Niko nije zaslužio da živi u ovakvoj državi

Uvremenu zaraze dobro je da neko još ima zarazan osmeh. Tako se osmehuje Svetlana Slapšak i kada govori o najmračnijem. I uvek ponudi izlaz, makar delovao bar galaksiju daleko. Jeste, kapitalizam se srozao na nivo robovlasništva, ali možemo mu se suprotstaviti snažnim ideologijama poput marksizma ili feminizma. Pisanjem se ne postiže „skoro ništa“, ali mladost koja u nekom ćošetu čita već je opasna po sistem, jer se trudi da ne zaboravi ljudski jezik. Na pitanje šta bi od antičke mudrosti predložila čitaocima NIN-a, sagovornica pokreće lavinu odgovora – može Aristofan (jer uči da je kritika osnova slobode), može Tukidid (jer je pisao o atinskoj epidemiji), može Herodot (jer je otac istorije, koju ovde tretiramo kao sluškinju), uvek mogu Ilijada i Odiseja... Svetlana Slapšak nedavno je bila gošća Filozofskog teatra Bitefa, no to je tek detalj njene lične odiseje. Rođena je 1948. Doktorirala je na Odeljenju za antičke studije beogradskog Filozofskog fakulteta. Ostajala je bez pasoša, a dobijala pažnju službi koje nikada ne spavaju. Pisala je studije, eseje, romane, drame, čak i libreto za operu Julka i Janez. O antici, balkanologiji, rodu i drugome predavala je i „u regionu“ i u Evropi i Americi. Živi i piše u LJubljani. U čemu je ovaj naš komad planete napredovao ili nazadovao u poslednjih trideset godina, otkako je prestao da bude Jugoslavija, a postao „region“? Izvesno je došlo do napretka. Napredak je u mogućnostima odlaska – od evropskih programa i stipendija do pojedinačne štednje i rasprodaje da bi bar mlađi pobegli. Stručni, umetnički, naučni potencijal izvan regiona je ogroman. Dobro je što je u velikoj meri marginalizovana stara dijaspora, koja nije imala mnogo smisla. Da li bi ovi današnji videli mogućnost da se vrate? Većina bi želela da pomogne ako ima išta u čemu bi se moglo pomoći. Svakodnevni cilj je da se iz rupe izvuče što više sposobnih. Sa gore strane – uništene su osnove društvene stabilnosti, ljudska prava, ženska prava, zdravstvo, školstvo, osećanje za jednakost i osnovnu pravičnost. Ubijena je nada. Mediji su doprineli opštem zaglupljivanju. Takozvane nacionalne institucije nisu uradile ništa da se tome suprotstave, da promene ili poprave. Tome je doprinelo i mešanje crkve. Laž više nije notorna nego motorna, sredstvo pokazivanja moći. Lažem – i to javno – jer mi se može, i „kradem...“ samo je logični nastavak. Nema smisla skrivati krađu niti bilo šta drugo. Nekada bi se to tumačilo kao hibris, nasilje, posle koga dolazi promena, obično nasilna. Danas bi virus mogao pomoći, ali se sistemi dobro drže jer zloupotrebljavaju upravo virus. Od Triglava do Vardara ima nekih razlika, ali mislim da su opšte osobine iste. Kako sa strane izgledaju političke i društvene prilike u Srbiji? Zašto je po vama Srbija svega desetak godina nakon Miloševića opet dobila dugotrajnu autoritarnu vlast? Pitanje je može li biti bilo šta drugo. Uz siromaštvo, nezaposlenost, nedostupnost informacija, nepismenost i zatucanost, ta zemlja nema čime da menja stanje. Vučićeva vladavina je bez ikakve ideologije, i isto tako bez ikakve politike. To je tvrdo čuvana vladavina haosa, čemu doprinosi Vučićeva selekcija na svim tačkama vlasti i uprave. Današnji sistem zasnovan je na kapilarizaciji vlasti. Svi u državi znaju da se ne mogu zaposliti bez članstva u Vučićevoj stranci. Vučiću uopšte nije potrebna propagandna mašina kakva je potrebna njegovom novom prijatelju Janši. To je i ogromna ušteda. Ono što bi trebalo da bude