Akademski obraz Irineja Bulovića

Kada se osamdesetih godina prošlog veka jeromonah Irinej Bulović vratio iz Grčke, u kojoj je proveo deset godina, izabran je za docenta na katedri za Novi zavet na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Ubrzo je postavljen i za upravnika zgrade u kojoj je tada bio smešten Bogoslovski fakultet. Prva upravnička odluka jeromonaha Irineja bila je proročka, i moglo bi se reći da će upravo ona obeležiti njegov odnos prema budućim „akademskim građanima“ sa Bogoslovskog fakulteta. Pošto je u zgradi fakulteta bio smešten i studentski dom, Bulović je naredio da se na prozore stave gvozdene rešetke, čime je sprečio studente da izlaze u grad ili se iz njega vraćaju posle policijskog časa koji je on uveo. NJegovi kritičari veruju da je Bulović tada, ali i kasnije, posezao za radikalnim rešenjima i pravilima da bi se skrajnula daleko važnija tema, a to su njegova (ne)stručnost i kvalifikacije. Irinej Bulović je postavljen za docenta na predmetu Novi zavet, iako za to mesto nije imao nikakvih kvalifikacija. Ni Bulovićeva doktorska teza, a pisao je o Sv. Marku Efeskom, koji nije bio tumač Novog zaveta, ne kvalifikuje ga za predavača na tom predmetu. Takvi angažmani su se u to vreme pravdali nedostatkom kadra, što nije bilo daleko od istine. Međutim, u takvim situacijama mladi naučnici bi se vremenom usmerili na novu oblast, i tako nadomešćivali ono što ranije nisu postizali. Irinej Bulović nije bio jedan od takvih. Pokazaće se vremenom da je Pravoslavni bogoslovski fakultet Buloviću služio kao paravan za snažniji upliv u sam vrh SPC i prostor za uticaj u kreiranju crkvene politike. Nakon što je izabran za episkopa, Irinej Bulović je sve obaveze na fakultetu prebacio na svog asistenta, koji je i do tada odrađivao 90 odsto njegovih obaveza na fakultetu, sa samo završenim osnovnim studijama teologije. Na osnovu čega je Irinej Bulović 1991. godine postao vanredni profesor na PBF, ni dan-danas nikom nije jasno, da bi nakon deset godina odlučio da dobije status redovnog profesora i najviše akademsko zvanje. Fakultet je u više navrata hteo da raspiše konkurs za izbor u zvanje redovnog profesora episkopa Irineja, međutim, takve zahteve je odbijao Sinod, u kojem je tada šumadijski vladika Sava bio zadužen za crkvenu prosvetu. Obrazloženje vladike Save bilo je principijelno, uslov za raspisivanje konkursa je da Irinej Bulović napiše rad iz oblasti koju predaje. Bulović je radije čekao čudo, koje se desilo iznenadnom smrću episkopa Save. Postao je redovni profesor bez kvalifikujućih radova, ali ni tada stvari nisu išle glatko. Tročlana komisija nije bila jedinstvena u oceni kandidata Bulovića. Dva člana, (Ignjatije Midić i Dragan Protić) napisali su vrlo bledunjavo ali pozitivno mišljenje o kandidatu, izbegavši da napišu ono što im je primarni zadatak: izjašnjenje o naučnom radu kandidata. Umesto izjašnjenja o nečemu čega nije bilo, jer Irinej Bulović nije imao naučnih radova ni o Novom zavetu, komisija je dala preporuku ep. Irineju da se ubuduće posveti svom profesorskom poslu. Jedini biblista u komisiji, dakle njen jedini kompetentan član, profesor Milin, imao je drugačije mišljenje o kandidatu. „Na ovaj konkurs prijavio se jedan kandidat – ep. Irinej (Bulović) vanredni profesor našeg fakulteta. Dužnost komisije je da Veće upozna sa svim detaljima konkursa. Pravilo svih konkursa je da se neblagovremene i nepotpune prijave ne uzimaju u obzir ... Episkop dr Irinej se blagovremeno prijavio na konkurs, ali su radovi stigli znatno kasnije. Dekanat je smatrao da je kolegijalnost važnija od propisa ...