Decenija krađa i beznađa

Ništa, valjda, tako dobro ne objašnjava prirodu izbora u Srbiji od podatka da se u tri decenije obnovljenog višepartizma, ne računajući one prve 1990. godine, svega tri puta glasalo na redovnim izborima. Naime, redovni izlasci na birališta dogodili su se samo 1997. kada je okončan prvi mandat kabineta Mirka Marjanovića, zatim 2012, kada je četvorogodišnji staž odradila vlada Mirka Cvetkovića i juna ove godine, uprkos tome što vlada Ane Brnabić ne spada u kategoriju onih sa punim mandatom. Sve ostalo je bilo vanredno. Dakle, baš onako kako je izgledao i život u protekle tri decenije – u permanentnim vanrednim okolnostima. I kad je već reč o vanrednim okolnostima, upravo ti prvi izbori 1990. odigrali su se u izvanredno dramatičnim okolnostima, pa bi pobedu presvučenih komunista – Socijalističke partije Srbije - izraženu sa daleko više mandata (194) nego realne podrške (46,1 odsto) i to zahvaljujući većinskom izbornom sistemu, bilo neozbiljno posmatrati van istorijskog konteksta. A, on je bio takav da je uveliko trajao proces razbijanja SFRJ, da se Savez komunista Jugoslavije raspao u februaru te godine kada su slovenački delegati napustili vanredni kongres odbijajući predlog Srbije o monolitnoj komunističkoj organizaciji, da su na Kosovu buktale demonstracije sa jednim zahtevom – „Kosovo republika“, da su diljem Jugoslavije „spontano“ tutnjali Miloševićevi mitingaši, da se Hrvatska nimalo tajno naoružavala i spremala za rat, da su se u Benkovcu pojavile noćne straže, a u Kninu pali prvi balvani. I dok se komunizam redom raspadao u zemljama realnog socijalizma, u Srbiji je jednoumni politički establišment lansirao krilaticu o nestranačkom pluralizmu. Godinama kasnije, nagađalo se da li je kreator ovog oksimorona Mihajlo Marković, nezvanični ideolog SPS-a ili tada svemoćna Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića. Istovremeno, u Sloveniji su komunisti prvi obznanili da su spremni na odlazak s vlasti ukoliko takva bude volja građana. Do decembra 1990, kada se glasalo u Srbiji i Crnoj Gori, sve republike bivše Jugoslavije su već organizovale prve višestranačke izbore od Drugog svetskog rata. I na svima su, bez izuzetka, pobedile stranke sa izrazitim nacionalnim predznakom. Takva raspodela karata - a među gubitnicima se našao i savezni premijer Ante Marković, koji je samo godinu dana ranije bio najpopularniji političar u zemlji - u kombinaciji sa podivljalim nacionalboljševizmom srpskog rukovodstva, osnaženim kroz podršku intelektualne elite pre svega oličene u SANU i Udruženju književnika Srbije, bio je tragičan mizanscen za krvavi raspad Jugoslavije. Svemu je prethodilo donošenje Ustava u septembru te godine, a pre toga i dokument naziva „Stavovi Predsedništva Srbije o reformi političkog sistema“, jedan građanin – jedan glas, kojim se pokušalo zamaskirati oklevanje da se organizuju višestranački izbori. Koliko se do pluralizma zaista držalo možda najbolje pokazuje stav Dobrice Ćosića koji je poručivao „da je u ovom istorijskom trenutku od adekvatne demokratske procedure mnogo važniji kvalitet predloženog ustava“. U takvoj atmosferi potpune nacionalne homogenizacije, sa više od 770.000 Albanaca koji su bojkotovali izbore, sa teškom artiljerijom u vidu infrastrukture nasleđene od Saveza komunista Srbije, i uz fanatičnu podršku dominantno režimskih medija, opozicija bez stvarnih finansijskih resursa i sa infrastrukturom