Obećana zemlja Srbija

Biblijska aluzija iz naslova ovoga teksta nije nipošto slučajna. Malo je zemalja koje su bile bombardovane sa toliko ambicioznih programa i tako mnogo očaravajućih obećanja za dalju pa čak i bližu budućnost kao što je to bio, a i još uvek jeste, slučaj sa Srbijom. Za lakoverne to je prilika da se makar nakratko prebace u jedan drukčiji, neuporedivo lepši svet, u svet ohrabrujuće sigurnosti, obezbeđenosti osnovnih elemenata za pristojno preživljavanje i u ambijent oslobođen briga o namicanju elementarnih stvari potrebnih za opstanak iz dana u dan. Za obaveštene i upućene ti, obećanjima nafilovani, programi svodili su se na još jedan grub atak na zdrav razum i na bezočnu uvredu inteligencije. U kontinuitetu omamljujućih projekcija svetlije i lagodnije budućnosti nije došlo do zastoja ni u najnovijem, aktuelnom stadiju naših toržestveno najavljivanih a u realnosti nimalo dopadljivih životnih datosti. U najnovijem Programu razvoja do 2025. obećano je faktičko udvostručenje plata i gotovo jednako ohrabrujuće povećavanje penzija i drugih neradnih dohodaka. Pribegavajući, među ekonomistima neodoljivo privlačnom, „pravilu 70“, po kome je veza između stope rasta i perioda udvostručenja neke veličine data ravnostranom hiperbolom, tako da je umnožak stope rasta i broja godina potrebnih za udvostručenje posmatranog pokazatelja jednak 70, lako se dolazi do implicirane veličine stope rasta. Naime, ako se broj godina koje pokriva ovaj program pomnoži sa tom stopom rasta, rezultat je 70, pa se stopa rasta plata i zarada dobija deljenjem 70 sa 5, koliko će, mereno, godinama, trajati ovaj veličanstveni program. Količnik repernog broja od 70 i planskog intervala od 5 godina iznosi 14 - toliko bi prema najavljenim ciljevima trebalo da iznosi stopa rasta plata i zarada. Time se pokazuje sva proizvoljnost, te tako i neostvarivost, ovih ekstravagantnih planskih projekcija. U istom periodu računa se i sa stopom rasta zaposlenosti od najmanje dva odsto godišnje, što daje stopu rasta ukupnih radnih dohodaka od 16 procenata. Budući da je to učešće već previsoko – Srbija je faktički bez domaće akumulacije, sa stopom koja se decenijama koleba oko nule – jasno je da je ne samo nepreporučljivo nego i neizvodljivo računati sa povećavanjem učešća plata i zarada u bruto domaćem proizvodu (BDP). To neposredno podrazumeva da bi BDP morao da raste najmanje po stopi od upravo izračunatih 16 odsto. Više je nego jasno da je to neostvarivo. Privreda koja je u jedino relevantnim srednjoročnim razmacima rasla po stopi od nepunih tri odsto godišnje ne može tek tako, iz pusta mira, upetostručiti svoju stopu rasta. Ovde bi glatko mogao da se završi ovaj tekst. No kakav bi to bio članak od 2.600 karaktera, sve sa razmacima?! Vladan Desnica je jednu svoju pripovetku počeo rečenicom o tome kako je N. N. izašao jednog dana oko 6 sati uveče i nikad se nije vratio, niti se bilo šta saznalo o njegovoj sudbini. Tu bi, kaže Desnica, priča nekako morala da se završi, ali kakva bi to bila pripovetka od svega jedne rečenice?! Desnica tek tada počinje da razvija svoju pripovest. Slična je situacija i sa ovim tekstom. Prva važna činjenica u nastavku ove „netom završene“ analize jeste opšti neuspeh ambiciozno sklopljenih i gromovito razglašavanih programa, i to kako na lokalnom tako i na svetskom nivou. Precizne i temeljne empirijske analize sudbine takvih programa prava su njihova grobišta, bogata izvorišta informacija o njihovim potresnim neuspesima. Ništa više ohrabrujuća nisu ni domaća iskustva. Primera radi, socijalistička Jugoslavija je javnosti predočila nekih desetak što petogodišnjih što sličnih planova, a nijedan nije ostvaren kako je koncipiran. Deluje kao izuzetak iako to nije plan 1957-1961, koji je „realizovan“ godinu dana pre roka. To ipak očito nije plod tadašnje ekonomske politike. Sama činjenica prevremene „realizacije“ pokazuje da on sa nekakvom „svesnom društvenom akcijom“ nije mogao imati veze. Privredu