke države sa Crnom Gorom, inkluzivnu politiku prema nacionalnim manjinama i dosledno opredeljenje za diplomatsko i kompromisno rešenje kosovskog pitanja. Uprkos ideološkim i drugim razlikama i povremenim sukobima, DS i DSS su kvalitetno sarađivali, u formalnim koalicijama i van njih. Sve do 2008. politička scena je bila podeljena na demokratski blok i stranke starog režima. Tada je radikalnom promenom stava prema EU povodom proglašenja nezavisnosti pokrajine DSS sebe politički marginalizovao, a DS je računao da će lakše dominirati političkom scenom u koaliciji sa SPS-om. Oštri sukobi između DS-a i DSS-a tada su gotovo izbrisali ključnu podelu na političkoj sceni i tako dugoročno oslabili demokratske snage. Kažete da pad demokratije ne treba poistovećivati sa dolaskom SNS na vlast. Kada počinje urušavanje demokratskih ustanova? Postepeno se ograničava dostignuti nivo demokratije već posle prve decenije promena. Podelom demokratskog bloka i uspostavljanjem političke dominacije DS-a nestaje uzajamna kontrola demokratskih stranaka. DS postaje stranka vlasti prevashodno zainteresovana za kontrolu i distribuciju javnih resursa pa klijentelizam i korupcija eskaliraju. Postepeno se ograničavaju i medijske slobode uspostavljanjem kontrole oglašavanja putem reklamnih agencija bliskih vlastima. Danas je rasprostranjeno uverenje da je DS „pao zbog korupcije“. Da li je to dovoljno objašnjenje? Podrška građana DS-u nije pala samo zbog klijentelizma i korupcije već i zato što su te pojave eskalirale u vreme neuspešnog odgovora vlasti na ekonomsku krizu kada je životni standard značajno opao, a desetine hiljada građana izgubili posao. Paralelno je DS izgubio podršku dela demokratske javnosti zbog transformacije iz demokratske u stranku vlasti. Širi kontekst je da je uspešno razrešavanje identitetskih i drugih političkih sukoba iz prethodnih decenija od strane demokratskog bloka, u meri u kojoj je to tada bilo moguće, vratilo na dnevni red distributivna pitanja – i to usred ekonomske i socijalne krize – što je odgovaralo opoziciji. Jedna od čestih tvrdnji je da su naprednjaci „preuzeli i usavršili način vladanja DS“. Da li je zaista razlika samo u intenzitetu primene istih sredstava? Ogromna je razlika između pojedinih nedemokratskih praksi u miljeu nestabilne mlade demokratije tokom vladavine demokratskih stranaka i sistematskog urušavanja demokratskih ustanova i povratka autoritarizmu pod kapom prerušenih radikala. Do 2012. izvršna vlast je povremeno ometala rad Skupštine, pravosuđa i kontrolnih organa i tela; posle smene vlasti na delu je temeljno urušavanje tih ustanova. Klijentelizam i korupcija su eskalirali u masovne zloupotrebe javnih resursa u partijske svrhe i protiv kritičara vlasti, sada i zloupotrebom organa bezbednosti. Pojedini uticaji vlasti na medije eskalirali su u sistematsko gušenje medijskih sloboda; danas su javni servis i drugi mediji sa nacionalnom frekvencijom bilteni režima. Autoritarizam je kompletiran sistematskim suzbijanjem opozicije i urušavanjem izbora. Čime objašnjavate činjenicu da su ključni akteri devedesetih ponovo postali prihvatljivi građanima, dok se ključnim akterima dvehiljaditih učinak vladavine ne prašta ni posle osam godina? Do promene vlasti 2012. nije došlo zbog velike popularnosti Nikolića i SNS-a već usled pada podrške Tadiću i DS-u. Zatim je kolaps demokratskih stranaka otvorio vrata za potpunu dominaciju SNS-a. A podrška građana ličnom režimu sada počiva na gotovo potpunoj kontroli medija i na sistematskoj instrumentalizaciji javnih ustanova i resursa protiv svih kritičara vlasti. S druge strane, kredibilitet sadašnjeg vođstva demokratske opozicije je ozbiljno načet ne samo neuspesima na vlasti već i neuspešnim delovanjem u opoziciji. Da su uspeli da očuvaju organizacionu infrastrukturu demokratskih stranaka, ili da je ponovo izgrade strpljivim terenskim radom širom zemlje, delimično bi neutralisali pritiske nedemokratske vlasti i ohrabrili građane da podrže opoziciju. Danas je kasno za obnovu kredibiliteta „stare garde“ i vreme je da ključne pozicije preuzmu oni kvalitetni pojedinci iz vrha ili drugog ešalona demokratskih stranaka koji su spremni da izađu iz „kruga dvojke“ i da temeljno obnove svoje organizacije. Kažete da je Miloševićev režim represivniji, a Vučićev manipulativniji. Da li je