Nove destinacije za stare kadrove

Kad onoliko voli da govori o nezadrživom rastu i napretku koji je Srbiji donela njegova vlast, Aleksandar Vučić bi mogao da proširi repertoar pričom o rekordnom uspehu u - obezvređivanju diplomatske službe. I to ne samo zato što se potpuna uzurpacija vlasti vidi i u isključivanju diplomatskih predstavnika iz važnih državnih poslova, kao što se, prema izveštajima, desilo tokom njegove septembarske posete Vašingtonu, već i zato što je diplomatska služba u ovom trenutku desetkovana temeljnije nego ikad ranije. A nije da je o stanju u diplomatskim predstavništvima i pre naprednjaka baš vođena ozbiljna briga. Naprotiv. Ukoliko su navodi medija tačni a sajt Ministarstva spoljnih poslova ažuran – što nismo uspeli da proverimo jer na pitanja upućena MSP-u nismo dobili odgovor - Srbija u ovom trenutku nema šefove diplomatsko-konzularnih predstavništava u 24 ambasade (od ukupno 69), jednoj međunarodnoj misiji, 10 generalnih konzulata i tri kulturno-informativna centra. Spisku valja dodati i petnaestak ambasadora kojima uskoro ističe ili je već istekao mandat, ali postupak opoziva još nije pokrenut. I nije reč ni o kakvom neprimećenom propustu, s obzirom na činjenicu da su na poslednjoj sednici Vlade u 2019. godini opozvani svi ambasadori i generalni konzuli kojima je, u tom trenutku, mandat bio istekao. Veljko Odalović, tadašnji generalni sekretar MSP i verni pratilac Ivice Dačića kroz institucije, još u januaru je obećavao da će tridesetak ambasada dobiti nove šefove u prvoj polovini godine i da će biti otvorena nova diplomatsko-konzularna predstavništva. Ali se to nije desilo. Kao izgovor poturena je korona, ali teško je, s obzirom na tajming, poverovati da se nije desilo isto što i u ranijim situacijama, samo u drastičnijem obliku: ambasade su i do sad često tretirane kao sinekure za partijske kadrove i druge zaslužne građane, pa nije ni čudo da su, nakon rekordno dugog formiranja Vlade posle junskih izbora, imenovanja u diplomatiji morala da sačekaju konačne odluke o načinu nagrađivanja lojalnosti. „Hitan“ je bio samo „slučaj“ upražnjenog mesta u Vašingtonu, gde se sada već smestio Marko Đurić, doskorašnji šef Kancelarije za Kosovo i Metohiju sa izrazitim talentom za tapšanje i skandiranje „Vučiću Srbinu“, ali i izrazitim nedostatkom diplomatske karijere koja bi ga preporučila za tako važno mesto. Sve drugo – počev od priče o lansiranju dosadašnjeg ministra za rad Zorana Đorđevića na Kubu (umesto nekadašnjeg istaknutog „julovca“ Danila Pantovića kome je istekao mandat), ili Radomira Nikolića, bivšeg gradonačelnika Kragujevca, poznatijeg po funkciji sina Tomislava Nikolića, u Kinu (umesto Milana Bačevića, porodičnog prijatelja Nikolića) – i dalje ima status nepotvrđenih glasina. Jednako nepotvrđena je i vest da će novi generalni sekretar MSP biti Rade Bulatović, bivši ambasador u Ukrajini, javnosti poznatiji po funkciji savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika SRJ Vojislava Koštunice, hapšen u vreme policijske akcije Sablja nakon ubistva premijera Zorana Đinđića; po funkciji šefa BIA, ali i po čudnom događaju iz vremena kad je bio sekretar u jugoslovenskoj ambasadi u Rimu (1990/92) kada mu je iz automobila ukradeno 50.000 dolara. Spekulacije, doduše, uključuju i slanje Bulatovića na novu ambasadorsku funkciju, a izbor je zaista širok, s obzirom na činjenicu da ambasadore, između ostalog, nemamo u Azerbejdžanu, Albaniji, Australiji, Belorusiji, Brazilu, Vatikanu, Izraelu, Indiji, Japanu, Kini, Koreji, Kuvajtu, Libiji, Norveškoj, Severnoj