u povoju nije imala mnogo šansi. Kao paradigma opšte atmosfere može da posluži i događaj iz juna kada su se, nakon mitinga nekoliko opozicionih stranaka, čelnici i simpatizeri uputili ka zgradi Radio-televizije Beograd, nezadovoljni neprestanom satanizacijom opozicije. U brutalnoj intervenciji policije povređene su desetine demonstranata, među kojima i predsednik Demokratske stranke Dragoljub Mićunović i pisac Borislav Pekić. To što je Milošević kozmetički izmenio neke uslove u novembru, kada je 19 opozicionih stranaka proglasilo bojkot, suštinski ništa nije promenilo. Sva bestijalnost režima sabrala se u tragediji koja se dogodila u selu Dubnica kod Vranja kada je aktivista SPS-a ubio člana Srpskog pokreta obnove Slobodana Ivanovića dok je lepio plakate ove stranke. Završni miting partije Vuka Draškovića više je izgledao kao komemoracija nastradalom Ivanoviću koji je postao prva žrtva političkih obračuna s neistomišljenicima u obnovljenom višestranačju. Svi koji su u toj decembarskoj večeri očekivali pad presvučenih komunista, uključujući tu i opozicione lidere, ili su imali suviše romantične predodžbe političkog života ili nisu dovoljno dobro sagledali okolnosti. Na izbore je izašlo više od pet miliona glasača, a za SPS je glasalo 2.320.587 birača, što im je po većinskom izbornom sistemu donelo 194 mandata, dakle više od tri četvrtine poslaničkih mesta u parlamentu. Tada najsnažnija opoziciona stranka SPO dobila je 794.789 (15,8 odsto) glasova i samo 19 poslaničkih mesta, dok je Demokratska stranka, koja je smatrana jezgrom intelektualne elite, osvojila tek 374.887 glasova (7,4 odsto) i sedam mandata. Jedan od retkih objektivnih medija, Vreme, pisalo je kako su lideri opozicije gotovo dvadeset sati bili u šoku, da je Vuk Drašković rekao da su građani glasali za stege, boljševizam, za prošlost, mrak i sramotu, dok je Zoran Đinđić govorio o onima koji nisu čuli za pad Berlinskog zida. Još gore su stvari izgledale na predsedničkim izborima. Milošević je za čitav milion nadmašio rezultat svoje partije i pobedio u prvom krugu. Vuk Drašković, tada najpopularniji opozicionar, dobija samo 16,4 odsto glasova (824.674), Ivan Đurić, kandidat UJDI-a 277.398, Sulejman Ugljanin iz SDA 110.000, a Vojislav Šešelj kao kandidat grupe građana nešto manje od 100.000 glasova. Pokušaji opozicije da ospori rezultate razbili su se o stav međunarodnih posmatrača, koji su proces ocenili kao relativno korektan. Metaforički, metastaza prvih izbora desiće se pola godine kasnije. Naime, nakon smrti pisca Miodraga Bulatovića, Vojislav Šešelj ispred tek osnovane Srpske radikalne stranke popuniće upražnjeno mesto u Rakovici, pobedom nad kandidatom SPS-a radnikom Radošem Karaklajićem. Mnogi i danas tvrde da je Milošević ovakvim izborom politički „miropomazao“ svog omiljenog opozicionara. Da apsurd bude potpun, u „crvenoj Rakovici“ poraze su doživeli i Borislav Pekić i potpredsednik SPO, profesor Jovan Marjanović. Ako su prvi višestranački izbori održani u vanrednim okolnostima, onda su naredne, 1992. godine, bili organizovani u ratnim uslovima. I to doslovno, i uprkos tome što Srbija nije priznavala da učestvuje u krvoproliću u koje je neštedimice slala svoje mladiće. U te dve godine smestilo se istorije za dva veka. Jugoslavija se zvanično raspala, psihoza ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini prelivala se na ulice srpskih gradova, „žabljačkim ustavom“ u aprilu