“, zapisao je, između ostalog, profesor Milin. O priloženim radovima prof. Milin se izjasnio odmereno i precizno: „Što se tiče procene radova episkopa dr Irineja, potpisnik ovog izveštaja bi još jače istakao preporuku glavnog referenta episkopa dr Ignjatija da episkop dr Irinej preusmeri svoje velike sposobnosti na bavljenje Novim zavetom. Episkop dr Irinej je dostavio 36 opštih i popularnih radova, a samo 5 (pet) kraćih iz oblasti Novoga zaveta. S obzirom na to da je episkop dr Irinej izabran za vanrednog profesora 1991. godine, to nije dovoljno.“ U produžetku prof. Milin konstatuje da su za izbor u zvanje redovnog profesora neophodni knjiga i veći broj naučnih radova, onako kako se to traži i na drugim fakultetima. Milinovi izrazi „opšti i popularni radovi” u stvari je eufemizam za priložene radove koje je Irinej Bulović sakupio uglavnom iz crkvenih novina i koji nemaju nikakve veze sa naučnim časopisima. To isto važi i za „pet kraćih radova koji se odnose na Novi zavet”. Tako je profesor Milin naglas izrekao ono što se godinama šaputalo po PBF: Irinej Bulović nikada nije napisao nijedan naučni rad, a stekao je najviše naučno zvanje! Mada se ni naukom ni fakultetom nije mnogo bavio, bački episkop je nerado otišao s Fakulteta, koji mu je, sad je već izvesno, oduvek služio kao paravan za ambicioznije poduhvate od školskih. Da bi ostao na Fakultetu izgleda da nije bio gadljiv ni na kršenje zakona. Na pojedinim crkvenim portalima pojavili su se i dokazi o tome da je Irinej Bulović, na osnovu jednog falsifikovanog potpisa, produžio svoj angažman na Bogoslovskom fakultetu. Ove navode nikada nije demantovao. Poslednjih godina episkop bački pokušava da silom vrati izgubljeni uticaj na PBF, jer kontrolu nad ostalim crkvenim telima i jedinicama (osim Sabora) je praktično obezbedio, a sve zbog ambicije da na tronu nasledi svog imenjaka iz Niša. Najpre je, krijući se iza Sinoda, počeo sa progonom sa Fakulteta nekoliko nastavnika (episkop Maksim Vasiljević, docent Marko Vilotić), a onda i dekana episkopa Ignjatija Midića. Episkop Ignjatije je odbio da izvrši nezakonitu odluku Sinoda, i smeni dva predavača PBF, što ga je koštalo mesta dekana. Tako je legalna uprava proterana, a na njeno mesto, mimo procedura i zakona, postavljena nova, nelegalna, i što je gore, uprava za koju se vežu afere kojima se bavio i srpski policijsko-pravosudni aparat. Time je Bogoslovski fakultet, kao jedan od osnivača Univerziteta, došao u ozbiljnu situaciju da bude izopšten sa Univerziteta koji je osnivao. Irinej Bulović je, u međuvremenu, potpisom predsednice Vlade Srbije, imenovan za predstavnika države (kad već nije moglo Crkve) u Savet fakulteta, čime je u poslednjih trideset godina po ko zna koji put i zvanično imenovan za „insajdera“ vlasti u Crkvi. Bulović na takve angažmane nije bio gadljiv ni za vreme vladavine Slobodana Miloševića, sa čijom suprugom je održavao i prijateljske veze. Iste takve veze održavao je i sa vladama koje je vodila Demokratska stranka Borisa Tadića. Poslednji u nizu Bulovićevih „žrtava“ na PBF su docent Vukašin Milićević i profesor Rodoljub Kubat. Milićević se drznuo da javno dovede u pitanje održivost Bulovićeve teze da se niko u 2.000 godina dugoj hrišćanskoj istoriji nije zarazio pričešćem. Milićević će biti izveden pred Crkveni sud i već mu je zabranjeno činodejstvovanje. Kubat je tražio da se ispita slučaj njegovog (Bulovićevog) produženja angažmana na Fakultetu, kao i to što je zahtevao da Veće apeluje na nadležne da se sudski reši slučaj Vukašinovića i Šarića. Zbog toga mu Bulović priprema sinodsku odluku o povlačenju blagoslova. Gušenje i progon slobodne reči i slobodne misli, kršenje statuta Fakulteta i Univerziteta u Beogradu, kršenje zakona države Srbije, postali su svakodnevica Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Rešetke sa početka univerzitetske karijere Irineja Bulovića opet su na PBF. Tamo utamničene drži sve koji bi mogli dovesti u pitanje njegov autoritet, koji nije gradio ni dobrim, ni naučnim delima.