Nova vlada ili izborni štab

Nije uopšte bilo neophodno da Ana Brnabić najavi da će vlada, bespotrebno čekana četiri meseca, biti, zapravo, vlada kontinuiteta. I to ne samo zato što će ona ponovo biti na čelu tima čiji sastav je ostao nepoznat i 121 dan nakon izbora (ali je zato jasno da će imati „potrošni“ karakter i podršku jedinstvenog parlamenta u Evropi - bez opozicije). Kontinuitet obezbeđuje i činjenica da je sve što se dešavalo u vezi s formiranjem novog kabineta predstavljalo nastavak obesmišljavanja institucija, gaženja ljudi (čak i „svojih“) i podvođenja Srbije interesima jednog čoveka i njegovog okruženja. U ovom trenutku, jasno je, taj interes je dvojak: „peglanje“ lošeg imidža na Zapadu, stvorenog suštinskim proterivanjem opozicije iz parlamenta, ali i priprema za buduće izbore, kako bi se na njima učvrstila vlast i obezbedilo njeno dalje trajanje. Ako je, uostalom, i pandemija smrtonosne bolesti onako hladnokrvno iskorišćena u svrhu političke predizborne promocije, zašto onda i vlada kojoj je, bez jasnog objašnjenja, unapred ograničen rok trajanja, ne bi, po svojoj suštini, bila – izborni štab Aleksandra Vučića? Iskustvo nas je naučilo da Vučićeve najave uzimamo sa ozbiljnom rezervom, ali je, kada se svi faktori uzmu u obzir, sada teško zamisliti da neće biti vanrednih parlamentarnih izbora zajedno sa redovnim predsedničkim i to, kako je predsednik Srbije u utorak rekao – najkasnije do 3. aprila 2022, a vrlo verovatno i pre tog datuma. Termin koji je pomenuo proističe iz činjenice da su poslednji predsednički izbori održani 2. aprila 2017, tako da mandat aktuelnog predsednika ističe 2. aprila 2022. Nepunih godinu dana posle predsedničkih, 4. marta 2018, održani su beogradski izbori, zbog čega je, ekonomskim razlozima, lako obrazložiti istovremeno održavanje predsedničkih i beogradskih izbora. Za sada nije baš jasno da li će opozicija izaći sa zajedničkim zahtevom da izbori za centralne organe vlasti budu razdvojeni od lokalnih, iako postoje procene da bi takav zahtev mogao podržati i Brisel. A naročito nije jasno da li bi vlast bila spremna da, u predstojećim pregovorima, taj zahtev prihvati i odustane od onog što njoj najviše odgovara – a to je glasanje istog dana za predsednika Srbije, narodne poslanike i odbornike skupštine Beograda. Jasno je samo da predsednik nema uverljivo objašnjenje zašto je najavio pad vlade i pre nego što je formirana, ako već ima podršku gotovo celog parlamenta – ali je jasno i da ga to uopšte ne zabrinjava, s obzirom na to da Zapadu odgovara da se umesto parlamenta bez opozicije izabere neki makar delimično pluralan. A mišljenje ljudi u zemlji zanima ga samo u meri u kojoj se ono ispoljava na izborima – na šta, jasno je, u ovakvoj medijskoj situaciji, kritički i analitički orijentisan deo javnosti nema naročit uticaj. „Ne ograničavam ja trajanje vlade, nego je to naš dogovor, a imamo većinu i u Skupštini i u vladi“ – tim rečima je odgovorio na pitanje novinarke N1 o razlozima za raspisivanje parlamentarnih izbora, a zvučalo je baš kao da kaže: „Zato što nam se može, i baš nas briga šta vi o tome mislite“. A može mu se sve, što je pokazao koji sat ranije – pa i da Dan oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu, 20. oktobar obeleži obilaskom Spomenika Neznanom junaku u – Prvom svetskom ratu. I ništa. Izbori su, makar predsednički i beogradski, dakle, neizbežni, a njima će prethoditi krajnje neizvesna borba sa pandemijom korone i njenim ekonomskim posledicama, ali i sasvim izvesno jačanje pritisaka u pravcu postizanja sporazuma o Kosovu. A teško da će, bez obzira na rezultat američkih predsedničkih izbora, biti zaboravljeno sve ono što je potpisano u kabinetu Donalda Trampa i što, kao što smo o tome već pisali, ozbiljno komplikuje spoljnopolitičku