je formirana Savezna Republika Jugoslavija, međunarodna zajednica uvela je sankcije ovom ostatku velike Jugoslavije zbog učešća u ratu u Bosni, a odnos vlasti i opozicije eskalirao je do nepremostive netrpeljivosti i sukobi su bili neizbežni. Najveći se desio 9. marta 1991, kada je 100.000 ljudi tražilo promenu uređivačke politike TV Beograd i odlazak šestorice urednika na čelu s direktorom Dušanom Mitevićem, koji su opoziciju u izveštajima često nazivali i produženom rukom „ustaškog hrvatskog režima“. Iako je to bio formalni razlog demonstracija, koje su nosile naziv „Miting protiv petokrake“, s ove vremenske distance jasno je da je to bila prva pobuna protiv režima i njegove ideologije, ali i poslednji pokušaj da se spreči dolazeći rat sa „odbeglim“ bivšim jugoslovenskim republikama. Tragične pogibije demonstranta Branivoja Milinovića i policajca Nedeljka Kosovića, samo su dodatno produbile jaz u već duboko iskopanim rovovima. To što se sve završilo relativno mirno, puštanjem Vuka Draškovića iz pritvora pod pritiskom studentskih demonstracija i ostavkom tadašnjeg ministra policije Radmila Bogdanovića, bilo je samo kratkotrajno primirje. Svejedno, i danas mnogi smatraju da je ovaj datum označio početak osipanja Miloševićevog monolitnog režima. Samo što je na taj pad trebalo sačekati još skoro čitavu deceniju. U međuvremenu, opozicija je zbog rešenja nametnutih Ustavom iz 1992, koji nisu regulisali pitanje finansiranja političkih partija i gotovo unisonog prorežimskog izveštavanja medija, odlučila da bojkotuje savezne izbore maja 1992. Približavanje u stavovima nije donelo ni to što je pisac Dobrica Ćosić u maju izabran za predsednika SRJ. Izborni debakl 1990, teško i mučno naučena lekcija o neophodnom jedinstvu, dovela je do stvaranja Demokratskog pokreta Srbije (DEPOS), koji su činile opozicione stranke i brojni nezavisni intelektualci. Potpunog jedinstva, ipak, nije bilo pa se Demokratska stranka trajno podelila, a Vojislav Koštunica osnovao je Demokratsku stranku Srbije koja je prišla DEPOS-u. U julu je ova koalicija održala veliki sedmodnevni sabor. Zahtevi da Milošević podnese ostavku, da se raspusti Skupština Srbije i formira vlada nacionalnog spasa delovali su jednako utopistički kao i zahtevi sadašnje opozicije koja je aprila 2019. tražila odlazak Aleksandra Vučića. Rezultati sedmodnevnog „ustanka“ bili su neformalni okrugli stolovi vlasti i opozicije na kojima se raspravljalo o izbornim uslovima. To što je od Miloševića zahtevan proporcionalni umesto većinskog izbornog sistema nije mnogo uzbudilo režim. Isto je tražio i savezni premijer Milan Panić, američki biznismen rođen u Srbiji, koji će krajem te godine postati i najžešći takmac Miloševiću na predsedničkim izborima. Između predloga opozicije da cela Srbija bude jedna izborna jedinica i optiranja vlasti za 22 jedinice, usvojena je kompromisna opcija kojom je Srbija podeljena na devet izbornih jedinica. Pod pritiskom prethodnog bojkota, međunarodnih sankcija, Milošević je konačno raspisao izbore za kraj godine, a istovremeno sa parlamentarnim bili su zakazani i predsednički, savezni, pokrajinski i lokalni izbori. Činjenica da je za osnivanje političke partije bilo dovoljno prikupiti samo 100 potpisa dovela je do toga da se na izbornim listićima nađu i neke potpuno bizarne grupacije. Tako su građani mogli glas da daju i Velikoj rokenrol partiji na čijem čelu je bila jedna penzionerka ili