Tamo gde je život iza ćoška

Godine užasa i entuzijazma – tako bi mogao da glasi rutinski naslov teksta o „andergraund“ kulturi srpskih devedesetih. Naš slavni užas nema potrebe posebno predstavljati. O entuzijazmu, a i o tome šta smo sve za potrebe ovog teksta proglasili „andergraundom“, treba napisati reč ili dve. LJudi koji su od 1991. do 2000. uporno lansirali ideje estetski i politički različite od onih koje je promovisala država, neretko o tom dobu govore setno. Na prvu je loptu neobično biti sentimentalan spram ratova, sankcija, praznih stomaka i dugih pendreka milicije. Na drugu – ima jedan dobar stari film Etorea Skole Mnogo smo (se) voleli. Bavi se grupom nekadašnjih pripadnika pokreta otpora u posleratnoj Italiji. Bili nezaposleni ili truli bogataši, smislen život niko od njih nema, i o svojim ratnim poduhvatima govore setno, jer – tada su (se) mnogo voleli. Devedesete jesu bile pakao, ali su bile i vreme kada je srca mogla da ispuni pomisao da je dobar život iza jednog ili dva ćoška. Ima istine i u tezi da je umetnosti potreban pritisak da bi porasla. Otud entuzijazam. Od 2000. do 2020. nade u dobar život temeljno su srušene. A i ostarilo se, naravno. Otuda seta. „Lude devedesete“ daju i neobičnu definiciju „andergraunda“. S jedne strane, bendovi koji se poznatošću, pa i popularnošću, baš nikako ne uklapaju u „podzemnu scenu“, kao što su EKV ili Partibrejkers, umeli su da podele sudbinu tog miljea zbog kulturno-političke nepodobnosti. Kako bi rekao Igor Todorović Zgro, programski urednik Studentskog kulturnog centra u Novom Sadu, savršeni poznavalac i podzemne i nadzemne i domaće i svetske muzičke scene – nije bilo neobično da Partibrejkers sviraju u novosadskom „Mašincu“, na istoj opremi na kojoj je svirao nekakav demo bend. „Koncert godine“ je prvi put održan decembra 1993, i to je ujedno bio prvi put da je čovek u Novom Sadu mogao da vidi zvučna i voljena imena – EKV, Električni orgazam, Partibrejkers, Decu loših muzičara, Ateist rep, Ritam nereda, Sanšajn... – na jednom mestu, na velikoj bini, sa valjanim ozvučenjem i rasvetom. Sve se drugo zbivalo tako što bi, prema živopisnom opisu Todorovića – neko postavio razglas u diskoteci ili kafiću, pa udri, sviraj na niskoj bini ili bez bine. Može se, dakle, braniti i teza da je sve to bio nekakav „andergraund“. Sa druge strane, ne treba zaboraviti ni da je devedesetih rok – da tako pojednostavljeno nazovemo svu tu muziku – nekada neobjašnjivo stizao i tamo gde danas stići ne može. Naši su televizori imali svega nekoliko kanala, ali na njima je čak i slučajno moglo da se nabasa na spot za Vartburg limuzinu Ateist repa. Hevi metal je sredinom devedesetih imao čak i svoju emisiju na Trećem kanalu. Bila je to televizijska verzija kultnog i nažalost kratkovečnog časopisa Hard metal i zahvaljujući njoj sa ekrana je sevalo sve što je tada palilo i svetsku metal scenu. Mesta za demo bendove nalazili su i Treći kanal i ozbiljna štampa – u vidu novosadskog Dnevnika – na šta ćemo se vratiti kasnije. Sada malo muzičke hronologije. Početkom 1991. svet nam još nije bio zatvoren, pa je 5. februara na beogradskom Sajmu gostovao legendarni Igi Pop. Zanimljiv izveštaj ponudilo je Vreme. „Osvedočeni kralj mazohizma, demonski klovn iz Detroita, autodestruktivni nihilista, praotac panka, i kako ga sve nisu nazivali, Igi Pop je jednostavno jedan od ljudi koji su (re)definisali rokenrol. NJegovi koncertni nastupi, na kojima se probadao bodežima svih vrsta, polivao vrelim voskom i valjao po razbijenom staklu, bili su samo javna strana još mračnije privatne destruktivnosti...