poziciju Srbije i njenog rukovodstva. U takvim okolnostima, nije ni čudo da je predsednički kandidat Vučić onako gurnuo u drugi plan sopstvenu izabranicu za funkciju buduće premijerke u danu kada je na dnevni red došlo saopštavanje da je napravljen prvi korak u sklapanju novog kabineta – dogovor da vlada bude formirana sa socijalistima i listom Aleksandra Šapića. Jer, kao što je i na parlamentarnim izborima u junu učestvovao, zapravo on, a ne njegova stranka (čije ime na glasačkim listićima nije postojalo), tako će i na predstojećim izborima, suštinski, lično izneti glavnu borbu za učvršćivanje/odbranu naprednjačke moći. Anu Brnabić i tim koji će ona „voditi“ birao je s ciljem da maksimalno doprinesu toj borbi, svim sredstvima kojima raspolažu – od neupitne lojalnosti, do sposobnosti da se obrate biračima koji nisu baš spremni da podrže naprednjake – ali ni da im se jasno suprotstave. A da u tako zamišljenoj ulozi ne vidi ništa sporno, Ana Brnabić je potvrdila avansno, još u nedelju uveče na omiljenom TV Pinku, kada je, više nego obično, ispoljavala bezgranično divljenje „šefu“, insistirajući neprekidno na njegovim zaslugama za „uspehe“ o kojima neprekidno slušamo. A teško da će se naljutiti i zbog javnog demontiranja njenih pokušaja da nas uveri da sama bira svoj tim: „Imam još nekoliko dilema osim ministra policije“, rekao je Vučić pred kamerama, potvrdivši da samo od njega zavisi sudbina svih ministarskih kandidata – ne samo Nebojše Stefanovića, o čijem „čudnom“ statusu u SNS se odavno govori. Iako se dugo govorilo o ozbiljnom sukobu Stefanovića i Vučića, prema poslednjim spekulacijama za njega će ipak biti rezervisana neka ministarska pozicija, moguće vojna – ali to će nam biti saopšteno u sledećem delu kampanje planirane tako da privuče pažnju najvećeg dela javnosti. Prema najavi od utorka, spektakl saopštavanja imena članova nove vlade planiran je za nedelju. Jedino personalno rešenje koje nam je Vučić otkrio jeste dogovor da budući predsednik parlamenta bude – Ivica Dačić. Na prvi pogled, izbacivanjem iz izvršne vlasti u potpuno obesmišljen parlament, nekadašnji premijer, ministar unutrašnjih poslova i šef diplomatije je više nego ozbiljno degradiran. I to toliko da se postavlja čak i pitanje zašto je na to pristao - naročito kada se u obzir uzmu čak i javno izrečeni saveti da bi za socijaliste u datim okolnostima daleko bolji bio odlazak u opoziciju. Takve ocene bazirane su, između ostalog, na činjenici da su, u godinama provedenim u naprednjačkom zagrljaju, Dačić i prijatelji zabeležili trend stabilnog pada - od osvojenih 567.689 glasova na izborima 2012. (sa PUPS-om i JS), preko 484.607 osvojenih 2014. (opet sa PUPS-om i JS), odnosno 413.770 (sa JS, bez PUPS-a) do sadašnjih 334.333 (opet sa JS). Druga škola mišljenja, međutim, uzima u obzir klijentelistički karakter stranke za koju bi, prema tim verovanjima, neučestvovanje u vlasti moglo biti krajnje pogubno. A nije naodmet ni podsećanje da su, u odnosu na druge stranke, tokom naprednjačke ere socijalisti prošli više nego odlično - da nisu bili u vlasti sa naprednjacima, verovatno bi izgubili i mnogo više od tih 70.000-80.000 glasova, koliko obično gube između dva izborna ciklusa od 2012. do danas. A svakako bi valjalo imati u vidu i mogućnost da, recimo, postoji negde i ton onog snimka Dačića i Rodoljuba Radulovića, zvanog Miša Banana, saradnika švercera kokaina Darka Šarića. I da je Dačiću to dato do znanja. Ima, takođe, i procena da će snalažljivi Dačić, zapravo, umeti da iskoristi predstojeće distanciranje od suštinskog centra moći, pa čak i dotle, kako se pojavilo na Tviteru, da će „osvetu servirati hladnu“. Ako je, u ovom trenutku, nemoguće sa velikom sigurnošću iole dugoročnije prognozirati Dačićevu političku budućnost, sasvim je jasno zašto