su tada podstakli poznati egzogeni činioci, pa se njima pripisuje tadašnje vanplansko ubrzavanje rasta, a ne samom planiranju i odlukama koje je ono moglo da implicira. U teoriji planiranja kao neuspeh se kvalifikuju ne samo kašnjenja u ostvarivanju planova, nego i njihovo prevremeno „izvršavanje“. Posmatran u kontekstu preterano dimenzioniranih planskih programa u svetu i njihovog redovno neslavnog okončanja, ovaj plan, razmotren čisto probabilistički i statistički, ima šanse na uspeh praktički ravne nuli. Ovakav stohastički pristup proceni uspeha planova dovoljno je objektivan da se prihvati kao verodostojan, a eventualni uspeh ovdašnjeg razvojnog programa do 2025. bio bi čudo neviđeno i pokazao se kao neodoljivo atraktivan za analitičare diljem sveta. Privreda koja naprasno upetostruči stopu rasta mogla bi da uđe u Ginisovu knjigu rekorda i trajno ostane kao jedinstven i neponovljiv slučaj. Druga važna činjenica jeste odsustvo bilo kakve formalne analize kojom su izračunate ove veličanstvene razvojne putanje. Te analize nisu obavezan deo službeno obnarodovanih projekcija, ali moraju da budu prezentovane u pratećim ekspertski oblikovanim analitičkim materijalima. To se redovno radilo i u socijalističkoj Jugoslaviji. Samo na osnovu takvih specijalistički produkovanih materijala ekonomisti mogu precizno i dokazivo ustanoviti realističnost i ostvarivost ponuđenih projekcija. Vlast je dala „rezultate“ koje bi htela da dostigne u toku narednih pet godina, ali niko ne može dokonati kako je do odgovarajućih brojčanih pokazatelja stigla. Tako je ovaj „program“ sveden na često prepoznavani „skup lepih želja“ i trebalo bi da je očigledno da nema ni akcionu ni spoznajnu vrednost. Od značaja je i procena ostvarivosti u važnoj dimenziji aktiviranja dosad neiskorišćenog razvojnog potencijala. Za razumevanje rezonovanja koje sledi nije potrebno nikakvo stručno ekonomsko znanje. Dovoljan je zdrav razum i prosto pučko povezivanje činjenica koje su same po sebi evidentne. Za Program Srbija 2025. je napred pokazano da je neostvariv, čime je data i njegova definitivna, neopoziva ocena. No, dodatnih uvida radi, neka bude pretpostavljen fantastični domet mirakulozne ostvarivosti ovoga Programa. Poenta ovog uzleta u nemoguće u tome je što čak i u ovoj varijanti na vlast pada teška senka nekompetentnosti i neefikasnosti. Naime, ako bi bilo istinito ono što je kao očekivani učinak implicirano ovim ciljevima, ispostavilo bi se da je u prethodnih osam godina vlast na ekonomskom polju radila samo petinom svog kapaciteta! Jer, mogućnosti postizanja visokog tempa rasta nisu mogle obnoć da se upetostruče - Natura non facit salta. Ako se u narednih pet godina stopa privrednog rasta može upetostručiti, u prethodnih osam mogla je da bude bar tri puta veća. A to znači da je vlast propustila da realizuje jedan ogroman privredi inherentan dinamički potencijal. Kako oceniti vlast koja je propustila tako velike, istinski neviđene razvojne mogućnosti? Iz svega ovoga proizlazi jedno očigledno i samoobjašnjavajuće, ali vanredno važno naravoučenije. Vlast ne treba da izlazi pred javnost sa ovakvim, doslovno fantastičnim projekcijama. One se vlasti mogu vratiti kao težak i poguban bumerang. Naći će se oni koji ih bez ozbiljnog testiranja prihvataju kao vredne i dopadljive, ali i oni koji će u njima videti dokaz neopravdane pretencioznosti i arogantne neozbiljnosti. Ovo je kontekst u kome vlast gubi po oba osnova. Oni koji proniknu u neostvarivost ovakvih projekcija opravdano će je optužiti za jeftine manipulacije i neozbiljnost. S druge strane, ako se ovako trasirane razvojne putanje prihvate kao realistične i dostižne, postaviće se ozbiljno pitanje zbog čega taj golemi potencijal, ako i kad već postoji, nije već realizovan u prethodnom periodu. Neizbežan zaključak impliciran ovom drugom hipotezom jeste da je vlast obeshrabrujuće neefikasna kad nije ostvarila tako impresivne i same po sebi sugestibilne razvojne šanse.