Imam i ja sina

Imam ja sina, već je odrastao čovek, a odmalena je dosta uman. Većinu ovih stvari sa kojima se pravim pametan pred čitaocima od njega sam naučio, jer ja nisam ništa znao o životu ljudi koji nisu kao i svi ostali, a baš me je bilo i briga, bavio sam se samo onim što mene zanima i od čega ja imam neku korist ili štetu, nisam se petljao u tuđa posla, prava i obaveze, nisam se bavio smislom i svrhom našeg postojanja na ovoj planeti. Jer odrastao sam u društvu i u vreme u kome se mi, građani, nismo bavili velikim pitanjima i principima, nismo preispitivali društvene norme, a umesto filozofije sam učio marksizam. Taj moj sin je meni svojim sasvim svežim pogledom na svet otvorio oči. Od njega sam naučio da je država servis koji obavlja naša opšta posla i da nema potrebe da je volimo, niti da nalazimo opravdanja za nju, posebno ne ako nas šikanira, jer smo mi njima gazde i treba da smo kritički prema njima i da im se suprotstavimo kad nas ugrožavaju. Od njega sam naučio da ne postoje prava žena, prava dece, gej prava, već da postoje samo jedna prava, ljudska prava. Da svaki čovek ima pravo na život, zatim pravo na slobodu i na kraju pravo na potragu za srećom. Ta tri prava su neotuđiva, a sva ostala, na zdravstvo, školovanje, socijalnu pomoć i šta ja znam kakva još sve postoje, zavise od stepena razvijenosti društva. Međutim pravo na život, na slobodu i na potragu za srećom, to ima svako jednako. On mi je objasnio da pravo na stupanje u istopolne zajednice nije političko već pravno pitanje, jer ne možeš ti čoveku da zabraniš da tražeći svoju sreću stupi u zajednicu s nekim i da uživa sva prava koja iz toga proističu samo zato što je ta zajednica sa osobom istog pola. Taj moj sin se školovao za to i sad može sve jako lepo, naučno da obrazloži, ali najbolje se sećam kako me je začudio kad je rekao: „Ko smo mi da zabranimo nekom od nas da bude jednako srećan kao i svi ostali jer se zaljubio u osobu istog pola?“ Tada je on imao nekih desetak godina, a tema istopolne zajednice bila je aktuelna u Portugalu. U međuvremenu, mudri Portugalci su to rešili mirno i dostojanstveno. Sada svaki punoletni građanin/ka može da stupi sa drugim punoletnim građaninom/kom u brak, čak i da usvoje dete, ukoliko ispunjavaju sve uslove koje ispunjavaju drugi parovi koji su se prijavili za usvajanje. Hoću da kažem da je zakonska neuređenost istopolne zajednice jedno ružno obeležje naše zemlje, a tim pre što na čelu izvršne vlasti sedi žena koja je udata za drugu ženu, zvanično venčana negde u uređenom svetu, što su učinile u ispravnoj nameri da jedna drugoj budu porodica i oslonac do kraja života, da se međusobno izdržavaju i paze dok ih smrt ne razdvoji, ili makar dok traje brak. Dakle, svestan je srpski režim tog problema, ako premijerka i njena supruga nisu kao Dačić i zato me je strah da one nisu dobri ljudi, jer ih je baš briga za ostale mučenike koji se pate u njihovoj situaciji. Nije lepo da problematiku bliže primi k srcu jedno evropsko dete od deset godina koje nije gej, nego odrasla žena koja vodi jednu državu a gej je i u gej brak je stupila. To što rade naša premijerka i njena supruga je ružno i sebično. Nečovečno je, ne možeš, ako si vlast, samo sebi da rešavaš probleme. A grehota je i prema onom njihovom detetu, kome samo sreću želim, jer ako ode iz Srbije, a svi su izgledi da će morati ako mu najure majku kao mangupa, strah me je da će ga biti mnogo sramota. A to deca teško praštaju.