grupi građana Supermen iz Niša koju je predvodio Najdan Milojković Supermen. Političku potvrdu potražila je i grupa građana okupljena oko Dafine Milanović, vlasnice Dafiment banke, a tu je bila i Stranka deviznih štediša. Tada smo i prvi put čuli za Marijana Rističevića koji se našao na listi DEPOS-a, a pored imena, u rubrici zanimanje, pisalo je seljak. To što je opozicija izdejstvovala promenu izbornog sistema nije dalo očekivane rezultate. I dalje bez značajnog upliva na medije, svedena na televizijske reklamne blokove, plakatiranje zidova uglavnom gradskih sredina, opozicija je pretrpela još jedan poraz. Istina, Miloševićev SPS ostvario je gotovo za milion glasova lošiji rezultat nego 1990. osvojivši 1.359.086 glasova, što je bilo dovoljno za samo 101 mandat, ali je zato Šešeljev SRS, koji je prebacio milion glasova, bio šokantno iznenađenje i tako postao Miloševićev saveznik do kraja njegove vladavine, uz povremena „porodična neslaganja“. DEPOS se zaustavio na 50 mandata i 797.831 glas, a pravi fijasko doživela je DS, koja je osvojila samo šest poslaničkih mesta. Na izbore je izašlo 4,7 miliona građana. Još jedan fenomen ovih izbora bila je grupa građana okupljena oko Željka Ražnatovića Arkana, koja je do pet poslaničkih mandata došla sa samo 17.000 glasova i to zahvaljujući činjenici da su kosovski Albanci ponovo bojkotovali izbore, te da je za jedan mandat tamo bilo potrebno oko 4.000 glasova. U ostalim izbornim jedinicama jedno poslaničko mesto vredelo je oko 20.000 glasova. Tog 20. decembra Milošević je ponovo pobedio u prvom krugu predsedničkih izbora, osvojivši 2.515.047 glasova (53,24 odsto), dok je tadašnji savezni premijer Milan Panić dobio 1.516.993 glasa, nešto preko 32 procenta. Potpredsednik DS Desimir Tošić, analizirajući izbore, za NIN je objašnjavao gde je opozicija napravila grešku. „Mi smo personalizovali borbu protiv sistema, previdevši da se on ne može oboriti, već mora da se menja korak po korak. Nije Milošević taj koji je stvorio sistem i ideologiju, već je on rezultat njenih ostataka.“ Istina, ovo su bili i prvi izbori na kojima je postalo jasno da režim neće prezati od bilo kakvih marifetluka kako bi opstao. Zoran Đinđić je NIN-u ispričao da se glasalo u neadekvatnim prostorijama, što je otvaralo širok prostor za manipulacije, te da treba osporiti rezultate na svim mestima na kojima se ne budu pravili zapisnici u duplikatu. Sa biračkih mesta stizale su vesti da biračke kutije nisu bile zapečaćene voskom, već samo zalepljene selotejpom. Često su bile i premale da prime više hiljada listića, pa su otvarane i pražnjene, a listići su čuvani u najlon kesama. NIN je pisao i da je već u legendu ušlo ono što se desilo u Novom Sadu gde je pronađena rezervna kutija puna listića sa zaokruženim Miloševićevim imenom. U Dimitrovgradu, prema istim navodima, na glasanju za predsednika pronađeno je 4.000 listića viška. Najozbiljnije primedbe stigle su iz DEPOS-a, odnosno izbornog štaba Milana Panića, da su glasačke kutije za predsedničke izbore, kao i izbore za saveznu i republičku skupštinu, mimo zakonske procedure, odnošene u opštinske izborne komisije, bez nadzora predstavnika stranaka. Dodamo li tome činjenicu da je Panić voljom izborne komisije tek 15 dana pred izbore proglašen predsedničkim kandidatom i da je u te dve nedelje obišao više od 30 gradova, dobija se jasna slika tretmana koji je opozicija imala. Ada su izbori bili daleko od onoga što se može nazvati fer nadmetanjem, potvrdili su i strani mediji i akreditovani posmatrači. Tako Tajm zaključuje da je opozicija bila deset puta manje zastupljena na državnoj televiziji koja je svoj uticaj beskrupulozno koristila, a Andreas Kol, profesor međunarodnog i ustavnog prava, ovako je svedočio NIN-u. „Čak ni u Nikaragvi nisam imao prilike da prisustvujem tako neprimerenom i podlom odnosu TV prema opozicionim kandidatima, koji su nazivani inostranim špijunima i izdajnicima.