Trojanski konj u opsadi Univerziteta

Slučaj povlačenja blagoslova Rodoljubu Kubatu, profesoru Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, za poučavanje studenata, otvorio je stare rane i pokrenuo novo pitanje– želi li uopšte uprava ove ustanove da PBF ostane u okviru Beogradskog univerziteta, pod univerzitetskim, a ne pod svojim uslovima. Oni se razlikuju u šest članova Statuta o kojima raspravlja radna grupa BU, ne bi li definisala neslaganja, ustanovljena analizom Statutarne komisije još u decembru prošle godine. „Ako ovo ne urodi usaglašavanjem PBF sa ostalim fakultetima, bar će problem biti apostrofiran, nakon čega će PBF morati da se odluči kojim će putem da krene dalje“, kaže za NIN rektorka Ivanka Popović. Ovu je tezu dekan Zoran Ranković obrnuo natraške, optužujući „nedobronamerne kritičare“ za pokušaj odvajanja Fakulteta od Crkve, a kako to „nije moguće“, za nameru da se „Univerzitet odvoji od PBF“. Ujedinjene nastupe akademske zajednice i „anticrkvenih medija“, skovane u peticiju za zaštitu Kubata, između ostalog, Ranković je uporedio sa „znamenitijom situacijom“, kada su „zla misao i lični interesi“, osudili, pa razapeli Hrista. Umesto Isusa, sad je na tapetu zlonamernika - PBF, kome preti sekularizacija, prema navodima dekana. Golgotu sličnu PBF prošao je i profesor Vladimir Vukašinović, po medijima optuživan za silovanje studentkinja, istakao je Ranković, dodavši da se Kubatu sudi „prema svim pravnim aktima što regulišu rad PBF“. A prećutavši da „optuženik“ nije ni dobio priliku za odbranu. Čime se to Kubat zamerio crkvenim vlastima? Čini se - slobodom mišljenja, zagarantovanom i crkvenom dogmom. U stvari, scenario po kom je došlo do otvorenog neslaganja Sinoda sa Kubatovim misaonim delovanjem, sličan je onom po kom su crkvene „akreditacije“ izgubili vladika Maksim Vasiljević, profesor, i docent Marko Vilotić. U Kubatovom primeru pozadina je, doduše, jasnija, jer je uprava Fakulteta „zamolila“ Sinod da pomogne u rešavanju međuljudskih odnosa u kolektivu, na šta je crkvena vlada odreagovala „karakteristično“, odlukom da se Kubatu povuče saglasnost za rad na PBF, kako kažu neki od profesora. „Budući da čitavu operaciju vodi episkop Bulović, pretpostavljam da je jedan od važnih razloga zbog čega sam meta napada, to što sam zahtevao od Naučno-nastavnog veća PBF da se obrazuje komisija koja bi ispitala slučaj nezakonitog dvogodišnjeg produženja Bulovićevog angažmana na fakultetu“, naslućuje Kubat. Sinod uostalom i nema osnov da se meša u poslovnu politiku Fakulteta, osim po jednoj stavci člana 95 Statuta PBF, po kom je „kod izbora nastavnika, a nakon odluke Izbornog veća fakulteta potrebno pribaviti i odobrenje Svetog arhijerejskog sinoda SPC za službu učenja“, a nigde nema ni reči o mogućnosti povlačenja blagoslova. Stoga bi otkaz pomenutim nastavnicima značio kršenje Statuta PBF i Univerziteta, Zakona o radu, ali bi bio i u suprotnosti sa Ustavom SPC, upravo jer se u poslednjem navodi da se niko ne može kazniti nijednom crkvenom kaznom bez prethodnog saslušanja, objašnjava Kubat. Sporni članovi ušli su u Statut PBF 2004, kada se Fakultet ponovo pripojio BU, kao jedan od osnivača sveučilišta. I postali trn u oku tek nakon nedavnih, a sve masovnijih zloupotreba. Kada bi se PBF vratio u status koji je imao od osnivanja do 1952, kada je odlukom vlade FNRJ odstranjen sa Univerziteta, Sinod ne bi imao baš nikakve ingerencije nad njegovim radom. Ovako, bahatim uplivom u funkcionisanje, može se desiti da svaki saziv crkvene vlade, koja se menja na četiri godine, povuče blagoslove za određene – neposlušne, i tako sve dok na Fakultetu ne ostane samo šačica podanika. Ili svi profesori izvrgnu ruglu svoje zvanje, zamenivši ga utrkivanjem u