Neke čudne snolikosti

Mjuzikl, kao jedna od najpopulističkijih te samim tim i najpopularnijih teatarskih formi oduvek je bio u traganju za uspešnim konceptom, formulom koja bi na jednostavan način privukla publiku u što većem broju i omogućila predstavi dugovečnost. U tom traganju mjuzikl se oslanjao na popularnu književnost, film, a poslednjih dvadesetak godina izuzetno su popularni takozvani juke box mjuzikli. Ideja je jednostavna, koncipirati mjuzikl na osnovu popularnih pesama jednog autora ili izvođača, povezati ih nekom pričom i na taj način dati publici priliku da još jednom, u nešto promenjenom ruhu, čuje pesme koje toliko voli. Komercijalni potencijal ovakvog koncepta odmah se pokazao i više nego uspešnim, te smo tako dobili mjuzikle koji se oslanjaju na muzičke opuse bendova kao što su ABA ili Temptejšns, ili muzičkih zvezdi kao što su Brus Springstin ili Doli Parton. U domaćem kontekstu to je već pokušano sa opusom Zdravka Čolića (mjuzikl Glavo luda), a sada je na red došao i popularni Bajaga. Postoji jedna pesma Stivena Sondhajma iz mjuzikla Follies, u kojoj lik vremešne brodvejske zvezde nabraja šta je sve prošla u životu, da bi svaki stih završila zaključkom But… I’m Still Here (Još sam ovde). Iako očigledno još uvek dobrano daleko od kraja karijere, ova rečenica bi mogla da važi i za Bajagu. Jer kroz sve faze njegove bogate karijere, kroz sve uspone i padove, uspehe i neuspehe, jedna stvar je konstantna – Bajaga je uvek znao da napravi blistavu pop pesmu i publika je znala to da prepozna. Iznenadićete se kako, čak i ako nikada niste kupili nijedan Bajagin album, ili bili na njegovom koncertu, vi u stvari odlično poznajete sve ove pesme. Jednostavno, deo su našeg života. Imajući sve to u vidu, ambicije autorske ekipe mjuzikla Sa druge strane jastuka u Pozorištu na Terazijama bile su poprilične, ali rezultat ipak tek delimično uspešan. Po formi, predstava potpuno prati brodvejsku formulu, dvodelni mjuzikl, sa nešto kraćim i razigranijim drugim delom i završnica uz medley najpopularnijih numera koje bi publiku trebalo da ostave u euforično dobrom raspoloženju. Izbor numera prolazi kroz sve faze Bajagine karijere, i u principu kako u aranžmanima tako i u izvođenju one su vrlo bliske originalu, mada se postavlja pitanje da li je baš bilo neophodno da ih bude u ovolikom broju. Najslabija karika od svih elemenata u predstavi zapravo je sam tekst. Priči koja u sebi spaja storiju o ljubavi muzičara i umetnice iz dobrostojeće beogradske porodice, polumelanholične reminiscencije Beograda osamdesetih, blagu društvenu kritiku, te neke čudne, nejasne snolike momente jednostavno nedostaje fokus. Pri kraju predstave čak i ta labava narativna linija tiho zgasne, ostavši potpuno nedorečena, prepuštajući sav prostor muzici. Režija Juga Radivojevića s druge strane pokazuje nekoliko inventivnih i domišljatih rešenja, i gledano ucelo ipak predstavlja pomak u tretmanu mjuzikla kod nas. Pojedine numere su zaista veoma uspele (Dvadeseti vek, Gore dole), posebno u drugom delu predstave, ali neke druge izgledaju nerazrađeno, kao da je tek „zagreban“ koncept. Ideja o preuzimanju forme avangardne, „bitefovske“ predstave, gotovo oratorijuma, gde glumci izgovaraju tekst u mikrofone, duhovita je i zanimljiva sama po sebi, ali ne bez problema, nakon izvesnog vremena to sputava ritam predstave, a kada se uključe i plesači, scena Pozorišta na Terazijama postane jednostavno skučena za sva ta paralelna dešavanja. Glumci su puni entuzijazma i pozitivne energije, pevanje im (uglavnom) ide dobro, posebno Mileni Živanović, koju očigledno čeka velika karijera u ovom žanru. Jednostavna scenografija Aleksandra Denića sva je u funkciji tog ogromnog broja izvođača na sceni, ali ostaje misterija kako je zamišljeno da se kostimi Tatjane Radišić, i pored svih očiglednih pop referenci, svojim grotesknim kvalitetom uklope u samu predstavu. Uz sve rečeno, glavni motor predstave, ko što i treba da bude, zaista jesu poletne Bajagine pesme koje vas nužno ostave u dobrom raspoloženju.