“, tako je autor Željko Đorđević privukao pažnju i čitalaca koji za rok ne mare. Odlična je to scena za uvod u 1991. „Demonski klovn“ došao je u predvorje pakla, i tamo ga je dočekalo deset hiljada ljudi, kojima je poklonio „dva iscrpljujuća sata“; za nekog od prisutnih možda i poslednja dva dobra sata devedesetih. „NJegov nastup, nabijen energijom do ludila, idealno je objašnjenje DŽona Lenona da dobar rokenrol mora da udara pravo u stomak. Ako neko u četrdeset i četvrtoj godini života izjavi da je jedino mladost sposobna za buntovnička sranja i prkos, a zatim dva sata svira gotovo potpuno nag (temperatura u hali je bila jedan ili dva stepena Celzijusa) ne morate bezuslovno verovati u svaku reč koju izgovori“, zaključio je efektno autor teksta. Juna iste godine u Beograd, ili u Zemun, kako vam drago, stigao je i Bob Dilan. Odavno nije bio „andergraund“, ali ostalo je makar sećanje na to da je i on nekada bio nepodoban, nepodoban Amerikanac. Lokalno, sumnjivim ga u to doba izvesno čini baš to što je Amerikanac. Melanholičan izveštaj NIN-a već prikladnim naslovom Oduvani vremenom podseća na to šta je nepovratno odneo vihor. „Ili Dilan mnogo kasni ili Beograđanima više ne odgovara, ili su svi prohujali sa vremenom, ili zato što je koncert bio u Zemunu, ili što je pravo Dilanovo prezime trenutno ne baš mnogo popularno – Cimerman – možda i zato što su karte bile preskupe (skoro trideset dolara), Bob Dilan nije imao manje posetilaca na koncertu otkako je počeo da svira“, zapisao je Milan Damnjanović 11. juna 1991. I taj „nikad manji“ broj posetilaca na stadionu FK Zemun, četiri hiljade, uskoro će biti nezamisliv na koncertu „stranjske“ muzike. Gostovanje stranca tog kalibra da i ne pominjemo. Možda je prikladno što je glavna linija tog NIN-ovog izveštaja bio nesporazum. Dilan je svirao pošteno, ali nove stvari, dok je publika htela stare. Kiša je taj nesporazum zapečatila. „Posle koncerta me pitaju kako je bilo i ne žele da čuju odgovor. Ko ’uvredi’ Boba Dilana, ostatak života svađaće se sa svojom generacijom. To je, moguće, i jedan od razloga zašto mnogi nisu došli na koncert. Jer kako uništiti svoje snove? Zapravo, Dilan je ostao isti, bar skoro isti – mi smo se promenili. Sve je na svom mestu, samo što promene žele da prihvate samo oni koji menjaju.“ Šta se sve promenilo među nama, jasno je već po tome što su najznačajniji koncertni događaji 1992. godine zapravo bili protesti. Te su godine članovi EKV, Električnog orgazma i Partibrejkers sastavili grupu Rimtutituki. Snimili su sada već legendarnu antiratnu pesmu Slušaj ’vamo (poznatu i kao Mir, brate, mir). Promovisali su je 2. marta, a potom pošli u mnogo puta „opevanu“ svirku sa kamiona koji je kružio beogradskim ulicama. Nešto kasnije, 22. aprila, uspeli su da održe i antiratni koncert na Trgu republike. „Usledilo je dva sata najboljeg roka koji je Beograd čuo još od davnih gostovanja Azre i začetka Paket aranžmana. Najpre Boje, potom Milan Mladenović iz EKV, Obojeni program, Električni orgazam, Rimtutituki i neverovatni Rambo Amadeus, dali su mladoj publici priliku da uživa u dobroj muzici i šansu da svojim političarima kaže ’hoćemo mir i hoćemo ga odmah’... Koncert je završen petnaestominutnom verzijom pesme Slušaj ’vamo, koju su zajedno otpevali svi učesnici“, pisala je Borba dan nakon koncerta. Po Borbi je koncertu prisustvovalo pedeset hiljada ljudi, a pred nastup Električnog orgazma na binu je doleteo i suzavac, tek da podseti na to da je svirka u neprijateljskom okruženju. Rambo Amadeus prekinuo je nastup usred pesme. „Hoću da budete ljuti, treba mi vaša ljutina, jer kad ova govna upropaste celu zemlju, onda će je nama ostaviti u nasleđe. Zato: dole govna“, tako je Rambo Amadeus tada objasnio prekid. Pomenuti naposletku jesu upropastili celu zemlju, nekoliko zemalja, zapravo, ali ispod notornog glavnog toka muzičkog nasleđa krilo se dosta toga interesantnog. Godine od 1992. do 1995, i čuvenog koncerta Prodidži, obično se pamte kao doba u kojem nam niko nije dolazio. Nije baš bilo tako, i to zahvaljujući pravom „andergraundu“ – onom koji bi to bio pod svim režimima. Šesnaestog septembra 1992. u Novom Sadu su svirali američki bend Agent 86 („mračniji postpank i hardkor“, prema