poltronštini, iz straha za goli opstanak, što poništava misiju visokog školstva, ali i Crkve. „Posledično, studenti bi umesto slobodnih naučnih istraživača, postali poniznici“, naši sagovornici opisuju moguće posledice totalne radikalizacije pritisaka. Deo toga se već dešava, pa su na svim mestima gde se odlučuje „oni koji slepo slušaju Sinod“, dok je i „dekan Ranković upravo zbog ovog postavljen“, te se ne može očekivati da će se oglušiti o najnoviju „preporuku“. Povinovanje Sinodu značilo bi prekršaj ne samo akademskih normi i odredaba pozitivnog prava, već i odredaba kanonskog prava, upravo zbog uskraćivanja prilike da se Kubat izjasni o „optužbama“. Recept primenjen na Vasiljevića i Vilotića, dvogodišnje neplaćeno odsustvo, za Kubata je neprihvatljivo, jer on je „sav život posvetio tome da podučava mlade ljude“, i toga ne želi da se odrekne. S druge strane, odobrenje odsustvovanja njegovim prethodnicima u stradanju, čin je dobre volje i blage naravi tadašnjeg dekana, vladike Ignatija Midića, ali i ne baš sasvim po propisima. Ako do otkaza ipak dođe, Kubatu ostaje krivična prijava protiv odgovornog lica, jer takvo postoji, uprkos pokušaju vladajuće klike da situaciju predstavi kao napad na fakultet. Stvar je, naravno, obrnuta, pa je namera da se odstrane „nepodobni“, ozbiljan udar na autonomiju PBF i Univerziteta, i naši sagovornici apeluju na odbranu institucija po hitnom postupku. U prethodnoj situaciji, vezanoj za Vasiljevića i Vilotića, Univerzitet je istina reagovao, ali „ni dovoljno brzo, ni dovoljno efikasno, što je možda i ohrabrilo sinodalce i njihove fakultetske poslušnike da u svom bezakonju odu i dalje“, kako se čuje na PBF. Ovo nameće potrebu za što eksplicitnijom zaštitom ono malo preostalog digniteta PBF. Oličenog, uglavnom, u prokaženim nastavnicima, što stradaju usled pritisaka, kojima se sve više popušta. Nastavni kadar je time donekle polarizovan, pa deo profesora i ne shvata u kakvoj je ozbiljnoj krizi PBF, dok su pojedini svesni da im se može desiti isto što i Kubatu, ili Vasiljeviću i Vilotiću. Što se tiče izdvajanja ovog fakulteta iz sastava Univerziteta, čini se da je većina protiv tog rešenja, što otežava razumevanje njihovog „glasnog ćutanja“. Stav aktuelne uprave se dvojako tumači, ili kao želja da PBF i dalje bude delom BU, ali sa „specijalnim statusom“ - kad država plaća, a Sinod odlučuje. Po drugoj interpretaciji, na navedenu opciju su spremni pojedinci sa fakulteta i nekolicina uticajnih arhijereja, „rešenih da sve podrede očuvanju sopstvene moći i uticaja“. Po svaku cenu, pa i gašenja PBF kao visokoškolske ustanove, što je realna perspektiva, ukoliko dođe do izdvajanja iz državnog sistema. Uloga žrtve sekularnog univerziteta, takvima bi sasvim odgovarala, primećuje Kubat, naglašavajući da se ponovo radi o zameni teza. Te da univerzitetska tela dugo i strpljivo pokušavaju da pomognu PBF da na što bezbolniji način izađe iz problema. A kako se Kubat oseća? „Nikad bolje“, odgovara, jer u „hrišćanskoj tradiciji najveće počasti imaju oni koje gone na pravdi Boga“. On se, naravno, ne poredi sa svetim mučenicima, premda mu situacija liči na „biblijske narative o farisejima (licemerima, prim. Nov.)“. Ovozemaljsku potvrdu svoje ispravnosti ipak dobija inkognito. „Kada bi ljudi pokunjenih glava, takozvani ’kastrati’, bar na trenutak tako nešto osetili, verujem da bi se pridružili i seli za isti sto udišući slobodu i dostojanstvo“, opisuje Kubat. Pitanje iznad svih jeste - koliko sa svim navedenim ima veze država. I te kakve, smatraju naši sagovornici, uvereni da aktuelni režim nastoji da od PBF napravi „trojanskog konja“, poslatog da razbuca Univerzitet. I poništi slobodu mišljenja, a time i delanja, gde pojam autonomije gubi svaki smisao.