Makedoniji, Hrvatskoj, Češkoj... Novog ambasadora čeka i naša Misija pri UN u NJujorku. Mandat im je istekao ali dosadašnji ambasadori još sede u Lisabonu, Šangaju, Buenos Ajresu, DŽakarti, Atini, Dohi, Bejrutu i Briselu, a upražnjeni su i konzulati u Banjaluci, Mostaru, Herceg Novom, Solunu, Minhenu, Štutgartu, Cirihu, NJujorku i Čikagu. Nema toga što spin-doktori ne mogu predstaviti kao znak napretka, pa su se provladini mediji potrudili da čak i takav pokazatelj neodgovornog ponašanja prema državi prikažu u sasvim suprotnom svetlu: „Srbija uskoro dobija 50 novih ambasadora“, glasio je jedan od naslova u podobnoj štampi, uz dodatak da će to biti „najveće kadrovsko osvežavanje naše diplomatsko-konzularne mreže.“ A za one koji razumeju o čemu je reč, kao što je Srećko Đukić, karijerni diplomata koji „iznutra“ poznaje stanje u toj oblasti još od vremena bivše SFRJ, toliki broj nepopunjenih ambasadorskih mesta znak je ogromne krize: „Koja zemlja ima 50 diplomata u rezervi, spremnih da ih pošalje u svet? Da li bi negde našli 50 drugih visoko kvalifikovanih stručnjaka, od IT inženjera do lekara“, pita Đukić. „To je isto kao i pokušaj da se od vojnika redova proizvede 50 generala, iako se zna da ne može svako da bude general i da je za ceo proces neophodno kontinuirano obučavanje.“ A put do ambasadora je dug i za njega nije dovoljan sertifikat Diplomatske akademije, namenjene obuci mladih ljudi s ambicijom da rade u raznim međunarodnim poslovima, već bi trebalo da podrazumeva stečeno iskustvo na nizu pozicija - atašea, trećeg, drugog i prvog sekretara, savetnika, prvog savetnika, ministra savetnika. Za sve to je potrebno vreme i mnogo rada i znanja, a ne partijske i rodbinske veze, ili, kako kaže Đukić, „reciprocitet za nešto što su određeni ljudi učinili ili za nešto što im nije učinjeno“. Profesionalan i kontinuiran rad na održavanju diplomatske službe, po njegovom objašnjenju, podrazumeva i da odlazeći ambasador traži agreman za naslednika, koji je za to mesto već pripremljen: ako, recimo, znamo da će sledeće godine biti upražnjeno mesto u Beču, onda se ove godine sprema čovek za to mesto. Ali, to nije baš jednostavno ako se diplomatska mesta tretiraju kao već pomenuta nagrada - što nije princip od juče, ali izgleda da je ozbiljno eskalirao. Đukić se, recimo, seća političara odanog predsedniku jedne vladajuće partije koji je tražio da bude ambasador u Jamajci „jer se tamo najlepše živi“ - i to uprkos činjenici da u toj zemlji nikad nismo imali predstavništvo. Poznata su i nekadašnja natezanja između predsednika države i predsednika vlade koji su imali svoje „pakete“ ambasada i „trgovali“ zemljama u koje će slati svoje ljude. Mnogo je tekstova napisano i o slanju brojnih pisaca i političara u diplomatiju dvehiljaditih, pa su pominjani primeri Andrića i Crnjanskog, ali ne i „detalj“ na koji podseća naš sagovornik – da je proces tada bio obrnut, odnosno da su obojica postali pisci u diplomatiji. Đukić kaže da je nemaran odnos prema diplomatiji počeo još devedesetih, ali da, osim u periodu kada je, zbog sankcija, osim u Rusiji i Kini, bio smanjen nivo diplomatskih predstavništava (ne ambasadori, već samo otpravnici poslova) nikad nije bilo toliko upražnjenih mesta kao danas. Velika tumbanja desila su se posle smene režima Slobodana Miloševića, ali i posle dolaska naprednjaka na vlast 2012. Tada je, u kratkom periodu, smenjena gotovo trećina ambasadora, u nekim slučajevima bez jasnih obrazloženja i uprkos visokim ocenama koje su imali (čak je zabeležen primer da je zbog smene tadašnjeg ambasadora u Turskoj, Dušana Spasojevića, ministar