opisu prisutnog stručnjaka) i norveška grupa Panišment park („pop pank sa malo elektronike, simpatičan za cupkanje“, prema istom opisu). Ne samo da su svirali, već je o tome izvestio novosadski dnevni list Dnevnik. „Ranije smo već imali nekoliko nastupa u Sloveniji, gde smo naišli na prilično dobar prijem. S obzirom na to da su se naše kasete prodavale na čitavom prostoru nekadašnje Jugoslavije, došli smo na ideju da sviramo i u Srbiji. Međutim, nismo znali koga da kontaktiramo. Potom smo u jednom muzičkom magazinu pronašli telefon momka iz Smederevske Palanke, koji je organizovao našu turneju u vašoj zemlji. Imali smo veliku želju da nastupamo, ali nismo bili sigurni da li nam je to i dozvoljeno od strane naše ambasade, zbog međunarodnih sankcija“, tako je za Dnevnik pričala Mišel, basistkinja i prateći vokal Agent 86. O godinama pre devedesetih nešto govori i to što je američki pank bend, ne baš najpoznatiji, imao slušaoce „širom Jugoslavije“, a te 1992. nenadani gosti iz SAD i Norveške svirali su u Subotici, Novom Sadu, Beogradu, Nišu, Kraljevu, Smederevskoj Palanci. Sledeće godine, u beogradskom „Reksu“ prvi put je održan „Ring ring“ – međunarodni festival nove muzike. Gostovalo se iz Velike Britanije, iz Grčke, iz Francuske. Gost iz Francuske, Pjer Bastijen, svirao je na „kolekciji mehaničkih konstrukcija muzičkih automata spravljenih od delova dečje igračke, u kojima se nalazi i po jedan srednjovekovni instrument“, kako je to – očito s mukom – uspela da opiše Borba. Svakako, uzimajući u obzir prilike, ekscentričnih pojava nije moglo da nedostaje. Igor Todorović Zgro priseća se koncerta benda Blajnd iz Ajndhovena. Na „splavu na Ribarskom ostrvu“ gosti su „proizveli nešto elektronski mračno nekom bukom i semplovima“. Niko nema pojma kako su se ti uvrnuti Holanđani avgusta 1994. uopšte zatekli u Novom Sadu. Već u oktobru su gostovali i grčki pankeri, Deus eks makina, a februara 1995. do Novog Sada je stigao i hardkor pank bend iz Australije, Splaterheds. Niko nikad na novosadskoj pank sceni za njih čuo nije, ali to nije smetalo da se u prostor za dvesta ljudi nagura trista oduševljenih, koji su Australijance naposletku izneli na rukama. Nemoguće je dovoljno se zahvaliti svim tim „muzičarima iz podzemlja“ koji su se do nas nekako probijali i pre nego što nam se „dogodio Prodidži“. Taj se koncert, održan 8. decembra 1995, petnaestak dana nakon što su sankcije suspendovane, često posmatra kao trenutak u kome se Srbija opet „povezala sa svetom“. Engleska elektronska atrakcija u beogradsku halu „Pionir“ stigla je usred svetske slave, nema sumnje, pa je zavredela čak i pažnju Politike. Pod nadnaslovom Tehnopokret i kod nas, i još boljim naslovom Odaju ih teget pletenice, Politika je napisala tekst u kome se pominje da su tehno u Beogradu prvi prihvatili „pripadnici kvazi gej društva“, šta god to značilo. Dopustila je, doduše, reč i tim dekadentima, koji su pokušali da objasne da uživati u tehnu ne znači nužno biti uživalac droga, kao i da na njihovim žurkama nema nasilja. Sadržajniji osvrt imalo je Vreme. „Bizarnosti doprinosi činjenica da su u proteklom periodu gradski oci Beograda posvetili punu pažnju organizaciji većih rejv događaja u metropoli, pokazavši na taj način neverovatan ’sluh’ za pokret koji je u civilizovanim zemljama sve samo ne sponzorisan od strane establišmenta. Pokroviteljstvo i blagonaklon odnos prema čitavom događaju ni ovoga puta nisu izostali“, skrenulo je Vreme pažnju na sporadično neobjašnjiv odnos režima prema muzici koja mu nikako nije mogla biti po volji. Vreme nije krilo da je nastup kasnio, da je ozvučenje bilo „tragično rešeno“, da je osvetljenje bilo „relativno siromašno“, ali deset hiljada posetilaca raznovrsne dobi i životnih nazora ohrabrilo je autora Milivoja Čaliju da zaključi kako „neke stvari dolaze na svoje mesto“. „Atmosfera u sali uprkos pomenutim tehničkim nedostacima dosezala