Kad Vučić obeća

Kako se bliži kraj godine euforija srpskih zvaničnika raste brže i od dži-di-pija. Kao u filmu Sjećaš li se Doli Bel, svakog dana u svakom pogledu sve više napredujemo. Sjajne vesti ne bi mogla da zaseni ni novogodišnja rasveta Gorana Vesića. „Srbija će ove godine biti prva u Evropi po stopi rasta BDP-a“, slavodobitno je, po ko zna koji put, prošle srede na RTS-u ponovio Aleksandar Vučić. „Mi radimo sve da budemo jedina zemlja u svetu koja će imati privredni rast od bar 0,1 odsto, kako je to najavio i predsednik Vučić“, tercirao mu je dan kasnije, na Pinku, Siniša Mali. „Srbija je u ovom trenutku najbrže rastuća zemlja u Evropi“, zakucala je u nedelju, takođe na Pinku, Ana Brnabić. Sasvim je moguće da će ove godine Srbija biti zemlja sa najnižim padom BDP-a u Evropi. Nije li to veliki uspeh, kojem se malo ko nadao? Zašto se onda ne sme reći da ćemo imati najmanji pad, već svi kao papagaji ponavljaju da ćemo imati najveći rast? Čuj, rast od minus ne znam koliko odsto?! Kao ono da je i pad u stvari let. Dok ne udariš u zemlju. Čak i kada Miladin Kovačević zvanično saopšti da smo 2020. završili sa rastom od 0,1 odsto i da je predsednik bio u pravu, Srbija neće biti zemlja sa najvećim rastom, jer će, prema prognozama MMF, u koji se srpska vlast kune, ispred nje biti Kina, Bangladeš, Južni Sudan, Egipat, Mjanmar, Vijetnam, Etiopija, Kenija, Tanzanija… A Gvajana očekuje rast od čak 26 odsto. Kako ćemo onda mi sa 0,1 odsto biti svetski šampioni? I da ne bude zabune, ova latinoamerička, ne baš preterano razvijena zemlja ne zaostaje puno za nama – njihov BDP po stanovniku je 17.360 dolara, a naš 18.840 dolara (mereno paritetom kupovne moći). Elem, ako ne možemo u fudbalu, što ne bismo bili prvaci u vaterpolu? Zato, uprkos velikoj neizvesnosti zbog kovida-19, Vučić, Brnabić i Mali ne odustaju od plana „Srbija 2025“ i tvrde da će plata za pet godina biti 900, a penzija 440 evra. Podseća li vas to na vic u kome čovek priča prijatelju da porcija ćevapa, salata i pivo koštaju 100 dinara, a kad ga ovaj pita gde to ima, on odgovori – nema nigde, ali priznaj da je jeftino! Zbog „švajcarske formule“ zna se da će prosečna penzija dogodine sa 236 porasti na 250 evra. Ako se ne ukine „formula“, po kojoj se penzije povećavaju za polovinu stope rasta potrošačkih cena (inflacije) i polovinu rasta prosečne zarade, u 2022. najstariji će, u najboljem slučaju, primati 265 evra. I tu počinje prava misterija. Kako za tri godine penzija može da poraste za 175 evra ako je u prethodne tri povećana za samo 22 evra? Matematički je, naravno, sve moguće. Uz povišicu od 19 odsto svake godine, ona bi u 2023. skočila na 315 evra, naredne na 375, a 2025. na obećanih 446 evra. U ovoj računici ima, međutim, jedna falinka. Da bi penzija po „švajcarskoj formuli“ rasla za 19 odsto godišnje, uz inflaciju od dva odsto, prosečna plata mora – i to tri godine zaredom, počev od 2023. - da skače 36 odsto. E, u tom slučaju, čak i da naredne dve godine ostane 505 evra, kao što je bio prosek u prvih osam meseci ove godine, već u 2023. prosečna neto zarada bi skočila na 687 evra, naredne na 934, a 2025. na čak 1.270 evra. Odmah da kažem, nemam ništa protiv. U svakom slučaju je 1.270 bolje nego 900 evra, zar ne? Obrni, okreni, nešto u ovoj računici (ko god da je računao) ne štima. Ili jednostavno samo previše ozbiljno shvatam ono što predsednik, premijerka i ministar finansija obećavaju. Mada verovatno ima još ljudi koji bi, zaista, voleli da nam potanko objasne kako su oni došli do tih penzija od 440 evra. Znam samo da do te cifre ne može da se dođe uz pomoć „švajcarske formule“. Zato sve više sumnjam da to nije ni smislio neki matematičar. Pre će biti da je to bila neka politička računica. A političari su nebrojeno puta dokazali da njih reči ne obavezuju. Što bi ih onda obavezivali brojevi? Uostalom, zar im je teško da u jesen 2023. obećaju da će već koliko 2030. plata biti 1.700, a penzija 1.000 evra. Ima li neko protiv? Ko je za? I siguran sam da naslednik Maje Gojković neće u parlamentu morati zvonom da upozorava poslanike kako da glasaju. Svi će dići obe ruke. Jedni u znak podrške. Drugi, ako ih uopšte bude u Skupštini, u znak konačne predaje.