su socijalisti ponovo regrutovani u vlast, ovoga puta u paketu sa „novom snagom“ u vidu Srpskog patriotskog saveza (SPAS) Aleksandra Šapića. Jer, pravljenjem onoga što Vučić ipak nije nazvao „koncentracionom“, već „reformskom vladom za teška vremena“, stvoreni su uslovi da se na predstojećim izborima „nagrebe“ i na isti konto stavi glas svih birača koji nisu jasno „antivučićevski nastrojeni“. Rezultati junskih izbora rečito govore koliko je važan taj faktor - kako na predsedničkim izborima, gde su, za željenu pobedu u prvom izbornom krugu, Vučiću potrebni i glasovi birača SPS-a, tako i na izborima za vlast u Beogradu, najslabijoj, a vrlo važnoj karici u lancu naprednjačke moći. Od ukupno 1,6 miliona upisanih birača na teritoriji Beograda, naime, u junu je glasalo njih 613.974, odnosno 38,27 odsto - što je značajno manje nego na teritoriji cele Srbije, gde je odziv bio 48,93 posto, pa bi se ta razlika mogla tretirati kao uspeh Vučiću izrazito omraženih „bojkotaša“. Naprednjaci su tada osvojili 363.412 glasova, socijalisti 59.599, a lista Aleksandra Šapića 49.396. Ukupno gledano, te tri liste osvojile su 472.407 glasova. Drugim rečima, ako bi se rezultat manje-više ponovio na beogradskim izborima i ako bi na njima učestvovali i dosadašnji „bojkotaši“, tek tako zajedno sa socijalistima i Šapićem, naprednjaci bi se mogli nadati očuvanju vlasti u Beogradu (poređenja radi, na beogradskim izborima 2018. glasalo je 814.130 birača). Iz onoga što je u utorak otkrio predsednik Srbije, Ustavom potpuno neovlašćen za pravljenje vlade i programa njenog rada, mogu se naslutiti još neki pravci delovanja. Najpre, iako personalni sastav buduće vlade nije poznat, iz najave velike zastupljenosti žena, osnivanja dva nova ministarstva, od kojih je jedno, kako je rekao, „za ljudska prava, društveni dijalog i još nešto“ (čega nije uspeo da se seti), ali i već pomenute „deložacije“ izrazito proruski profilisanog Dačića, moglo bi se zaključiti da će se, u narednom periodu, Vučić prilično truditi da ostavi dobar utisak na Zapadu. Tome u prilog ide i najava mogućeg učešća manjinskih stranaka u vlasti, mada najverovatnije na nižim nivoima – državnih sekretara i direktora javnih preduzeća (iako i tu može biti pragmatičnih razloga podstaknutih približavanjem predsedničkih izbora, na kojima bi bilo baš zgodno da se i manjinski glasovi, kojih nije malo, sliju na Vučićev „račun“). U istom ključu slanja signala Zapadu mogla bi se čitati i tvrdnja da je čak za 250 procenata skočio rejting antivakserski, ravnozemljaški i antimigrantski raspoloženih građana. Za njih Vučić nije izrazio nikakvo razumevanje, ali jeste spremnost za dijalog – što dosta liči na modernizovanu verziju starog metoda insistiranja na nekom ekstremističkom „strašilu“, a sve kako bi se podigao sopstveni značaj. To što je, izgleda, došlo vreme za popravljanje imidža na Zapadu nikako, međutim, ne znači da valja očekivati bilo kakvo jasnije distanciranje od Moskve. Između ostalog, na to jasno ukazuju reakcije na informaciju da Vladimir Putin ove jeseni neće dolaziti u Beograd. Ipak, među retkim zanimljivim personalnim rešenjima u vladi spakovanoj kao „potrošni materijal“, svakako će biti ona koja se odnose na oblast energetike. A što se poruka domaćoj javnosti tiče – one su, očigledno, reciklirane, pa smo se, osim obećanja vezanih za zdravstvo, očuvanje Kosova i nezavisnosti zemlje, vratili na dobru, staru priču o borbi protiv mafije kao jednu od glavnih tema tekuće kampanje. Zašto, uostalom, i ne bi kad se, svaki put kad je pominjano, to obećanje pokazalo kao efikasno, takoreći melem na rane napaćenog naroda? A nađen je i idealan odgovor na pitanje šta ste dosad radili po tom pitanju: problem je, reče Vučić, što nam se „prelio rat“ klanova koji „nisu originalno iz Srbije“.