je na trenutke razmere opšte ekstaze. Nakon četvorogodišnje intenzivne i veoma militantne medijske turbo folk kontaminacije, koncert Prodidži, ma koliko to nekom čudno zvučalo, bio je prvi veliki trijumf rokenrola nad lokalnim primitivizmom i kaljavim ibarskim kičerajem“, zaključio je Čalija. Ove teške sintagme na kraju zaslužuju posebnu analizu – čime će se NIN baviti u narednom tekstu ovog projekta – no može se reći da je posle gostovanja Prodidži barijera za velika imena počela da pada. Godina 1997. dovela je u Beograd legendarni njujorški rok/ metal sastav Kis, a godina 1998. istinske legende panka, birmingemski GBH. Šta se sve u međuvremenu dešavalo na domaćoj rok sceni, preveliko je za okvir i najdužeg zamislivog teksta u NIN-u, jer ako nečega tih godina nije nedostajalo, na zemlji ili pod njom, bio je to rok. Samo 1995. godine nove albume su izdali Ateist rep, Električni orgazam, Obojeni program, Deca loših muzičara, Oružjem protivu otmičara, Goblini (čuveno Lajv in KST izdanje). Da je „godina kulture“ – epitet koji je toj godini nalepilo Ministarstvo kulture – donela samo čuveni album Ateist repa Ja eventualno bih ako njega eliminišete, opet bi bila uspešna. Godina kulture, Kar kor (završni rad u trilogiji koju čine još Blu trabant i Vartburg limuzina), Gril 13, Rokvić Radivoje, Fatamorgana, Pećinko i druge pesme beskrajno duhovito i subverzivno su opisivale „našu stvarnost“, a to što se rado slušaju i danas, govori i o „Ateistima“ i o našoj stvarnosti. Važnije od toga ko je kada koji album izdao – „Bolje izdati ploču nego prijatelja“, upozoravali su pred potop, 1987, KUD Idijoti – jeste šta se time devedesetih postizalo. „Dobili smo priliku da putujući kroz Srbiju i radeći koncerte svakog vikenda srećemo ljude slične nama. Ti su koncerti bili susreti ljudi koji nisu dozvoljavali da ih teskoba tog vremena ograniči. Bili smo u manjini, ali smo se razumeli i međusobno i sa publikom. Imali smo privilegiju da muzika okupi ljude koji bi se inače tražili lupom“, objašnjava Vladimir Kozbašić, popularni Pećinko, jedan od osnivača „Ateista“. Obećali smo neku reč i o danas nezamislivoj pojavi da dnevne novine od nacionalnog značaja redovno posvećuju prostor muzici koja je definitivno „andergraund“. U novosadskom Dnevniku devedesetih, ovakve su objave bile uobičajene: „Danas u 23 časa u rokoteci ’Ona’ biće hardkor koncert grupe Proleće. Gost je grupa Mitesers. Ulaznica je sto miliona dinara, a ko donese isečak ove najave, ulaznicu će platiti osamdeset miliona“, pisao je Dnevnik 1993. Američka hardkor scena od šoka bi zanemela kada bi saznala da novosadski hardkor bendovi ulaz na svirke naplaćuju u milionima. Ali veći bi šok bio to što se bend po imenu Mitesers probio u „ozbiljnu štampu“. I nije to bila slučajnost. Neku godinu ranije, u redovnoj rubrici „Predstavljamo demo bendove“, prostor su zauzele iste grupe. Mesta se našlo i da postava Mitesers bude poimence nabrojana, i za podatak da je reč o izuzetno mladim momcima – „prosek godina petnaest i po“ – i za to da sviraju pod uticajem njujorškog hardkora, pa čak i za kontakt telefon benda, što rečito svedoči o tome koliko je neko u tadašnjem Dnevniku hteo da pomogne muzičkoj alternativi. Onako uzgred, ne sme se propustiti anegdota sa oproštajnog koncerta Mitesers u proleće 1993. Oproštajnim je nazvan jer je dobrom delu još mladog benda i jednako mlade publike bilo vreme da se odazovu otadžbini i spreme za cenjeno zvanje topovskog mesa. Polovina prisutnih je zato na koncert došla do pasa gola, markerima išarana natpisima poput „Sankcije su pravedne“ ili „Klintone, bombarduj“. Napraviti takav inadžijski performans 1993. bila je hrabrost pred kojom bi se posramili i daleko poznatiji antiratni pokušaji. Kada smo već pomenuli magičnu reč „performans“, možemo se za kraj preseliti i na druga polja umetnosti. Muzika jeste bila glavni nosač umetničkog bunta devedesetih, ali