Dijagnoza sistema

Aleksandra Janković Aranitović poznata je široj javnosti po tvitu kojim je „ugrozila bezbednost“ predsednika Aleksandra Vučića i zbog toga osuđena na šest meseci zatvora, plus dve godine uslovne kazne i vremenski neograničeno obavezno ambulantno lečenje bipolarnog poremećaja. U jednoj od maničnih faza svoje bolesti, ljuta na sistem i Vučićevo licemerje, obratila mu se preko društvene mreže nebiranim rečima, o čemu su takođe izveštavali mediji, kao i o njenom šestomesečnom pritvoru, statusu političkog zatvorenika kao primeru drugima šta će im se dogoditi ako nešto slično urade. Međutim, NIN otkriva kakav je tretman imala ova politička zatvorenica u ustanovama kroz koje je prolazila. „Bila sam u Hajnburgu na Dunavu, u Austriji, u poseti rodbini, kada mi je pozlilo na šetalištu, pa me je policija odvezla u jednu privatnu kliniku gde su me temeljno pregledali i prepisali terapiju“, priča Aleksandra za NIN. Račun od oko 6.500 evra odbilo je da plati Dunav osiguranje kod koga se putno osigurala, u istom trenutku kad je predsednik tvitovao kako je Smederevo njegova ljubav i ponos. Sa sve Železarom, prodatom Kinezima koji pod srpskim podvaljuju i svoj čelik, kako je baš tad preneo Dojče vele. Besna zbog kriminala na najvišem nivou, i posledičnog ispaštanja naroda, Aleksandra nije nimalo birala reči da brutalno uvredi Vučića. „Odgajana sam u okruženju gde se mnogo psuje“, objašnjava, dodajući - a gde je tu pretnja, koja optužbu i presudu dovodi do apsurda. Nekoliko sati nakon što se vratila u Šabac, na vrata su joj zvonili policajci iz Službe za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK) i sproveli je u Beograd, na Makiš, u Sektor za visokotehnološki kriminal, što je već slutilo na zlo. Inspektoru BIA priznala je „greh“, napominjući da bi ga ponovila, što joj je advokatica po službenoj dužnosti preporučila da povuče u sledećoj izjavi. I ogradi se tvrdnjom kako nema nameru da bilo kog ugrozi. Prilika joj je pružena istog dana (26. jula), u MUP-u „u 29. novembra“, budući da je tužilac naložio njeno 48-časovno zadržavanje. Strpali su je u podrumsku ćeliju, sa drvenom klupom „gde ne možeš da se opružiš“, pa moraš da spavaš na betonskom podu, udišući isparenja iz nikad neopranog čučavca. Za dva dana, dali su joj jedan „sendvič“, pola hleba sa parizerom. „Ta ’institucija’ više ne postoji, zatvorena je po nalogu EU o hitnom renoviranju“, kaže Aleksandra, srećna što niko više neće prolaziti kroz njene muke, što su prouzrokovale dve intervencije Hitne pomoći te prve noći njene robije. Dalji postupak u okviru produženja pritvora na 30 dana, da ne bi delo ponovila, odveo je u Okružni zatvor u Bačvanskoj. „U odnosu na ’29-i’, CZ je bio pravi Hajat“, ona opisuje urednu prostoriju za smeštaj četiri žene, čisto kupatilo, hranu gotovo ukusnu, veš koji se pere o zatvorskom trošku, jer mlađe i radno sposobne pomažu u održavanju higijene. „Osoblje je neverovatno empatično i ljubazno, do mere da su svi, osim jednog, prihvatali moje šale na Vučićev račun“, njoj je prijala takva atmosfera. Ali joj je krevet na spratu, dvadesetak centimetara iznad njenog ležaja, stvarao klaustrofobiju kao da je „u mrtvačkom sanduku“, pa je krenula da razmišlja kako da se prebaci u zatvorsku bolnicu. Ništa lakše, kako se ispostavilo. Bilo je dovoljno da kaže zatvorskom psihijatru da je sklona suicidnim idejama. Iako u istoj zgradi, bolnica je sasvim neuslovna: štrokava, izljuspanih zidova, ispovraćanog i ispoganjenog kupatila. „Hrana je bila nejestiva, gora od splačina“. Slično izaziva i prizivanje slike aljkavo opranog