Ђорђије Вуковић (1943-2020)


Одласком Ђорђија Вуковића српска књижевна сцена је осиромашена за врсног есејисту и историчара књижевности, који је у пензију отишао као професор Опште књижевности на Филолошком факултету у Београду. Његово критичко тумачење појединих токова савремене српске књижевности представља и ново читање неких модерних песника (Боре Радовића, Јована Христића, Бране Петровића и других). У знаменитој књизи Огледи о српској књижевности из 1985, оставио је драгоцена сагледавања новина које су у прозни и песнички поступак уносили Лаза Костић, Растко Петровић, Љубиша Јоцић, Јован Скерлић, Зоран Мишић... и тиме значајно мењали слику српске књижевности новијег времена.

Ђорђије Вуковић је завршио Филолошки факултет, групу за југословенску и општу књижевност у Београду, а докторирао је темом о синестезији у српској поезији. Био је главни уредник Студента у време славне 1968. године и један од предводника студентских демонстрација, затим асистент на Филозофском факултету у Новом Саду, истраживач у београдском Институту за књижевност и уметност. Значајно је било Вуковићево тумачењу историјског романа (Историјски роман, 2008) као и непрекинута посвећеност стилској фигури синестезији (Синестезија у поезији, 2010), коју је, како пише књижевни критичар Марко Недић, „посматрао у оквиру развоја српске поезије и у оквиру песничког опуса познатих српских песника ранијих и најновијих времена, и тиме суштински формирао целовит књижевноисторијски и херменеутички увид у најважније вредносне и поетичке тачке развоја целокупне српске поезије.“

Из биографије Ђорђија Вуковића, великог ауторитета кад је реч о српској науци о књижевности, важна је и чињеница да је за књигу Огледи о српској књижевности добио награде „Милош Црњански“ и „Ђорђе Јовановић“.

Са супругом Миром, преводиоцем са француског, Ђорђије је преживео велику трагедију када је пре три године изненада преминуо њихов син јединац, Иван Вуковић, филозоф, преводилац и музичар, професор Филозофског факултета у Београду.



Р. С.