GIM pokušava da sakrije dug od 10 miliona dolara

Da ima neka tajna veza između državnih fabrika naoružanja i vojne opreme i pojedinih privatnih trgovaca postalo je definitivno jasno kada je Državna revizorska institucija, nakon analize finansijskog izveštaja Krušika za 2018, posumnjala da je fabriku iz Valjeva privatna firma GIM Gorana Todorovića samo tokom 2018. oštetila za 10.147.987,5 dolara. Početkom ove godine DRI je utvrdio da je Krušik u 2018. firmi koju je zastupao u međuvremenu preminuli otac srpskog ministra policije, za isporučene mine izdao fakturu na 1,57 milijardi dinara, a da je GIM iste mine prodao stranim kupcima za 2,62 milijarde dinara. „GIM je fakturisao za 1.049.193.000 dinara veću vrednost proizvoda inostranim kupcima, nego što je Krušik, iste te proizvode, u 2018. fakturisao GIM-u“, navodi se u januarskom izveštaju i precizira da je tu razliku u ceni GIM, po važećim propisima, trebalo da uplati Krušiku. Umesto da objasne zašto je GIM tih 10 miliona dolara, kršeći zakone, zadržao za sebe, firma Gorana Todorovića i uprava Krušika su naknadno, u nastojanju da otklone uočene nepravilnosti, odgovorima na primedbe DRI samo dali povoda za nove sumnje da malo ko vodi računa o interesima državne fabrike, u kojoj je zbog besparice u avgustu oko 30 radnika ostalo bez posla. Sudeći po onome što piše u „Poslerevizionom izveštaju o merama ispravljanja Holding korporacije Krušik po reviziji finansijskih izveštaja za 2018. godinu“, koji je DRI objavio na svom sajtu šest meseci posle prvog izveštaja, može se zaključiti da je GIM nastavio po starom, jer su samo po osnovu izvoza realizovanog od početka prošle do 7. februara ove godine, neizmirene obaveze te firme dostigle 10,2 miliona dolara. Otuda nije ni čudno što u „Poslerevizionom izveštaju“ DRI konstatuje da mere, koje su preduzete da bi se otklonile ranije uočene nepravilnosti, „nisu u potpunosti završene“ u skladu sa zakonima o računovodstvu i o obligacionim odnosima i da iz izjava, priloženih uz obračun izvoznih poslova, proizlazi da GIM, po obračunima izvoza za 2019. i do februara 2020. ima neizmirene obaveze od 10.243.911,43 dolara. DRI precizira da se ta suma „odnosi na obaveze po priloženim računima inokonsultanta za posredničku proviziju, i zbog toga nismo u mogućnosti da potvrdimo da su preduzete mere u potpunosti zadovoljavajuće“. Suština je u tome da je GIM tek 21. februara ove godine, nakon prvog izveštaja DRI, dostavio izjavu u kojoj navodi da neimenovanom posredniku i organizatoru prevoza za izvoz realizovan u 2019. duguje 6.475.500 dolara, a za izvoz ostvaren u prvih 50 dana ove godine još 3.768.411,43 dolara i da će, ako do 31. decembra ne dostavi dokaze o plaćanju tih obaveza, svih 10,2 miliona dolara uplatiti Krušiku. Sve ono o čemu se dugo spekulisalo i o čemu je prvi javno progovorio uzbunjivač iz Krušika Aleksandar Obradović, postalo je kristalno jasno kada je u januaru konačno i jedan državni organ - DRI ustanovio da je GIM krajnjim kupcima iz inostranstva mine iz Krušika prodavao po značajno višim cenama, a da je razliku zadržavao za sebe, umesto da je uplati valjevskoj fabrici. Tako je samo u 2018. GIM za sebe zadržao 10,1 milion dolara, a godinu dana ranije još 6,3 miliona dolara, jer je 2017. sa Krušikom ugovorio nabavku mina za 9,1 milion dolara, a stranom kupcu ih je naplatio 15,4 miliona, o čemu je NIN već pisao u februaru. Kao i sada, za 2019. i 2020, i tu razliku od 16,4 miliona dolara GIM je pokušao da opravda troškovima avio-prevoza (7,7 miliona) i provizijom navodnom posredniku (8,6 miliona), s tim što GIM, kako je utvrdio DRI, nije Krušiku dostavio „fakture za usluge avio-prevoza“, a uz to ugovorima o komisionoj proviziji između Krušika i GIM-a „nije predviđena mogućnost da GIM zaključuje ugovore sa posrednicima u inostranstvu i da se naknade po tim ugovorima nadoknađuju iz postignute kupoprodajne cene“. Drugim rečima, čak i da je GIM za izvoz angažovao još nekog posrednika, morao je sam da ga isplati, a ovako je za tu navodnu proviziju od čak 8,6 miliona dolara oštećen Krušik. Ako se