posuđa i dlaka u porcijama. Novac koji je uplaćivala rodbina za troškove u kantini, nedeljama ne bi legao na račun zatvorenika. „Paketi se brzo pojedu, ma kako da su obilni, i onda danima gladuješ“, navodi Aleksandra. Prostor za šetnju je opasan po život zbog urušavanja velikih komada fasadnog maltera. Jata golubova sleću ne bi li pozobala stari hlebac koji zatvorenici bacaju sa prozora, uvek uzimajući celokupno sledovanje od vekne po čoveku, upravo zbog gadnog ukusa obroka. Golublji izmet se meša sa prašinom, praveći oblake kontaminacije, što sve nije za ljude, a kamoli za bolesnike. Ali, kako tvrdi, „robija je laka, teški su robijaši“, jer, stacionirana je u sobi sa „stvarno ozbiljnim psihičkim pacijentima“. Jedna od njih se zaletala, koliko joj je skučeni sobičak dozvoljavao, ne bi li udarala glavom o zid. Ili sa drugom vitlala ukrug, uz jezivu vrisku. Ili sekla vene negde pronađenim žiletom, što može i kobno da se završi ako stražari blagovremeno ne reaguju. U tim okolnostima, Aleksandru je spasavala promenjena terapija, zbog koje joj se stanje stabilizovalo. Onda su u sobu stigle vaške, sa novom cimerkom. Poslednja mera protiv te gamadi je šišanje na „nularicu“, što ženama oduzima ono malo dostojanstva. Baš u to vreme stigao je zahtev tužioca da se Aleksandra vrati na prethodno odeljenje. Usledilo je novo veštačenje, na insistiranje advokata Aleksandra Olenika, ovog puta pozitivno, da li zbog smanjenog pritiska na zatvorskog lekara, ili zahvaljujući realnom boljitku njenog zdravlja, teško da ćemo ikada saznati. Posle žalbe odbrane, presudu Višeg suda odbacio je Apelacioni „zbog nedostatka dokaza“, i postupak vratio na početak. Žalio se i tužilac, zato što Aleksandri nije odrezano pet godina zatvora, najveća kazna za ugrožavanje bezbednosti. Setimo se, bezbednosne mere podignute su na najviši nivo nakon njenog tvita, ne bi li zaštitile predsednika, zapravo od uvreda. Stoga je Olenik razmišljao da pozove Vučića za svedoka, da bi, eventualno, priznao da se uplašio. Kako je ovo bilo iluzorno – jer naš vođa je neustrašiv - kao sudski dokaz biće potegnuta njegova izjava da ne koristi i ne čita Tviter, iskorišćena u prvom postupku s obzirom na to da se desila kasnije. Umesto predsednika, na Sudu će se (valjda) pojaviti šef njegovog obezbeđenja. „Da je ovo pravna država, Vučić je mogao da me tuži samo po privatnoj parnici, kao što se međusobno sude folk pevačice. Tada bi maksimalna kazna bila dvesta do trista hiljada dinara“, primećuje Aleksandra. Ovako, svrstavanjem u državne neprijatelje, presuda je bila drakonska. Međutim, kraj procesa još nije blizu, jer nakon ponovnog suđenja u Višem sudu, slediće žalbe, pa postupak na Apelacionom, što Aleksandru ne zabrinjava, sigurnu u finalnu pobedu. Uostalom, svoje je već odslužila. Potom će ona tužiti tabloide što su se sa njenom sudbinom poigravali, blateći je unedogled, kao i državu što joj je pojela šest meseci života. Kad je profil na Tviteru u pitanju, čijim bi se ukidanjem sve još na početku moglo rešiti, on je i dalje aktivan. Tačnije, aktivna je Aleksandra, pa povremeno piše pesme rugalice Aleksandru Vučiću. Sporadično ponovi i post zbog kog je bila kažnjena, jer ona je stvarno neustrašiva. „On nije bog, premda i boga Srbi psuju, on je nacionalista, laže, nasilnik je koji je upropastio Srbiju“, odlučna je i dalje Aranitovićeva. Ovo ipak nije priča o njoj, već o tretmanu zatvorenika, a posebno – bolesnih među njima. Kakve su šanse da se oni poprave, ili ne-daj-bože ozdrave? Slabe do nikakve, kaže opisana tužna slika, sporo ulepšavana po nalozima EU.