Turski scenario evropske Srbije

Učešćem predsednika u kampanji za parlamentarne izbore favorizovana je vladajuća partija. Veliki pritisak koji je vršen na medije tokom kampanje narušava medijske slobode što izaziva posebnu zabrinutost. Nezavisnost sudstva i principi podele vlasti kontinuirano se podrivaju, a sudije i tužioci su pod direktnim uticajem političara. Korupcija je široko rasprostranjena i nema naznaka borbe. Tržišna ekonomija dobro napreduje, ali se primećuje značajno nazadovanje na polju slobode govora i okupljanja. Iako neodoljivo podsećaju, ovo su navodi iz izveštaja Evropske komisije o napretku Turske iz 2015. Sličnost Srbije i Turske nije slučajna. Turska je status kandidata dobila 1987, ali je zapravo počela pregovore 2004. dok u martu 2019. Evropski parlament nije predložio obustavljanje pregovora zbog odbijanja turskih vlasti i njenog predsednika da reformišu društvo. Razlog jeste politički i vezuje se za kriterijume koje je zemlja kandidat u obavezi da ispuni pre nego što postane članica. Kriterijumi su Srbiji poznati još od početka. Posle petnaest godina pregovaranja, s Turskom se obustavljaju pregovori zbog nepoštovanja ljudskih prava, nepostojanja vladavine zakona, narušavanja medijskih sloboda, nepostojeće borbe protiv korupcije i tendencije da predsednički sistem kontroliše svu moć, stoji u obrazloženju odluke u Strazburu. Ovako gledano, Srbija ide u susret Turskoj, između ostalog zbog permanentne želje da jedan vođa koncentriše vlast u svojim rukama ignorišući zahtev za jačanje demokratskih institucija, ali i zbog dužine pregovora u kojima ne postoje reforme. Kao i u slučaju Turske, Evropska komisija svake godine ponavlja, kao učiteljica ponavljaču, identične rečenice koje učenik nikako da nauči i svake godine ponavlja razred. Jasno je da je dosadašnje odbijanje Beograda da sprovede reforme koje od vlade očekuju podjednako EU i građani Srbije, svedočanstvo politički nezrelog društva. U izveštaju o napretku Srbije, objavljenom prošle nedelje, stoje identične rečenice ne samo iz izveštaja o napretku iz prošle, pretprošle ili one tamo godine, nego identične rečenice koje stoje u izveštaju gde se ocenjuje (ne)napredak Turske. Dodaje se da nijedna preporuka OEBS-a o unapređenju izbornih politika sa prethodnih izbora nije sprovedena, da su svi važni mediji favorizovali vladajuću partiju i da su glasači bili uskraćeni za drugačija mišljenja tokom izbora u junu. Dalje se navodi da ne postoji politički dijalog, da je sužen javni prostor za razgovore i da je to rezultiralo parlamentom bez stvarne opozicije. U izveštaju za 2020, kao i u slučaju Turske iz 2015. se navodi da nikakav napredak nije napravljen u reformi sudstva, da su sudije, tužilaštvo i policija pod uticajem političara, što sprečava ozbiljniju borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala. Medijske slobode, slobode izražavanja i ljudska prava nisu zaštićeni, dok su mediji dodatno ugroženi činjenicom da se državni novac dodeljuje samo onim bliskim vlastima. Učešće predsednika na izborima zamaglilo je granicu između njegove državničke i partijske funkcije, a nama je poznato da se tako i troši državni novac. Kada se izveštaj ovako čita, jasna je tendencija autokratskog ponašanja vođe koji koncentriše vlast u svojim rukama. On je istovremeno tužilac, sudija, oštećeni i okrivljeni, od njega sve zavisi. Takva konstelacija briše podelu vlasti za koju je komisija zabrinuta i u Turskoj. SNS suvereno vlada već osam godina, vreme koje je dovoljno bar dva puta da završite pregovore, ukoliko želite. Tri premijera, Dačić, Vučić i Brnabić pregovaraju o članstvu čitavih 2.468 dana, odnosno šest godina i devet meseci ili 81 mesec, ne računajući pripremne radnje od demokratskih promena. To je značajno više od svih istočnoevropskih, komunističkih