javni medij, uglavnom je sofa za njegove seanse, na kojima je prisutan i nevidljivi terapeut. Jedinstven primer u planetarnoj vladarskoj raznolikosti našega vremena. Ako su okolnosti stabilne, takav sistem može dugo preživeti. No, sada više izvesno nisu. Ne bih se uopšte zadržavala na „fenomenologiji“ Vučićeve vladavine, ne bih se zgražavala, niti bih izražavala zadovoljstvo što se takva odgovornost ipak plaća. Niko nije zaslužio da danas živi u ovakvoj državi. Oni koji uživaju i odobravaju, verovatno spadaju u kategoriju za pravne sankcije. Etičke svakako. Šta se desilo sa hiljadama ljudi koji su pratili mrtvog Đinđića do večnog boravišta? Ono što se nije uradilo od kraja rata, a bilo je tako živo za vreme rata, rasprava je o odgovornosti na nivou celokupnog stanovništva. Na toj vrsti kolektivne laži ne može se graditi ništa ozbiljno, građansko, političko. Moguć odgovor bio bi minimalni program opozicije. Levicu razumem, svađa se jer je pametna, ali ne razumem odsustvo predanog i anonimnog terenskog rada, koji bi, da ga je bilo, za trideset godina izvesno dao plodove. Opozicijska desnica mora da odluči hoće li pristati da bude glupa, jer je to danas jedina obuhvatna odrednica za desnicu, ili će promeniti nešto od svojih izvesno glupih stavova i usaglasiti se u nečemu što bi bio opozicioni oslobodilački front. Kako vam deluju svetske prilike? Da li su kapitalizam i njegove političke pratilje, bile liberalne ili autoritarne, zaslužili slavno zvanje „najmanje lošeg od svih poredaka“? I šta je na tom planu otkrio virus? Mislim da su maske pale, za razliku od higijenskih, i da je neoliberalni kapitalizam pokazao najgore lice. Podaci su nemilosrdni – bogati su postali znatno bogatiji, siromašni još mnogo siromašniji. Glad koju obično povezujemo sa Afrikom raširila se po severnoj Americi. Državne injekcije – koje su deljene svuda kao neophodna mera da ljudi ne bi izašli na ulice – samo su minimalno, na prvom koraku, ublažile socijalne probleme koji su se pojavili. Neoliberalizam je dozvolio jednu od najstrašnijih podela koje smo videli, a to je podela na esencijalne radnike i one druge, koji mogu da rade od kuće. Postalo je jasno da marginalizovani, etničke i druge manjine trpe u pandemiji više. Zabeležen je strašan rast obolelih i umrlih domorodaca u Americi i drugih deklasiranih grupa. Uz sve to, bili smo svedoci strašnog pada parlamentarne demokratije. Parlamenti su postali skoro suvišni kada zbrda-zdola skupljeni „štabovi“ određuju stanovništvu šta da radi. U samoj funkciji poslanika i na Zapadu i kod nas ima toliko urođenih slabosti i toliko mogućnosti za loše delovanje da se pitamo koji je smisao izabrati predstavnike – one koji odlučuju da odvoje Veliku Britaniju od Evrope, koji računaju samo kako će prodati oružje, koji govore o tome da moraju imati vojnike da štite naftna polja u Siriji, koji ne shvataju da su migracije sada jedan od načina da se ljudi spasu. Pitanje je koliko su poslanici sposobni da priznaju da je jedino nemačka politika bila koliko-toliko uspešna u prihvatanju migranata, i da se suoče sa time da većina evropskih država uopšte ne razume ni ljudska prava ni konkretan problem migranata. Tu je verovatno najizrazitiji primer Višegradska grupa, kojoj se odnedavno prilepila i Srbija, i u kojoj je neoliberalizam – inače spreman na slepljivanje sa bilo čim – skrenuo najkraćim putem u staljinizam; u najgoroj mogućoj narodnoj nošnji, sa sve mržnjom prema drugom, konzervativnošću, ubijanjem slobodne misli, ponižavanjem žena. Staljinizam možda