alternativno se i izlagalo i snimalo. Nekakva alternativna umetnost zbivala se i na protestima, pogotovo onim studentskim 1996. i 1997, no čovek nije morao da je traži samo na ulici. „U Galeriji Doma omladine u Beogradu otvorena je likovna izložba, sastavni deo projekta Urbazona... Time počinje projekat koji predviđa održavanje rok koncerata, performansa, modnih revija, fotografskih izložbi i umetničkih akcija u alternativnim prostorima. Namera je da se promovišu ideje i autori koji u postojećim okolnostima nemaju šanse za izlazak na javnu scenu... Kao pokret, Urbazona nije umetničko bratstvo, ni selekcija, ni tim okupljen na čvrsto formulisanim programskim osnovama, već skup individualnosti, ideja i poetika čiji se jezik i energetski naboj teško uklapaju u suženi, netolerantni i u svakom pogledu tragikomični sistem kulturnih vrednosti“, pisala je Borba 1993. godine. Godine 1995. mediji su mogli objaviti da je u okviru Urbazone izvedeno trideset umetničkih akcija, a pre toga, 1994, u Beogradu je otvoren Kulturni centar Reks. Vreme je o tome izvestilo pod zaglavljem „Andergraund“, i Reks je docnije opravdao taj epitet, jer je u narednih dvadesetak godina organizovao stotine projekata angažovanog filma, alternativnog pozorišta, nove muzike i sličnoga. Jedna od zabavnijih zgoda pripada 1996. godini. „Pošto su pogledali film Geto, čija je premijera održana u bioskopu Reks, svi distributeri su odustali od njegovog prikazivanja u beogradskim bioskopima. ’U toku snimanja filma mnogo njih je bilo zainteresovano za ovaj projekat, ali kad su na kraju videli o čemu se radi, okrenuli su se i otišli’, kaže Mladen Matićević, korežiser filma sa Ivanom Markovim. U filmu su kritici izloženi predsednik Srbije Slobodan Milošević, njegova žena Mirjana Marković, državna televizija, ljudi koji vode kulturnu politiku Beograda i Srbije. Sve se to dešava u atmosferi ratnog okruženja, turbofolk muzike, novopečenih kriminal-bogataša...“, pisao je maja 1996. Dnevni telegraf. Sličnim kulturnim učinkom može da se pohvali i Centar za kulturnu dekontaminaciju, otvoren 1995. godine. A te 1995. objavljen je tridesetpetominutni film koji se i danas smatra suštinskim prikazom devedesetih. Govorimo, naravno, o filmu Janka Baljka Vidimo se u čitulji. „Publika je reagovala upravo onako kako sam i predvideo – emocije su se kretale od humora i ironije na početku, do fatalne zaleđenosti i šoka nakon projekcije. Film se na kraju nije sveo samo na osnovnu priču o ljudima iz podzemlja, nego je to film o onome što se nama dešava, o tome gde mi živimo... A to je moguće samo sa ovako zgusnutim materijalom, u čitavoj njegovoj surovosti i brutalnosti, a ne kada, recimo, o tome samo čitamo o novinama“, rekao je 1995. za NIN reditelj Janko Baljak nakon što je Čitulja prikazana na Festivalu kratkometražnog filma. Vidimo se u čitulji svakako je bio i protest, ali ga je brzo i lako prigrlila i dominantna kultura. Junaci filma ionako su već bili junaci mnogim gledaocima. To se nije moglo dogoditi drugom filmu koji je obeležio 1995, Dupetu od mramora Želimira Žilnika. U intervjuu za NIN Žilnik je imao nekoliko opaski koje se mogu pripisati svoj alternativi devedesetih. „Prva motivacija je bila – inat. Filmadžije su doživele jedno novo lupanje čekića u glavu. Sada više nema onog: cenzura, klasni interes, socijalizam, komunizam, dizanje normi i tome slično. Sada ima: sloboda je, ali vam je ne damo. Država odlučuje, i to na svim prostorima bivše Jugoslavije. Dešava se, po Žilniku, jedno još i drastičnije poniženje, u stvari pokušaj kastriranja čitave branše, moći govora uopšte“, zapisala je za NIN Jasmina Lekić. U istom intervjuu Želimir Žilnik je rekao da je film posvetio „muškarcima koji su pobegli u žene“. Sve što smo proglasili „andergraundom devedesetih“ bilo je nekakav pokušaj bega ka smislenom životu. Pobeći se, nažalost, nema gde, kao što je Etore Skola zaključio još 1974.