Odlazak čoveka koji je voleo filmove

Čuli smo se sredinom avgusta, kada sam ga pozvala da proverim neki podatak o seriji Kako se kalio čelik i ostalo, koju je on režirao na izričitu molbu autora Muharema Pervića. Sećam se koliko je Muharemu bilo stalo da to radi Goran Paskaljević. Serija je iz sedamdesetih, i to je bio povod za naše generacijsko prisećanje vremena u kome smo osvajali život. Znala sam da je bolestan, da je veoma loše, znala sam da ne želi da govori o tome. Samo nisam znala da će ga ta skotina, posle operacije na plućima, tako brzo samleti. Trudio se da se pridržava maksime svog dragog prijatelja Dena Tane – Život je jedna velika šala sa tužnim završetkom. Šalio se dok je mogao i pravio planove za budućnost. Rođen je u Beogradu, a posle tri četiri godine, kada su se roditelji razveli, preselio se u Niš kod majčinih roditelja. Posle je dolazio u Beograd da bi bio sa ocem Vladimirom, urednikom Duge, i sa majkom Oliverom, profesorkom, koja se udala za Filipa Aćimovića, čoveka koji je govorio sedam jezika, putovao po svetu i nalazio kopije kojima je obogaćivao Jugoslovensku kinoteku: „Moji dolasci iz Niša u Beograd bili su vezani za dva ćoška – na jednom se, u Vlajkovićevoj ulici, nalazila štamparija Glasa u kojoj se štampala Duga, a na drugom uglu, u Kosovskoj ulici, bila je Kinoteka. Tako ja i danas osećam u nozdrvama miris štamparije i one fine prašine u Kinoteci. Kad sam imao 16 godina, došao sam u Beograd i živeo sa majkom u pasažu u Knez Mihailovoj ulici. Tada sam počeo da radim u Kinoteci, da cepam karte na ulazu. U to vreme je prikazivan ciklus italijanskog neorealističkog filma i ti filmovi su me trajno obeležili. Tada sam i poželeo da se bavim ovim poslom.“ Bio je najbolji na teorijskom delu prijemnog ispita u Pragu na čuvenoj FAMU, ali ga nisu primili jer nije imao filmove kojima bi se preporučio. A Rajko Grlić i Lordan Zafranović su ih imali napretek. I kada su sagledali njihove kvalitete odlučili su da Rajko i Lordan odmah upišu drugu godinu, a na dva upražnjena mesta primili su nekog Šveđanina i Gorana. Tako je počela ljubav koja je proizvela 30 dokumentarnih i 18 dugometražnih igranih filmova koji su učestvovali i nagrađivani na najvećim filmskim festivalima u svetu, kao što su Kan, Venecija, Berlin, San Sebastijan, Toronto... Za film Bure baruta, dobio je nagradu Evropske akademije (evropski Oskar) za najbolji film 1998. godine po izboru međunarodnih filmskih kritičara FIPRESCI, a 2001. godine Film Guide International, najznačajniji američki filmski almanah, svrstao je Paskaljevića među pet najboljih reditelja. U januaru 2008. održana je retrospektiva njegovih filmova u Muzeju savremene umetnosti u NJujorku – publika je videla 13 igranih i dva kratkometražna filma. Posle toga, u trajnom programu MoMa ostala su tri Paskaljevićeva ostvarenja. Ministar kulture Francuske odlikovao ga je ordenom umetnosti i književnosti u rangu oficira, zapovednika vitezovima. Dobitnik je ordena Sergej Bondarčuk u Rusiji, kao i prestižne nagrade za doprinos svetskoj filmskoj umetnosti Federiko Felini u Italiji. Nije propuštao da kaže kako je za tri filma imao koproducente Madlenu i Filipa Ceptera – Kad svane dan, sa kojim je 2012. bio kandidat za Oskara, Zemlja bogova i Uprkos magli. Sa njima je bio ne samo poslovni partner već i prijatelj. Vezivala ih je i ogromna ljubav prema životinjama, naročito briga za one napuštene. Agilni direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić upoznao je Gorana kao mlad novinar osamdesetih godina prošlog veka. Od tada, pa sve do kraja, intenzivno su sarađivali i često se družili: „DŽentlmen, uvek spreman da dečačkom šalom unese optimizam kada je to bilo potrebno, a često je bilo potrebno. Takva su bila vremena. Varljiva vremena, vremena čuda, koja ovde nikada nisu trajala tri dana, a nažalost ni deset puta toliko. Bez obzira na to, Gorana ću se sećati kao srećnog čoveka. U sećanju će mi uvek ostati slike nasmejanog Paskala. Vidim ga kao juče da je bilo, odmah nakon premijere filma Vreme čuda, kako prima čestitke nakon dobro urađenog posla. Tada smo se i upoznali. Posle petooktobarskih promena zajedno smo radili Fest. Od svih situacija, a bilo ih je mnogo, nikada neću zaboraviti naše zadovoljstvo kada nam je Den Tana javio da je našu zamisao uspeo da sprovede u delo. Srećnog ću ga se sećati i od pre nekoliko godina kada smo u mom stanu do kasno u noć uživali u živom nastupu jedne odlične dubrovačke klape. Nikada neću zaboraviti Goranov osmeh i zadovoljstvo nakon što je pogledao restaurirano Varljivo leto ’68... Oživljavao je priče koje su ga se ticale i često junacima, nekada i onim epizodnim likovima, dodavao karakteristike koje su ga se samog ticale. Mislim da je Goran verovao da film može da promeni svet čak i onda kada je znao da stvari stoje drukčije. Entuzijasta i kamuflirani optimista, racionalan, a opet sklon idealizaciji svega što voli i poštuje. Goran Paskaljević.