“ Mučno ćutanje ostalih štampanih medija prekinula je jedino Borba objavom da postoje „ozbiljne sumnje u regularnost izbora.“ Konačno, socijalisti ni uz pomoć Arkanovih poslanika nisu bili ni blizu parlamentarnoj većini, pa je Nikola Šainović predvodio manjinsku vladu koju su podržavali radikali. Pod pritiskom nezabeležene inflacije i sukoba SPS i SRS (stvarnog ili fingiranog) zbog Miloševićevog uskraćivanja bezuslovne podrške Srbima u Bosni, tadašnji predsednik nije čekao pad vlade, već je 20. oktobra 1993. raspustio Skupštinu i zakazao izbore za 19. decembar. Ni to što je srpska ekonomija za tri godine, kako je pisao NIN, prevalila put od srednje razvijene evropske zemlje do zaostale afričke države, a nacionalni dohodak pao sa 3.000 na 600 dolara po glavi stanovnika, ni to što je te 1993. hiperinflacija bila uporediva samo sa onom nemačkom iz dvadesetih godina, ni nezapamćeno siromaštvo, milioni izgubljenih radnih mesta, legalizovani državni šverc, dileri deviza na ulicama i sve vidljivija ratnoprofiterska i kriminalna klika koja se preko noći bogatila, nije preterano ugrozilo vlast socijalista. Milošević je napravio zaokret u nacionalnoj politici nakon što je Radovan Karadžić povukao potpis sa Vens-Ovenovog plana i maja te godine Srbija je na Drini uvela sankcije Republici Srpskoj. Predsednik Srbije akcenat je stavio na navodni oporavak ekonomije, a za tešku situaciju u zemlji okrivio međunarodnu zajednicu čije su sankcije potpuno devastirale srpsku privredu, ne propuštajući da deo odgovornosti svali i na unutrašnje neprijatelje. U odnosu na prethodnu kampanju, radikali su izgubili privilegovani položaj u medijima, što će se na Nikoljdanskim izborima i te kako osetiti. Istovremeno, opozicija demotivisana neuspehom, pre svega DEPOS-a, više energije trošila je u ideološkim prestrojavanjima i međusobnim sukobima, nego što je bila zaokupljena borbom protiv režima. Sam DEPOS, stožerna koalicija, doživeo je promene nakon što je Vuk Drašković, lider SPO, nacionalni politički periskop preusmerio ka građanskoj orijentaciji. To je prouzrokovalo izlazak DSS iz koalicije, a njeno mesto popunio je Građanski savez Srbije. Stvari su još dramatičnije izgledale u Demokratskoj stranci gde je eskalirao sukob Dragoljuba Mićunovića i Zorana Đinđića. Okidač za Mićunovićevu smenu početkom 1994. bio je katastrofalan rezultat na izborima 1992. U junu 1993. Srbija se još jednom našla na ivici građanskog sukoba. Svemu je prethodio fizički napad poslanika radikala Branislava Vakića, inače profesionalnog boksera, koji je u saveznom parlamentu nasrnuo na Mihaila Markovića iz SPO. Protest simpatizera SPO zbog nasilja u parlamentu pretvorio se u žestok sukob policije i demonstranata u kojima je pod nerazjašnjenim okolnostima stradao policajac Milorad Nikolić. Demonstracije su okončane hapšenjem više od 130 demonstranata i prebijanjem Vuka Draškovića i njegove supruge Danice, koji su takođe završili