Kad se razum ne čuje od oružja

Prva stvar koju želim da konstatujem, jeste to da otkako su počela ratna dejstva u Nagorno-Karabah oblasti, prožimaju me različita osećanja nemoći. Ja sam rođen u Beogradu, treća sam generacija u Srbiji, nemam nikog od familije u Jermeniji i građanin sam Republike Srbije. Ali, postoji nešto što ne umem ni sam da definišem, nešto što se rečima teško iskazuje. LJubav? Drugo osećanje, koje je znatno jasnije, jeste strah. „Zamrznuti konflikt“ koji se i ovde propoveda kao prelazno rešenje, pokazuje sve svoje loše i pogubne osobine. Kao da je neko odmrznuo konflikt u mikrotalasnoj peći i zaboravio da podesi intenzitet. Na obe strane ginu civili, žene i deca, ruše se kuće, infrastrukturni objekti. Ratnici su veoma brzo zaboravili na mogućnost mirnog rešenja. Naravno, strah je utemeljen i na sve jasnijem interesu zemalja koje „ne učestvuju“ u sukobu, a koje su, moguće je, pustile duha rata iz boce i kreirale žarište iz sebičnih interesa. Ne mogu da se otrgnem utisku da je pre jednog veka svet okrenuo glavu od gnusnog zločina koji se dešavao na tim prostorima. Zbir svih problema koji su tada pritiskali Evropu i svet nije ni približno velik kao tragedija koja se dešavala iza leđa tadašnje javnosti. Za sada je situacija slična. Nadam se da će i pored kašnjenja svet shvatiti da je govor oružja toliko bučan da se reči razuma ne mogu čuti. Voleo bih gospodare rata da pitam: „Ako pobedite, a odnosi se na obe strane, šta dalje?“ Hoćemo li podići spomenike herojima i žrtvama? Hoćemo li tim činom biti bolji ljudi? Hoćemo li ponovo zamrznuti konflikt do sledeće prilike ili ćemo biti ljudi i pogledati se u oči, sa rečima utehe? Živimo u vremenu u kome se iz dana u dan urušavaju demokratska pravila igre. Preko toga se olako prelazi pa autokrate deluju kao neko ko lakše rešava probleme. Naravno, zaboravlja se da, s druge strane, oni lakše proizvode probleme. Zbog toga je demokratija i poželjna. Ja, između ostalog, ovaj konflikt i tako posmatram. Kao sudar jednog bogatog autokratskog režima i jedne mlade demokratije u pokušaju. Svet više nije podeljen nekim Berlinskim zidom, ideologijama, već „interesima koji opravdavaju sredstva“. Strašno je što se ovaj rat uveliko spremao. Dovoljno je pogledati vojne budžete i shvatiti da se u poslednje dve godine Azerbejdžan naoružavao preko potrebe za odbranu zemlje. Paralele radi, niko se toliko nije spremao za muku koja je zadesila svet, mislim na pandemiju izazvanu korona virusom, koliko se naoružavalo i jasno spremalo za ovaj rat. Valjda zato što virusi ne poznaju granice, teritorije i političke stavove. Virusi ne brinu o zadržavanju apsolutne vlasti ili o sledećim demokratskim izborima. Virusi ne znaju za osvetu. Pa ko je onda parazit na ovom svetu? Biće važno kako će se svet odrediti o ovom ratu i nakon njegovog završetka. To je i preventiva za budućnost. Ne mogu a da se ne osvrnem na genocid počinjen nad Jermenima pre sto godina. Decenije su prošle, ceo vek, dok veliki broj zemalja nije izgradio jasan stav prema tom događaju. Srbija nije, iako sam siguran da bi na referendumu više od dve trećine građana Srbije glasalo za priznavanje tog genocida. Kada je Nova stranka predlagala donošenje rezolucije u Skupštini, veliki broj ljudi mi je govorio: „Nije vreme.“ I sada, sa ovim novim ratom u kome učestvuje taj isti narod, da li smo kadri da stavimo tačku na prošlost ili će se baš ta zlokobna prošlost ustremiti na sve nas jedan vek kasnije?! Na kraju, mislim da moj zaključak može stati u jednu rečenicu: „Rat nije rešenje!“