i socijalističkih zemalja. Slovačka je pregovore završila za rekordne dve godine. Prati je Slovenija koja je članstvo u EU krunisala podrškom građana na referendumu od 89 posto posle brzih pregovora u trajanju od četiri godine. Za isto vreme, Češka je usvojila zakonske izmene i pokazala da je spremna da iste primeni i dokaže se kao kredibilan partner ostatku Evrope. Za isto vreme su reforme sproveli u dovoljnoj meri da postanu članice Poljska, Rumunija i Bugarska. Hrvatskoj je pošlo za rukom da zatvori sva poglavlja i postane članica za šest godina, što je od svih trenutnih članica EU najviše vremena. Istovremeno, za vreme dok je Hrvatska postala članica, Srbija je otvorila 18 od 35 poglavlja, privremeno zatvorila dva u kojima EU i nema mnogo nadležnosti, a prvi put od 2015. nije otvorila nijedno poglavlje u tekućoj godini. Sa svim izazovima, sve navedene zemlje daleko su ispred Srbije u ekonomskom, političkom i administrativnom smislu. Da bi Srbija postala članica mora da ispuni uslove i nije dovoljno samo vreme da prođe, potrebne su održive i kredibilne reforme. Potrebno je da u dovoljnoj meri ispuni kopenhaške i madridske kriterijume sadržane u 35 pregovaračkih poglavlja. Kriterijumi definisani u Kopenhagenu 1993. podrazumevaju da evropska zemlja može postati članica samo ukoliko ispunjava političke i ekonomske kriterijume. Ekonomski su naizgled jednostavniji, država mora imati funkcionalnu tržišnu ekonomiju sposobnu da regulacijom ne narušava slobodnu trgovinu, a da može da iznese pravila unutar zajedničkog tržišta dvadeset sedam država članica. Politički kriterijumi su kompleksiji, traže se stabilne demokratske institucije i pravna država. Tim kriterijumima pridružen je zahtev, 1995. na samitu u Madridu, da država članica ima efikasnu javnu upravu i državnu administraciju koja je sposobna da primeni zakone i pravila EU. Kao i u slučaju Turske, predugo se ponavljaju iste rečenice bez rezultata. Ove godine, komisija je praktično plagirala svoj izveštaj iz 2019. Gotovo dve trećine teksta kopirano je iz prethodne godine. Sličan je tekst iz prethodne ili one tamo godine. Ukoliko gledamo suštinske zamerke, one stoje i u izveštaju iz 2006. u kome se naglašava da je reforma sudstva ključna za članstvo u Uniji. U istom izveštaju stoje identične rečenice kao i u ovogodišnjem izveštaju - korupcija je široko rasprostranjena, vrlo malo slučajeva se procesuira, organizovani kriminal zabrinjava, vladavina prava ne postoji, a politički uticaj je evidentan u sudstvu i tužilaštvu. Turska je muslimanska zemlja, a Srbija neće da prizna Kosovo, argumenti su koji se često čuju zašto dve zemlje ne mogu da postanu članice. U slučaju Turske, odgovor na argument nije moguće dati u potpunosti zato što Turska nikada nije izvršila reforme koje podrazumevaju poštovanje zakona, ljudskih i manjinskih prava, podele vlasti, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala i tako dalje, da bismo rekli: sve su reforme sprovedene, ali hrišćanske zemlje uprkos tome ne dodeljuju status članstva. Takođe, čak i da je pitanje Kosova rešeno, a sve strane zadovoljne, vlast u Srbiji ništa nije uradila da obustavi pritisak na sudije, tužioce i policiju, da otvori medije, osposobi javnu administraciju, omogući političku debatu, uhapsi odgovorne za silne afere i za ratne zločine. Srbija nije uradila mnogo ni da zaštiti ljudska i manjinska prava. Lista nesprovedenih reformi je neiscrpna i dugoročno zabrinjava u kom se pravcu Srbija kreće. Evropska komisija nam kaže ono što već znamo i svaki dan vidimo, da smo siromašno, nedemokratsko, autoritarno, neorganizovano, korumpirano društvo sa mnogo nerešenog kriminala i da više ličimo na Tursku nego na Sloveniju. Nemojmo se čuditi kad i pored dugogodišnje podrške, EU jednog dana kaže – aman više!