“ Kada je 1976. snimio svoj prvi igrani film Čuvar plaže u zimskom periodu, Goran je imao 29 godina, a glumac koga je izabrao, Irfan Mensur, 24 godine. Potom je sledeće godine Mensur igrao i u drugom Paskaljevićevom filmu Pas koji je voleo vozove. I danas, Irfan Mensur zahvaljuje bogu što je dopao Paskaljeviću koji ga je, na neki način, proizveo u glumca koji je upotrebljiv: „Kada govorim o svojoj filmskoj zaostavštini i karijeri koja još traje, na prva dva mesta stavim ta dva filma koja su zaista osobena, dodam još nekoliko, a sve ostalo su filmovi za radnu knjižicu. Prema Goranu sam uvek gajio izuzetno poštovanje, jer mi je dao šansu da malo veći broj ljudi od jedne mesne zajednice sazna da postoji jedan glumac koji će možda nešto napraviti. I na tome mu hvala. Kao i na drugarskom poverenju koje smo izgradili tokom zajedničkog rada. A ono što je najlepše, Goran je iza sebe ostavio jednog Paskaljevića, sina Vladimira koji se bavi istom umetnošću kao i otac, pa „sve mislim da će i Vladimir naći svoje mesto u filmu. Voleo bih da se on vrati iz Kanade i da se jednog dana publika ovde upozna i sa njegovom rediteljskom filmskom estetikom“. I Svetlana Bojković je svoju filmsku karijeru obeležila filmom Pas koji je voleo vozove. Za ulogu Mike u tom filmu je 1978. godine dobila Zlatnu arenu u Puli. Danas za NIN kaže: „Imam bolan osećaj, kao da nam je nekako otet, nekako naglo iščupan iz života Goran Paskaljević – umetnik koji je imao još mnogo toga da nam podari kroz svoje filmove. Znam da je imao još mnogo tema kojima je želeo da se posveti u svome stvaralaštvu, ali život je, na kraju, ispao kratak... Kratak, iako nam je Goran ostavio svoje bogato delo puno topline, lirike, empatije i nežnog humora. Iako je u svom veku doživeo velika priznanja i retrospektive svojih filmova širom sveta, život je ispao kratak. Goran Paskaljević je proslavio našu kinematografiju, samim tim i našu kulturu široko van granica naše zemlje. Mogao bi biti zadovoljan, ali taj momak, naizgled jednostavan i vrlo racionalan, nosio je u sebi svoju tajnu ranjivog, izuzetno senzibilnog bića, koje ga je i povelo u umetnost. Tu žeđ je teško napojiti. Zato je život ispao kratak.“ Taj život je Paskaljević utrošio da bi ostavio neke od najboljih jugoslovenskih filmova, pored ova dva koje pominju njegovi glumci: Zemaljski dani teku, Poseban tretman, Suton, Varljivo leto ‘68. Anđeo čuvar, Vreme čuda, Tango argentino, Tuđa Amerika, Bure baruta, Kad svane dan… Nekima je ovde teško padao njegov uspeh, neke kolege su se pitale kako je uspevao da smuva velike inostrane festivale i dobije tolike nagrade? U jednom od intervjua mi je na to pitanje odgovorio: „Uspevam tako što ne muvam. Nažalost, u Srbiji preovlađuje mišljenje da se sve mora i može muvanjem.“ Reditelju Nebojši Bradiću se činilo da oduvek poznaje Gorana jer je gledao njegove filmove, voleo ih i često im se vraćao. Poznanstvo se produbljivalo kroz profesionalno preplitanje njihovih umetnosti, filmske i pozorišne, kroz zajedničke posete Festu, Bitefu, Kinoteci, Madlenijanumu, Pozorištu na Terazijama, koje su pratili dugi, zanimljivi, često kritički razgovori, sve do zatvaranja omiljenih kafana: „Imao sam i tu čast da u Londonu 2010. otvorim Goranovu retrospektivu u Britanskom filmskom institutu, kao i da evropskim parlamentarcima u Briselu predstavimo njegov Medeni mesec. A onda nas je život zbližio neočekivano i duboko lično. Goran je mojoj Zagi i meni pružio ruku i utehu, kada je bila najpotrebnija. Tek tada sam ga zapravo upoznao, i do kraja razumeo odakle dolazi toplina, plemenitost, duboka empatija i tako dobro u kadru uhvaćena patnja u njegovim filmovima. Goran - Beograđanin, Nišlija, Parižanin, kosmopolita - živeo je jedan evropski život punim plućima i velikim srcem….Srpska kinematografija je mnogo izgubila, moja porodica i ja mnogo više - Prijatelja.“ Zdravka Šotru je iznenadila i potresla vest o smrti kolege i prijatelja Gorana Paskaljevića. Kaže za NIN da je voleo njegove filmove: „Divio sam se njegovoj stvaralačkoj energiji i posebnoj vrsti upornosti, sa kojom se borio ne samo da filmsko delo ostvari, nego da ono ugleda svetlost dana i van naših granica. Neka počiva u miru naš Paskaljoni!“ Iz dva braka, ostavio je sinove Vladimira i Petra. Najduže je bio u trećem braku sa Kristin pored koje je napustio svet. Poslednja želja Gorana Paskaljevića je da bude kremiran u Parizu, a urna sa pepelom položena u grobnicu pored majke Olivere. Za života je govorio da je kao dete odrastao sa majčinim roditeljima u Nišu, i da je ostao željan majke.