nije najbolji termin, ali u sećanju novih vladara u Višegradskoj grupi, to je vlažni san o potpunoj vlasti. Sve te zemlje počele su da prave svoje veze sa Rusijom, i malo su zbunjene događajima u Belorusiji. Čovek bi naivno očekivao da će – kao 1989, kad je Austrija otvorila granice za Mađare – susedne zemlje otvoriti granice za Beloruse, da se okrepe i da se tiranin izoluje. Ništa od toga se nije desilo. Ukratko, pandemija je sve to – možda sa dobrim posledicama, možda sa katastrofalnim – otvorila pred nama. I od nas planetarno zahteva jednu osobinu kojoj se ljudi obično uklanjaju, a to je brzina. Nadajmo se da će brzina, pre svega brzina razmišljanja, opet pomoći ljudima da prežive. Stručnjaci su decenijama upozoravali da je pandemija u savremenom svetu samo pitanje trenutka, ali sistem je gazio solidarnost koja bi ga za pandemiju učinila spremnijim. Imaju li ikakvu osnovu nade da će se sistem sada „opametiti“? Sistem je intenzivno radio, ne misleći o pandemiji, ali misleći o svom održavanju. U domaćim okvirima solidarnost je uništavana raznim naracijama. U našem regionu jedan od ključnih bio je revizija istorije. Na prvi pogled ona izgleda naivno, reč je o rehabilitaciji dedova, o sećanju na kuće, radnje, fabrike koje su imali preci. Međutim ideja revizije istorije Drugog svetskog rata uopšte nema veze sa istorijom. To je veoma jasna pouka da kada dođe opasnost, kada dođe neprijatelj, treba biti pokoran, treba prihvatiti, treba se ućutati, i nikako ne treba pružati otpor. To je ideja revizije istorije u našem regionu. Zato se veličanstvena pobeda mora pretvoriti u poraz, zato su komunisti najveći zločinci, i sve se to desilo i u Grčkoj, drugom velikom centru evropskog otpora. To su bila dva najmoćnija samostalna pokreta otpora u Evropi. Kada uništimo ideju otpora, dobrim delom smo uništili ideju solidarnosti. Prihvatanje okupacije, tiranije, sistematskog nasilja, nužno podrazumeva da ne pomogneš susedu, da brineš samo za sebe, po mogućstvu i da činiš štetu, denunciraš i šalješ druge u smrt. Sa takvom osnovom desilo se pravo čudo. Nijedna vlada, koliko je meni poznato, nije javno pozivala na međuljudsku solidarnost. Naprotiv, pozivale su na samoizolaciju i neobraćanje pažnje. A u svim evropskim zemljama koje je pogodila pandemija, ljudi su – premda u samoizolaciji – na brojne načine pokazali da brinu za druge; da hoće da budu disciplinovani, ali da neće da ostanu bez glasa. Setite se lupanja šerpama, koncerata na balkonima u Italiji, parola na prozorima u LJubljani. Pobuna u LJubljani počela je psom koji je šetao i nosio poruke vladi. Stvorilo se nešto što vlasti nisu htele. To je novi kapital koji je upotrebljiv čak i ako mnogo ljudi odluči da pobegne iz gradova, koji su uvek centar otpora. Ukoliko taj politički kapital samo ostane u sećanju, dovoljno je. Moć koja se dobija iz solidarnosti, sasvim je izuzetna, zato što u svakoj novoj situaciji raste. Pošto se sistem neće menjati, kakav društveni i politički angažman biste voleli da vidite? Politički angažman koji bi razrušio konzervativne konstrukte. Stalno ponavljam – zašto tri siromašne babe ne bi bile porodica, koja podrazumeva obavezu pomaganja, nasledstvo i sve ostalo što pripada bračnoj vezi? Sve kombinacije bi morale biti moguće, tako da se konačno zatre patrijarhalni tip porodice, koji uvek podrazumeva hijerarhiju. Za vreme pandemije nasilje u porodici u Sloveniji poraslo je za oko trideset odsto. Govorimo o registrovanim slučajevima. Današnja porodica sasvim sigurno u osnovi ima nasilje. I