to razlog što je, za razliku od devedesetih, koje su cele obeležene protestima, počev od 9. marta 1991, vidljiv otpor današnjem režimu počeo tek 2015? Postepeno urušavanje demokratskih ustanova je ključno obeležje savremene globalne recesije demokratije nasuprot povratku autoritarizmu kroz pučeve i državne udare u prethodnim decenijama. Taj trend je „anestezirao“ demokratske snage, već dramatično oslabljene posle izbornog poraza odlaskom brojnih aktivista, funkcionera i finansijera, kao i unutrašnjim sukobima. Istovremeno, SNS je preuzimanjem vlasti i programa DS-a kooptirao mnoge funkcionere demokratskih stranaka i deo nevladinog sektora. SNS je tada pravio brojne kompromise i tek postepeno ograničavao medijske slobode i delovanje opozicije. Zato prve ozbiljnije proteste iz civilnog društva imamo tek u vreme konačnog sloma demokratije – oko kampanje vlasti protiv zaštitnika građana, najave izgradnje Beograda na vodi, autoritarnih izbora 2016. i rušenja u Savamali, kao i prebijanja funkcionera demokratske opozicije krajem 2018. Eskalacija represije od početka epidemije, paralelno sa zatvaranjem svih institucionalnih kanala za delovanje demokratske opozicije, verovatno će podstaći vaninstitucionalno delovanje različitih vrsta, uključujući i demonstracije. A jesmo li danas manje ili više udaljeni od „praga demokratije“ nego u leto 2000? Međunarodni kontekst za demokratizaciju je danas nepovoljniji. Miloševićev režim se nalazio pod velikim međunarodnim pritiskom, a demokratska opozicija je uživala spoljnu podršku. S druge strane svedoci smo znatno šireg samoorganizovanja građana nego pre dve decenije. Nije reč samo o protestima protiv autoritarizma već i otporu štetnim urbanističkim i infrastrukturnim projektima vlasti i njihovih poslovnih ortaka, organizovanju lokalnih pokreta i širokim cehovskim otporima sistematskom urušavanju zdravstvenog, obrazovnog i drugih sistema. Danas nedostaje čvrsta i trajna saradnja tih inicijativa jednih sa drugima i sa demokratskom opozicijom. Kičma otpora autoritarizmu mogu biti samo snažne, dobro organizovane demokratske stranke sa kredibilnim vođstvom. U autoritarnim uslovima nije moguće širenje podrške građana opoziciji i uspešno suprotstavljanje vlastima vaninstitucionalnim putem niti se mogu efektivno voditi izborne kampanje i kontrolisati izbori bez čvrste i razuđene stranačke organizacije. Međunarodni uticaj nikad nije bio jednoznačan - s jedne strane, postojao je veliki uticaj EU i SAD u izlasku zemlje iz izolacije i ekonomskoj stabilizaciji. Potom smo imali pritisak vezan za saradnju sa Haškim sudom i priznavanje secesije Kosova, što je uticalo na raspad petooktobarskog bloka. Danas se veruje da vlast ima podršku Zapada zbog očekivanja vezanih za Kosovo. Da li je međunarodni uticaj zaista presudan, ili je nešto i do nas? Oseka međunarodne promocije demokratije u poslednjoj deceniji se ispoljila kroz podršku zapadnih država nedemokratskim vlastima širom našeg regiona. Te vlasti prihvataju zatvaranje preostalih nerešenih pitanja između i unutar pojedinih država u skladu sa interesima uticajnih država članica EU, a ove se pretvaraju da autoritarne vlasti ispunjavaju uslove evrointegracija. Ipak, međunarodni uticaji se često precenjuju, kako u vreme i posle Petog oktobra tako i danas. Urušavanje demokratije i povratak autoritarizmu potiču pre svega iz domaćih izvora pa tu treba tražiti i rešenja za obnovu demokratije, naravno u skladu sa standardima evropskih demokratija. Mogu li očekivani razgovori vlasti i opozicije koji se najavljuju, verovatno uz posredstvo EU, zaista doneti neki demokratski iskorak? Šta bi bili razumni zahtevi opozicije? Demokratska opozicija ne može da odbije razgovore pod patronatom EU jer je približavanje ovom bloku dugoročna garancija demokratizacije. Ipak, ne treba odustati od standarda na kojima počiva demokratija u članicama EU – dakle od slobodnih i poštenih izbora i medijskih sloboda – samo zato što to kratkoročno odgovara nekim predstavnicima EU. Takav načelni stav ne bi obezbedio spoljnu podršku opoziciji u trenutku kada se očekuju koncesije vlasti oko kosovskog pitanja, ali bi ostavio otvorena vrata za saradnju u narednom razdoblju. U suprotnom, negativne posledice eksplicitne legitimacije autoritarnog režima od strane demokratske opozicije bile bi dugoročne.