u zatvoru. Oboje su nakon mesec i po dana oslobođeni pod pritiskom domaće javnosti i međunarodne zajednice. Sama zakonska arhitektura Nikoljdanskih izbora nije menjana. Glasalo se po proporcionalnom sistemu, opet je Srbija bila podeljena na devet izbornih jedinica, i opet su Miloševićevi socijalisti pod okolnostima koje bi mnoge druge koštale ne samo vlasti, odneli pobedu. I to znatno ubedljiviju nego godinu dana ranije. Na stranu medijski monopol koji je vladajuća partija i dalje obilato eksploatisala, ali zaumno deluje činjenica da je trećina izašlih više verovala propagandi nego sopstvenim očima, džepovima i praznim stomacima. „Biračko jezgro SPS-a čini inertna socijalna koalicija s vlašću, interesna grupa zadovoljna i mrvicama koje joj se daju sa praznih državnih jasala. NJima se i dalje pridružuju socijalne grupe bez politike, organizacije, poput recimo seljaka, koje, naučene na trpnju i krpnju, ostaju politički vezane za onog ko makar i katastrofalno upravlja državom u teško vreme, uz utehu da ratno stanje može biti i gore“, pisalo je Vreme o ovom svojevrsnom i teško razumljivom fenomenu. A na izbore je izašlo 4,6 miliona birača, SPS je dobio 1.576.267 glasova (35,56 odsto) i 123 mandata, reformisani DEPOS 715.564 (16,64 odsto) što je bilo dovoljno za 45 poslaničkih mesta, a radikali, iako sa skoro prepolovljenim brojem mandata (39 umesto 73) nekako su izdržali Miloševićevog „toplog zeca“. Tada smo prvi put videli i mladog studenta Aleksandra Vučića koji je kao 41. na listi SRS u Beogradu seo u poslaničke klupe. Za skoro pune tri decenije, Vučić se nikada nije bavio ničim drugim do politikom. U međuvremenu, za ovih par decenija i nešto preko toga, moć mu je narasla do zastrašujućih razmera. Pravi dobitnik ovih izbora bila je Demokratska stranka koja je sa jednom od najupečatljivijih kampanja, pod sloganom „Pošteno“, i taktikom deideologizovanog terenskog rada, građanima nudila rešenja za svakodnevne probleme. Demokrate su procentualno napravile najveći skok sa šest na 29 mandata osvojivši više od 11 odsto glasova. Prvi samostalni izlazak Demokratske stranke Srbije okončan je tesnim prelaskom preko cenzusa – 5,08 odsto i sedam poslaničkih mesta. Još jedan bojkot Albanaca najbolje su iskoristili socijalisti koji su sa svega 10 odsto glasova na Kosovu osvojili 21 poslanički mandat. „Rezultati ovih izbora, posebno nagli skok radikala, veliko su iznenađenje samo za neupućene. LJudi koji poznaju društvene zakonitosti kažu – u zemlji ekonomske bede i moralne dezorijentacije poniženi i uvređeni uvek spas traže u ljudima koji gaze prečicom, obećavajući zavođenje reda i rada totalitarnom vladavinom“, pisao je NIN analizirajući izbore. Izborna matematika je jasno ukazivala da je Miloševiću malo nedostajalo za formiranje vlade, a podršku je našao među najljućim opozicionim protivnicima – u koaliciji DEPOS. Naime, Dušan Mihajlović i njegova Nova demokratija pretrčali su na režimsku stranu za dva potpredsednička i dva ministarska mesta. Ostaće zabeleženo i da se na tek formiranoj listi Stranke srpskog jedinstva, koju je predvodio Arkan, našao i „automehaničar iz Beograda“, Milorad Ulemek Legija. Godine koje su usledile biće obeležene relativno mirnim odnosima između režima i opozicije, a Milošević će potpisivanjem Dejtonskog sporazuma 1995, kojim je okončan rat u Bosni, u očima međunarodne zajednice prevaliti put od „balkanskog kasapina“ do „faktora stabilnosti i mira u regionu.