Nedelja fašizma

Ufašizmu - fašizmu kao stanju stvari - vreme drugačije teče, katkad naprosto leti, nestvarni događaji jedni druge prestižu, a onda najednom sve stane, u oporom saznanju da je sve što smo do tog trena posmatrali s nevericom distanciranog posmatrača, snašlo baš nas, i da se odavde više nema kud. Tako sam i ja početkom prošle nedelje na Radio Beogradu s nevericom odslušao emisiju u kojoj je prevashodno trebalo da bude reči o tzv. spomeniku Stefanu Nemanji, no steklo se tu mnoštvo tema kojih su se gosti, jedna profesorka istorije i jedan novinar i narodni poslanik, dotakli. Profesorku istorije ponela su maštanja o „novom gradu“ koji nedaleko od budućeg spomenika duž reke niče, „gradu“ koji, kako je rekla, nastanjuje „nova elita“. Novi čovek, precizirala je u jednini. Do tog trena emisiju sam pratio nezainteresovano, ali od te dve reči neki me žmarci prođoše, razbudiše se pređašnje misli o galopirajućem fašizmu, te ubrzo saznadoh i to da će stanovnik najskupljeg kvadratnog metra u regionu, posredstvom džinovskog Nemanje ostvarivati svoju preko potrebnu duhovnu sponu s prošlošću: kontinuitet sa srednjim vekom bez kojeg teško da bi ma koji pripadnik nove elite mogao da zamisli svoj život. I drugi učesnik u razgovoru istakao se lucidnim zapažanjima o značaju spomenika za jačanje nacionalnog identiteta, uveren da je baš taj enormni druid s mačem savršeni prikaz srednjovekovnog monaha, razotkrivši pritom slušaocima da su kritičari spomenika nesumnjivo materijalno stimulisani mrzitelji svega srpskog, autošovinisti i jugonostalgičari, listom iz nekad privilegovanih komunističkih porodica, a sada strani plaćenici koje bi država trebalo da tretira kao špijune, valjda iz pristojnosti ne naglasivši surove sankcije koje takvim zlotvorima sleduju. Eto, nekako je ta emisija poslužila kao neophodan uvod u jednu živopisnu nedelju. Usledila je vest o najavljenom rušenju spomenika Romima iz Prvog svetskog rata, zatim bizarna reportaža o popločavanju „grada novog čoveka“ nadgrobnim spomenicima nepoznatog porekla. Potom su, kako je javljeno, razni manijaci pretili kulturnim delatnicima, jedan upao u CZKD, otimao mikrofon na otvaranju izložbe, a neka banda uništila izložbu strip crtača u galeriji Stare kapetanije, nakon čega je Ministarstvo kulture izdalo prigodno saopštenje. I u tom se saopštenju najzad sve saželo. Može odlazeći ministar da se duri koliko mu volja. To da je njegov pismeni sastav ponajpre zaličio na osudu nedovoljno organizovane reakcije patriotske javnosti na delatnost „podzemlja ljudskog duha“, te da su njime evocirani najmračniji režimi koje istorija pamti, potpuno je, da izvine ministar, neizbežan zaključak. I zato je sasvim nevažno to što su optužbe upućene „podzemlju“ stigle iz svojevrsnog prizemlja; ministru možda zbilja nije na pamet palo koliko će paralele s nacizmom biti očigledne, koliko će nacizam vrištati iz tog saopštenja, ali naravno, nije tu samo o asocijacama reč. Jer niti je napad na zemunsku galeriju prvi slučaj da vucibatine proganjaju, prete ili upadaju na otvaranja kulturnih manifestacija, niti da se zarad promocije režimskih interesa angažuju maskirane horde za maltretiranja i odmazde. Ne iznenađuje ni vest da je mogući motiv napada na galeriju pohlepa privilegovanog investitora i otimanje rentabilne nekretnine. Ali možda ovo jeste prvi put da se batinaši zvaničnim saopštenjem otvoreno označe kao deo društva koje „ume da razlikuje dobro i zlo“, te da se na tako formalan način uvrste u delovanje jedne šire identitetske politike tzv. nacionalnih elita koje maštaju o novom čoveku. Stalna potraga za neprijateljem u totalitarnom društvu dostiže puni smisao tek kad ista postane omasovljeni „kulturni projekat“, kada se u nju uključe mnogi požrtvovani borci za sopstveni interes i isplative društvene pozicije: kvazipatriote i laktaši uvek radi da upru prstom ka pogodnom špijunu, degeneriku i jugonostalgičaru. Saopštenje Ministarstva kulture sastavni je deo sistemskog nasilja i progona nepodobnih u ambijentu narastajućeg fašizma - u sprezi državnog kriminala, tabloida, instruiranih ekstremističkih grupa i korupcije na svim nivoima društva. A tom nesretnom Vukosavljeviću koji se, uostalom, tokom svog mandata isticao retko otrovnim i lično obojenim obraćanjima na nivou frustriranog tviteraša, teško da ćemo u mesecima koji slede davati ma kakav značaj imajući u vidu sve što nam tek predstoji, premda bi odgovornost za legitimizovanje nasilja, koje njegovo saopštenje pravda i podstiče, trebalo da bude predmet ozbiljne pravne analize.