Primarna (e)misija

Telekom Srbija nedavno je emitovao prve korporativne obveznice u svojoj istoriji, a Narodna banka Srbije je tim povodom, prvi put u svojoj istoriji, preuzela ulogu Telekomove pres službe. Izdala je, naime, tom prilikom saopštenje u kome je, umesto informisanja javnosti o odluci da istog dana kada su se na tržištu pojavile obveznice Telekoma, NBS otkupi trećinu i razlozima za takvu odluku, pisalo sledeće: „...Sredstva prikupljena izdavanjem obveznice biće iskorišćena za finansiranje poslovnih potreba kompanije, uključujući unapređenje poslovnih aktivnosti, kao i refinansiranje postojećih finansijskih obaveza. Poverenje profesionalnih investitora za izdavanje obveznica još jednom ukazuje na stabilnost poslovanja kompanije...“. U saopštenju za koje bi svako, da se ne nalazi na sajtu NBS i nije potpisano sa „kabinet guvernera“ logično pomislio da dolazi iz pres službe Telekoma, piše i kako je odluku o emisiji obveznica donela Skupština akcionara Telekoma, kako su emitovane u iznosu od 23,5 milijardi dinara, sa kamatnom stopom od 3,97 odsto i rokom dospeća od pet godina, te kako su dinarske i ne snose nikakav devizni rizik, što govori da je Telekom „razmišljao prudentno i odgovorno“ i „prepoznao pravi i najpovoljniji trenutak“ da izađe na tržište kapitala. Drugim rečima, ćutanje Telekoma kao državne kompanije o poslu koji je preduzeo prvi put u svojoj poslovnoj istoriji, NBS je kompenzovala svojim oglašavanjem u kojem je prećutala svoju umešanost u ovu operaciju, a bavila se onim što je uradio Telekom. Saopštila je koliko je iznosila emisija obveznica i koliki je prinos banaka koje su te obveznice kupile, ali izostavila koliko je tačno i sama otkupila i sa kojim prinosom. NIN-u je tako u Narodnoj banci Srbije saopšteno da oni nemaju nameru da se dodatno oglašavaju, pa ni da odgovore na pitanja koja su im dostavljena, pošto su sve što su imali rekli u dva izdata saopštenja. Prvom, gore već pomenutom, u kome se odluka NBS da otkupi obveznice i ne pominje, kao i drugom, koje je nastalo pošto je javnost saznala da je NBS brže-bolje otkupila od banaka deo emitovanih obveznica, a koje opet ne odgovara na sva pitanja u vezi sa ovim poslom. U saopštenju se priznaje da NBS jeste otkupila na sekundarnom tržištu deo korporativnih obveznica Telekoma, što je prethodno prećutano, a umesto potpunih odgovora koji bi razrešili sve dileme i spekulacije, nude se polovične informacije (nije u pitanju 100 miliona ili polovina emisije, već oko trećine, i nema govora o trošenju deviznih rezervi jer se radi o dinarskim obveznicama) uz obavezno optuživanje medija da je ono što iznose neprovereno i netačno. Tako je proces koji veliki broj centralnih banaka širom sveta sprovodi godinama kako bi upumpavao novac u privredni život, naša centralna banka obavila gustom maglom. Sagovornici NIN-a reći će da između onoga što rade druge centralne banke, uključujući i Evropsku centralnu banku i američki Fed, koji ovim monetarnim instrumentom, odnosno otkupom obveznica preduzeća, bilo državnih, bilo privatnih, već neko vreme upumpavaju novac u privredu, i onoga što je uradila NBS postoje ozbiljne razlike. Za Nenada Gujaničića, brokera kuće Momentum sekjuritis razlika odgovara razlici u načinu na koji se vodi ekonomska politika. „Ovo nije ništa drugačije od načina na koji se upravlja, pa i vodi ekonomska politika. Ako nemaš privlačan poslovni ambijent i vladavinu prava, ti posegneš za subvencijama. Ako nemaš razvijeno tržište kapitala, korporativnu kulturu ili berzu, naravno da će rezultat biti netransparentan postupak koji otvara mnoge dileme. Mi nemamo razvijeno tržište obveznica, nemamo uvid u stvarnu tržišnu vrednost kompanija na berzama... Iz ovog postupka niti znamo koje banke su kupile obveznice, ni koliko je tačno NBS otkupila i po kojoj ceni. Logično je da se onda spekuliše da je sve zatvoren krug i unapred postignut dogovor između državnog preduzeća, određenih banaka i Narodne banke“, kaže Gujaničić. Boško Živković, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta i bivši predsednik Komisije za hartije od vrednosti, dodaje da je problem što Srbija nema sekundarno tržište obveznica, odnosno ne zna se ni koliko one stvarno vrede, ni po kojoj ceni se njima trguje. „Sve je urađeno prebrzo i prilično netransparentno i zato otvara sumnju da se unapred znalo da će NBS uraditi otkup dela obveznica od banaka. Ceo mehanizam je prilično ograničen, ne samo po kapacitetu, već i po broju emitenata, jer mi sada govorimo o jednoj jedinoj obveznici na tržištu“, kaže Živković. Oba naša sagovornika složiće se i da je upitna odluka Narodne banke da kao relevantnu procenu boniteta kompanija uzima onu Agencije za privredne registre, umesto da to bude neka renomirana rejting agencija. „Kreditni rejting jasno utiče na sekundarnu cenu, a ovde nije jasno da li je rejting koji radi APR relevantan i kredibilan. Sve je obavijeno velom tajne“, kaže