Rasim LJajić napustio sednicu Vlade na kojoj je odluka doneta). Bile su, međutim, potrebne tri godine da se ta mesta popune, čak i u tako važnim zemljama kao što je Nemačka, kojoj smo se u tom trenutku gotovo potpuno bili okrenuli. Analitičari su ocenjivali da je ključni razlog za odugovlačenje bila borba za premoć između predsednika Vlade (Vučić) i predsednika Srbije (Tomislav Nikolić) i naravno da se i u toj oblasti odmah videlo da je pobedio - Vučić. Iz tog ugla posmatrano, moglo bi se pomisliti da bi sada imenovanja trebalo da budu brža, kad već o svemu odlučuje jedan čovek. Možda bi tako i bilo kad bi tom čoveku bilo stalo do profesionalne diplomatske službe, ali već pomenuti primer nedavne posete Vašingtonu govori sasvim suprotno. I ne samo taj primer. Nekadašnji ambasador u SAD Ivan Vujačić je, na primer, u nedavnom intervjuu Beti, govoreći o najvećim propustima u srpskoj diplomatiji, upravo ukazao na to da se „nedovoljno“ računa na ambasadore i prednost daje politici. „Drugo, ne postoji jaka koordinacija između različitih sektora. Mnogi ljudi na vlasti rade bez konsultacija sa MIP-om“, rekao je on. A nešto slično slušali smo u poverljivim razgovorima i od aktivnih diplomata u srpskim predstavništvima – pa čak i da se o dešavanjima u zemlji informišu iz medija, a ne uobičajenim diplomatskim kanalima. Đukić kaže da vlast SNS od svih dosadašnjih najmanje koristi diplomatiju. „Diplomatska služba je marginalizovana i pretvorena u uslužnu funkciju sačekivanja na aerodromu, u folklor sa ambasadorima koji pokušavaju da skrenu pažnju spoljnim efektima, a ne znanjem“, kaže, očigledno inspirisan nedavnim primerom novog ambasadora u Angoli Miloša Perišića, koji je predao akreditive u narodnoj nošnji. Za razliku od dela javnosti oduševljenog takvom „promocijom nacionalne kulture“, Đukić, inače autor nekoliko knjiga u kojima je opisana sva složenost diplomatskog posla, podseća da su naši ambasadori i u 19. veku u svet išli u evropskim odelima i karijeru gradili ozbiljnim radom, istraživanjem i pisanjem. Ako je pomenuti slučaj promocije narodne nošnje u situaciji u kojoj to nije uobičajeno i naišao na razumevanje dela javnosti, teško da se to može reći za neke druge vesti koje poslednjih godina stižu od diplomatskih predstavnika – bilo da je reč o nedavnom farbanju ambasade u Moskvi u boje fudbalskog tima za koji navija ambasador Miroslav Lazanski, ili o dve godine starom slučaju iz Pariza, gde je ambasadoru Rajku Ristiću palo na pamet da na rezidenciju, izgrađenu 1912. godine, koja je pod zaštitom Zavoda za spomenike Francuske, postavi PVC stolariju?! I time, osim sramote, Srbiju optereti kaznom od 100.000 evra. A možda se ipak valja nadati da će, pa makar i uz folklorni pristup, ključne loše prakse promeniti novi ministar Nikola Selaković? Ili je u pravu Rada Trajković kada kaže da će se on, kao čovek od najvećeg poverenja predsednika Srbije, baviti samo spoljnim lobiranjem za Vučićev opstanak na vlasti, a ne zaštitom državnih interesa? Jedno je, zasad, primetno: Selakovićevi prvi potezi ne ukazuju na fokusiranje na zvanični spoljnopolitički cilj Srbije. „Tradicionalno, ministar spoljnih poslova prve posete čini u pravcu u kome je usmerena spoljna politika zemlje. Ovde nije bilo objektivnih razloga da ministar ne primi ambasadora EU ili ode u Brisel da se predstavi, ako je članstvo u EU stvarno cilj“, kaže Đukić. Ministar Selaković se, podsetimo, prvog dana na funkciji sreo sa ambasadorom Rusije, potom sa ambasadorkom Kine, pa Nemačke i SAD. A putovao je i u Antaliju, gde se sreo sa turskim kolegom.