ima u vidu da su uobičajene komisione provizije do pet odsto od vrednosti ugovorenog posla, nameće se logično pitanje kako direktoru Vladanu Lukiću i članovima Nadzornog odbora Krušika, u kome sede i predstavnici Vlade Srbije, među kojima je jedan ekonomiju doktorirao na Megatrendu, a načelnik je i Odeljenja za finansije Generalštaba Vojske Srbije, nije bilo sumnjivo da je valjevska fabrika 2017. i 2018. sa GIM-om ugovorila isporuku mina za 24,8 miliona dolara i da je za taj posao nepoznatom posredniku iz inostranstva GIM isplatio proviziju od čak 8,6 miliona dolara? Niko nije umeo da izračuna da bi, ako je i bilo tako kao što u GIM-u tvrde, provizija u tom slučaju bila čak 34,7 odsto, sedam puta veća od uobičajene? Kako je moguće da to nikome od nadležnih državnih organa, osim državnom revizoru Dušku Pejoviću, nije bilo sumnjivo? Zašto su GIM-u i Mladen Petković i Vladan Lukić, bivši i aktuelni direktor Krušika, verovali na časnu reč, bez ijednog dokaza i da li bi, da nije bilo DRI, iko ikada otkrio da je GIM naknadno menjao ugovorene uslove sa Krušikom bez pismene saglasnosti druge strane? Konačno, da li bi i ovu aferu prekrili snegovi, ruzmarin i šaš da DRI nije rešio da pročešlja poslovanje Krušika? I kako sa ove vremenske distance zvuči izjava ministra policije Nebojše Stefanovića od 13. novembra 2019. da GIM i druge privatne firme, koje posluju sa Krušikom, „od prodaje imaju pet odsto, dok ostalih 95 odsto od postignute cene pripada Krušiku“? I kako se u tu računicu ministra Stefanovića uklapa otkriće DRI da je GIM mine iz Krušika strancima prodao za 41,2 miliona dolara, a da je valjevskoj fabrici uplaćeno 24,8 miliona dolara, dakle tek 60 umesto 95 odsto od ukupne sume? Od direktora Lukića očekivalo se da naknadno državnom revizoru dostavi valjano objašnjenje zašto je GIM-u priznao trošak od čak 8,6 miliona dolara navodne provizije za stranog posrednika, kojeg ta privatna firma inače, po ugovoru sa Krušikom, nije ni smela da angažuje, a od vlasnika GIM-a validne pisane dokaze da je avio-prevoz zaista platio 7,7 miliona dolara. Umesto toga, stigao je novi obračun, iz koga proizlazi da GIM posrednicima i prevoznicima za izvoz ostvaren od početka prošle do 7. februara ove godine duguje još 10,2 miliona dolara, pa bi valjevska fabrika mogla da bude zakinuta dva puta po 10 miliona dolara. Određene nepravilnosti DRI je tokom prve revizije otkrio i u ugovorima Krušika sa još dva velika komisionara, firmom Krupnik Milana Simovića i državnim Jugoimportom SDPR, koji su 2018. od Krušika pazarili mine za 29 i 15 miliona dolara. Sve doskora Krušik je, naime, prihode od izvoza iskazivao tako što je broj isporučenih mina množio sa cenama ugovorenim sa komisionarima, a ne na osnovu stvarnih podataka i prateće dokumentacije, koju su te firme bile obavezne da dostave, da bi i na taj način dokazale da tu robu nisu prodavale po cenama većim od onih koje su plaćale proizvođaču. Nakon takozvanog odazivnog izveštaja Krušika, DRI je iz priložene dokumentacije ustanovio da su cene, koje su Krupniku i Jugoimportu SDPR plaćali strani kupci bile identične cenama koje su ugovorene sa Krušikom. Jedini izuzetak je - GIM. S tim u vezi interesantno je i kako su vlasnik GIM-a i direktor Krušika „ispeglali“ međusobna dugovanja i potraživanja za 2019. i početak 2020. Oni su 18. februara zaključili ugovor po kome je GIM 9. marta uplatio Krušiku 27.604, 96 dolara u dinarima, a do te cifre se došlo tako što je GIM u 2019. za mine Krušiku navodno platio 200.839 dolara više nego što je za njih dobio od stranih kupaca, dok je za robu isporučenu početkom 2020. dobio 228.498,81 dolara više nego što je platio Krušiku. Očito je da uprava Krušika ima mnogo više razumevanja za privilegovane privatne trgovce oružjem nego za onoga koji je pokušao da zaštiti interese fabrike. Aleksandar Obradović je i dalje suspendovan s posla, iako ni godinu dana posle njegovog hapšenja i puštanja da se brani sa slobode nije podignuta nikakva optužnica. A verovatno i neće, jer bi za vlast bilo očito najbolje da se cela afera Krušik zaboravi.