Živković. Pojašnjenja radi, ovakva trgovina korporativnim obveznicama omogućena je jednom od pedesetak uredbi koje je Vlada Srbije štancovala tokom trajanja vanrednog stanja, i njome je pojednostavljena procedura emitovanja obveznica državnih i privatnih kompanija, tokom i šest meseci nakon isteka vanrednog stanja. Cilj je bio da se i državnim, ali i privatnim preduzećima omogući da svoju likvidnost poboljšaju zaduživanjem na finansijskom tržištu, ali povoljnijem od uobičajenih bankarskih kredita. U međuvremenu, i Narodna banka, sa očiglednom namerom da, kako ona kaže, pomogne razvoju tržišta korporativnih obveznica, odnosno da pomogne preduzećima da stignu do neophodnog državnog novca, kako to tumače analitičari, donela je pravila igre na ovom tržištu. Obim sredstava kojima će ona pomoći, otkupom obveznica preduzeća od banaka, ne sme biti veći od 55 milijardi dinara, a NBS ne može da kupi više od 70 odsto emisije obveznica jedne kompanije, odnosno više od 11 milijardi dinara. Ako pretpostavimo da je na Telekomove obveznice potrošeno između 70 i 80 miliona evra, odnosno između 8,2 i 9,4 milijarde dinara, zaključuje se da je ostalo još oko četiri petine opredeljenih sredstava. Sagovornici sa kojima je NIN razgovarao kažu da na svu sreću tih 55 milijardi dinara nije prevelik novac, te ukoliko bi se na tome i završilo, finansijski sistem ni na koji način ne bi mogao biti uzdrman, sve i kada bi se ispostavilo da neke od tih obveznica, kada dođe rok dospeća, budu nenaplative. „Nije ovde reč o velikom novcu, koji bi mogao da napravi poremećaj ili podstakne inflaciju, nego o lošoj poruci koja se šalje. Tržište kapitala ili obveznica se ne podstiče na ovaj način, niti je ovo pravi cilj NBS. Jer da je to cilj, preduzimali bi se neki logični koraci koji dovode do razvoja tržišta i jasnih i transparentnih procedura, koje bi otklonile sumnje o vrednosti nečijih obveznica. Pritom, Telekom nije jedini, jer je ovo očigledno samo početak procesa i mi ne znamo da li je NBS u međuvremenu otkupila još nečije obveznice, kao što ne znamo da li će se sve završiti na tih 55 milijardi dinara, jer se niko nije potrudio da nas u to uveri“, kaže Gujaničić dodajući da se ovakvim potezima Telekomu kao državnoj kompaniji šalje poruka da ne mora da brine za svoje poslovne odluke i odgovornost, jer će uvek postojati neko ko će posledice tih odluka sanirati ako bude potrebno. Ono što je, takođe, poznato jeste da je do sada 12 kompanija emitovalo korporativne obveznice u poslednjih nekoliko nedelja, te da je nekoliko dana pre Telekoma to uradio i Jugoimport SDPR, kao i dva njegova povezana preduzeća, Borbeni složeni sistemi i PMC inženjering. Emitovano je ukupno, takođe, oko 23 milijarde dinara, ali nije poznato ni koliko su banke bile zainteresovane za njihov otkup i po kojoj stopi, kao ni da li NBS planira ili je već otkupila deo te emisije. Pogotovo što se radi o državnom preduzeću koje poslednjih godina posluje sa sve manjom dobiti i sve većim dugovima. Ni banke koje su se odlučile da kupe obveznice Telekoma, njih pet, prema saopštenju NBS, nisu se odlučile da javnosti saopšte razloge za tu odluku, odnosno motiv da novac najpre ulažu u ovaj posao, ali i da praktično istog trenutka deo tih hartija prodaju. Jer, da je sve funkcionisalo onako kako to tržište nalaže, uz sve njegove manjkavosti, poslovne banke bi ako su zaista uložile u kvalitetne obveznice imale interes da ih zadrže i zarade po isteku roka, a ne da po „praktično istoj ceni“, ako je verovati centralnoj banci, odmah prodaju jedan deo. A da je NBS bila motivisana da otkupom na sekundarnom tržištu takođe zaradi, pa i da posredno pomogne preduzećima i bankama u pribavljanju likvidnosti, ne bi joj bio interes da informacije krije od javnosti, niti bi taj otkup sprovodila u istom danu. Ne zna se precizno ni o kojim bankama se radi, a kako NIN nezvanično saznaje, pogrešna je pretpostavka da su u pitanju isključivo državne, domaće ili manje banke na tržištu. Ako uzmemo tačnom informaciju da je NBS od njih otkupila oko trećine obveznica Telekoma po kamati koja je gotovo jednaka onoj po kojoj su prethodno one kupile, jasno je da su banke na ovoj brzopoteznoj transakciji ipak nešto zaradile. I da bi to mogao biti njihov motiv učešća u ovom poslu, iako Gujaničić veruje da u taj posao nisu ušle, kako kaže, rado. „Razlika između kredita i kupovine obveznica je u sredstvima obezbeđenja i siguran sam da nisu baš bile najsrećnije zbog ovoga, jer ipak je veći deo tih obveznica ostao u njihovim rukama i one bi mogle biti u problemu ako nisu dobro procenile vrednost kompanija čije su obveznice kupovale.“ Ako se narednih meseci ispostavi da je ovo sa Telekomom bio samo početak naopakog razvoja tržišta korporativnih obveznica, odnosno da je Narodna banka, krišom, kupovala hartije i drugih, bilo državnih, bilo privatnih kompanija koje su po njenom ukusu, primarna misija ove primarne emisije mogla bi do kraja biti ogoljena.