“ Mnogi i danas tvrde da su zapadni lideri iz taktičkih razloga i potrebe za okončanjem sukoba zapravo samo sklopili pragmatično i kratkoročno primirje sa srpskim predsednikom. Nekoliko meseci ranije u akciji Oluja pala je Republika Srpska Krajina, a Vojislav Šešelj će srpskog predsednika maja 1995. na mitingu radikala nazvati „najvećim izdajnikom srpskog naroda i najvećim kriminalcem.“ Vreme između republičkih izbora 1993. i 1997. ipak nije prošlo bez glasanja, jer su u novembru 1996. održani savezni i lokalni izbori. Uprkos ubedljivom trijumfu na saveznim izborima na kojima je SPS nastupio u koaliciji sa Jugoslovenskom levicom (JUL), strankom koju je 1994. osnovala Miloševićeva supruga Mirjana Marković i Novom demokratijom i činjenici da su osvojili 1.800.000 glasova, Milošević će prvi istinski veliki udarac pretrpeti na lokalnim izborima na kojima je opoziciona koalicija Zajedno (SPO, DS, DSS i Građanski savez Srbije) u drugom krugu osvojila vlast u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu i još 40 opština. Bila je to prva velika demonstracija narastajućeg nezadovoljstva građana. Milošević je pokušao da ospori rezultate izbora, najavljujući famozni treći krug, što su građani razumeli kao pokušaj krađe. Rezultat su bile tromesečne demonstracije širom Srbije, buknuo je i studentski protest, a Srbija se 24. decembra ponovo našla na ivici građanskog rata kada je predsednik Srbije zakazao kontramiting na Terazijama. Neviđeni metež eskalirao je kada je Živko Sandić, pristalica SPS-a iz Vrbasa, ispalio dva hica iz pištolja u slepoočnicu člana SPO Ivice Lazovića koji je nekim čudom preživeo, ali su posledice ranjavanja ostale za čitav život. Veći sukob izbegnut je tako što je Zoran Đinđić, jedan od lidera koalicije Zajedno, doslovno zaustavio nepreglednu masu demonstranata koja se kretala ka Miloševićevim pristalicama. Naša Borba je izvestila da je Milošević poručio svojim pristalicama da „svetski moćnici i peta kolona pokušavaju da oslabe Srbiju“. Ostaće upamćeno, a kasnije će te četiri reči postati i anegdotska poštapalica, da je Milošević na skandiranje okupljenih pristaša SPS-a - „Slobo mi te volimo“, uzvratio čuvenom rečenicom „Volim i ja vas“. Nakon tromesečnih, svakodnevnih demonstracija koje je obeležilo neviđeno nasilje režima i parapolicijskih formacija nad građanima, uz posredovanje OEBS-a, Milošević je bio prinuđen da donošenjem Leks specijalisa, preda vlast u gotovo svim velikim gradovima i opštinama. Koalicija Zajedno najavila je oslobađanje medija, a Zoran Đinđić je postao gradonačelnik Beograda. I baš kada se očekivalo da na krilima pobede na lokalnim izborima ozbiljno zaljulja temelje režima, pokazalo se da se istorija na ovim prostorima ciklično ponavlja u svom najciničnijem obliku, a to podrazumeva da i najmanje neslaganje nužno znači političko rušenje dojučerašnjeg saborca. Tako će SPO uskraćivanjem podrške tek ustoličenom gradonačelniku Zoranu Đinđiću faktički staviti tačku na koaliciju Zajedno koja je Miloševiću nanela prvi poraz. Sve ovo imalo je razorne posledice koje će se reflektovati uoči republičkih izbora 1997. Iako je opozicija uveliko razmišljala o bojkotu zbog promene izbornog sistema koji je patentiran na saveznim izborima (Srbija podeljena na 29 izbornih jedinica) i koji je omogućio pobedničkoj koaliciji SPS-JUL-ND da sa 45 odsto podrške dobije gotovo dvotrećinsku većinu, sukob Draškovića