to je društvena promena koja bi se mogla sprovesti i u postojećoj parlamentarnoj demokratiji. Drugo, volela bih da vidim promenu koncepta rada. Nije samo vic – ima ljudi koji su mnogo korisniji kada ne rade. Ali mnogo profesija i te kako zaslužuje da ih društvo plaća da bi ga snabdevale mišlju, kritikom, emocijama. Govorim o umetnosti, ali i o nauci. Evropa danas ima sasvim dovoljno novca da obezbedi socijalnu sigurnost, i da polako raznim sredstvima, raznim administrativnim putevima smanji zavisnost od trgovine, a zatim i od industrija koje se već sada pokazuju kao suvišne. Sve to može da se izvede u današnjim društvenim uslovima. I u takvoj situaciji bi rizik da se razviju pokreti poput neonacističkih bio mnogo manji. Kako ocenjujete borbu BLM pokreta? BLM pokret je nešto što smo mi u ovom regionu morali razumeti još u osamdesetim godinama. Sećam se da su tada mnogi domaći muški intelektualci – koji inače nisu mnogo pljuvali protiv režima – smatrali da treba da popljuju političku korektnost. To je bilo lako, a izgledalo je jako frajerski. Da smo tada razumeli da je neophodno dati više prava onima koji su ranije imali manje prava, pola nacionalističkih motiva otpalo bi samo od sebe. Jugoslavija nije imala izraziti rasizam zahvaljujući mnogo ismevanom Pokretu nesvrstanih. Taj bi kapital danas bio izuzetno koristan. BLM je očajnički pokret, i nijedna kritika protiv tog pokreta u osnovi ne stoji. Podrazumeva se da su svi životi važni, ali je politički korektno dati prednost onima koji su najugroženiji. BLM može imati različita značenja u različitim sredinama i okolnostima, ali ništa ne može smanjiti emancipacijsku snagu tog pokreta. Budući da ste nedavno gostovali na Bitefu, recite nam - da li su scenske umetnosti moguće bez interakcije sa publikom? Može li scena podneti „novu normalnost“? Meni se čini da je pozorište jedno od najboljih sredstava protiv nove normalnosti. Dvadeset dva petka koje smo u LJubljani proveli na ulici protestujući, svaki put su dali novi performans. Muzika, ples, slike... Sve je to bilo veliko pozorište, u kojem je nas nekoliko hiljada stajalo, gledalo, skandiralo, ukratko – učestvovalo. Davalo nam je i dobro raspoloženje i o čemu da govorimo narednih sedam dana, ali je predstava imala i jasan program. To je bilo i pozorište i univerzitet. Upravo sam na Bitefu doživela životne prekretnice u ranoj mladosti. Danas je jasno da su performativne umetnosti najviše na udaru. Možda će biti efikasno organizovati pozorišnu sezonu sa manje premijera i tri puta manje publike, a sa više predstava. Ali kako nikom nije palo na pamet da ti ljudi moraju da imaju tri puta veću platu? Kako nikome nije palo na pamet da je krajnje vreme da pozorište stekne nezavisnost od te-ve serija, koje privlače glumce jer moraju da prežive? Ili da političnost pozorišta postane nešto na šta se odlazi sa odeljenjima, sa decom? Kako bi bilo, konačno, da pozorišni festival takvog značaja ima i ogranke po drugim zemljama? Predstava koju sam uspela da vidim na Bitefu bavi se nečim što može postati vrlo važno – robotizacijom. Predstava Dolina jeze evocira istoriju automata, fenomena koji se javlja još u antici, pa sve do moderne medicine i moderne zabave, i stvara utisak da ste u svetu u kojem možemo svoju misao da posvetimo i tome, a ne samo brizi šta ćemo sutra jesti i da li ćemo se zaraziti. Pozorište je jedina institucija koja može da nas izvadi iz zatvora dnevne sobe i kuhinje, da konkuriše medijima slobodom mišljenja, i da nas tera da se svaki dan ponovo zaljubimo.