i Đinđića potpuno je podelio opoziciju. Tako su DS, DSS, GSS, DHSS i niz manjih stranaka odlučili da bojkotuju izbore, dok je SPO svoju šansu video upravo u mogućnosti da privuče pristalice stranaka koje su smatrale da zbog promena izbornog sistema Miloševiću nikako ne treba davati legitimitet. Ali, magacin opozicionog elana građana nakon svega što se dogodilo bio je potpuno ispražnjen. Uoči izbora Milan Milošević je u Vremenu sasvim ispravno primetio da se „suština izbornih borbi 21. septembra svodi na sukob između Vuka Draškovića i Zorana Đinđića“. U takvoj atmosferi je Miloševićeva pobeda bila tek tehničko pitanje. Na izbore je izašao 4,1 milion građana, SPS je osvojio više od 1,4 miliona glasova i 110 poslaničkih mandata, radikali vaskrsli na šovinističkoj retorici i osokoljeni osvajanjem Zemuna na lokalnim izborima dobili su više od 1,1 milion glasova i najviše poslaničkih mesta od osnivanja – 82, dok je SPO sa nešto manje od 800.000 glasova osvojio 45 mandata. Ovakva izborna matematika ukazivala je da bi Šešelj i Drašković mogli da formiraju vladu, ali je jaz između kumova odavno bio nepremostiv. Socijalisti su saveznike našli u radikalima, ali Šešelj ovog puta nije imao ulogu vodonoše. U novom kabinetu Mirka Marjanovića po 15 predstavnika imali su SPS i SRS, Šešelj i Tomislav Nikolić postali su vicepremijeri, a Vučić ministar informisanja. Vladu je napustila Nova demokratija, koja sebe nije videla u istom društvu sa radikalima. Istovremeno, Milošević koji je tog leta postao predsednik SRJ, jer je po Ustavu imao pravo na dva mandata na saveznom nivou, odlučio je da Zoran Lilić, koga je i nasledio u Palati federacije, izađe na predsedničkim izborima u Srbiji na crtu zahuktalom Šešelju. Drugi krug izbora bilo je tada jedino izjašnjavanje na državnom nivou na kome je više glasova od kandidata SPS-a dobio takmac iz neke druge partije, ali prema zvanično objavljenim rezultatima u tom drugom krugu nije izašlo po tadašnjem zakonu neophodnih 50 odsto upisanih birača, pa su izbori proglašeni neuspelim. Izborni postupak je ponovljen, a kasnije je predsednik postao Milan Milutinović, osvojivši gotovo 800.000 glasova više od lidera radikala. „I Srbija i svet će priznati izbore koji će ostati upamćeni po neverovatnim mahinacijama. I vlast i opozicija su dobile ono što su tražile. Građani nisu“, analizirao je NIN Milutinovićevu pobedu, dok je Vreme, između ostalog, prenelo izjavu visokog funkcionera radikala Dragana Todorovića koji je socijaliste optuživao za krađu više od pola miliona glasova. Iako ne spada striktno u izborne cikluse, bilo bi skoro pa greh ne pomenuti bogojavljensku noć 1999. kada je Vuk Drašković prihvatio mesto potpredsednika Savezne vlade zaduženog za međunarodne odnose. Bio je to, ispostaviće se, i simbolički i faktički kraj opozicionog staža čitavu deceniju najpopularnijeg opozicionara. Drašković će kasnije iz nekih svojih razloga - mnogi će svedočiti i zbog povređenog ega - napustiti i, ispostaviće se, pobedničku koaliciju DOS. Bio je to suštinski kraj njegove političke karijere, iako će nešto više od godinu dana (2004-2005) biti ministar spoljnih poslova državne zajednice Srbija i Crna Gora. Šta je bilo na izborima 2000. znamo svi, a i NIN je nedavno o tome opširno pisao povodom dvadesetogodišnjice petooktobarskih promena. Baš kao što znamo i ko je proneverio poverenje dobijeno na revers i ko je platio najveću cenu. I plaća je i danas.